Bombardovanje RTS-a

U traganju za dokazima o žrtvovanju njihovih najmilijih, porodice žrtava obratile su se Ministarstvu odbrane već početkom 2001. Sredinom aprila prima ih tadašnji ministar odbrane Slobodan Krapović, potvrdivši da je Televizija Srbije u ratnim uslovima, kao sistem od velikog značaja za odbranu zemlje, bio pod direktnom ingerencijom njegovog ministarstva.

Na tom sastanku, porodice uručuju ministru i generalima listu sa 15 pitanja, koja se tiču moguće krivice vojske i ministarstva odbrane. Odgovore na ta pitanja nisu dobile do dana današnjeg, iako su se u međuvemenu sastale nekih petnaestak puta sa najvišim vojnim funkcionerima.

Porodice se u maju 2006. obraćaju pismom portparolu ministarstva odbrane, kapetanu bojnog broda Petru Boškoviću, podsećajući ga da nisu dobili odgovore na svoja pitanja.

Evo nekih:

Kakva je bila uloga vojnog vrha u događajima oko RTS-a?

Posebno nas interesuju sva obaveštenja, pismeni tragovi, audio zapisi ili bilo kakav dokument da će RTS biti meta. Da li su ta obaveštenja evidentirana u knjizi dežurstava (kakve su po vojnim pravilima bili dužni da vode centri obaveštavanja)?

Ko je bio naredbodavac za iseljenje ljudstva, dokumentacije i tehnike iz vojnih i drugih ustanova? Zašto on nije naredio iseljavanje i RTS-a?

Ko su ljudi (navesti imena) iz vojnog vrha koji su bili zaduženi za istragu i raščišćavanje ruševina RTS-a? Gde su ti izveštaji?

Zašto vojska, shodno svojm ovlašćenjma, nije reagovala na neizvršenje naredbe broj 37 (kojom je Savezna vlada naredila evakuaciju Televizije)?

Postoje li ikakvi posebni zapisis opomena da će RTS biti gađana, jer g. Robertson (tadašnji generalni sekretar NATO) tvrdi… da je vojni vrh bio obavešten šta će se gađati, i to na razne načine?

Kakva je bila uloga generala Dušana Vojvodića, koji je neposredno pred bombardovanje sklonio iz Televizije svoju ćerku, u pogibiji šesnaestoro radnika RTS-a?

Bošković je u međuvremenu bio smenjen, a novi načelnik Uprave za odnose s javnošću, pukovnik Zoran Puhač, aprila 2007. odgovorio je prodicama jednim opštim odricanjem, potrudivši se pritom da nigde ne pomene slučaj generala Vojvodića.

Analiza tog pisma načelnika Uprave za odnose sa javnošću pokazaće nam, međutim, da Ministarstvo odbrane zapravo potvrđuje ono što odriče: da poseduje materijalne dokaze o krivici Miloševića i njegovih generala za ubistvo tehničara Televizije Srbije.


Analiza Puhačevog pisma

Nakon uopštenih izraza saučešća predstavnici porodica, gđi Stojanović, pukovnik Puhač kaže u trećem pasusu: “Na nivou Ministarstva odbrane nije pokretana posebna istraga o bombardovanju zgrade RTS jer se radi o civilnom objektu”.

Načelnik Puhač ovde ne govori istinu: po odluci Savezne vlade od 1. jula 1994. (Službeni list broj 54, tačka 5), Televizija Srbije je proglašena za veliki tehnički sistem od interesa za odbranu zemlje, i stoga je u ratnim uslovima bila upravo pod ingerencijom Ministarstva odbrane. Ministarstvo je stoga bilo obavezno da pokrene istragu o okolnostima bombardovanja, kao i da u tom kontekstu izvrši sva moguća ispitivanja. Ako to nije učinjeno, Ministarstvo je moralo da utvrdi zašto nije i da krivce pozove na odgovornost.

Pukovnik Puhač u sledećoj rečenici tvrdi da “Ministarstvo odbrane ne poseduje posebnu dokumentaciju o pojedinačnim objektima civilne infrastrukture koji su bili bombardovani.”

Nova neistina. U Ministarstvu odbrane su po prirodi njegove funkcije postojala kompletna planska rešenja za delovanje RTS-a u ratu, kao deo jedinstvenog Plana odbrane države. Ona, ta rešenja, odnosila su se kako na kompletan sistem, tako i na pojedinačne objekte. U tom sistemu funkcionisali su, a zatim uništeni, ne samo Televizija Beograd, nego i gotovo svi televizijini objekti na teritoriji Srbije. U javnosti se to previđa, jer na tim objektima nije bilo žrtava, budući da su ljudi redovno bili na vreme evakuisani.

Uzgred budi rečeno, tokom intervencije NATO 1999, oficiri koji su sedeli u Ratnoj sali nakon napada su precrtavali makete objekata – takva je vojna procedura. Taj gest pratile su odgovarajuće informacije u dnevnim izveštajima tih oficira. Gde su, dakle, izveštaji o uništenju Televizije Beograd, kao sistemu od velikog značaja za odbranu zemlje. Nemoguće je da nadležni oficiri baš ništa nisu zapisali, da su baš sve izbrisali iz sećanja?

Ipak, portparolu Ministarstva odbrane u odgovoru se omakla sledeća rečenica: “Nakon dejstva NATO snaga po objektima republičkih institucija, ukazivano je da postoje indicije za njihovo dejstvo po civilnim i privrednim objektima”.

Iako, dakle, pukovnik na ovom mestu usmerava pažnju čitaoca na civilne i privredne objekte, on pominje “indicije” o mogućim dejstvima. Trebalo je, međutim, da obavesti porodice (i javnost) o pravovremenim i zvaničnim vojnim procenama, da će RTS, kao sistem od posebnog interesa za odbranu zemlje, u ratu biti izložen dejstvima lovačko-bombarderske avijacije i da će biti raketiran. Trebalo je da napiše da je Upravi Televizije Savezna vlada zbog toga naredila meru izmeštanja, a da je, sa druge strane, štab NATO jasno poručio da je RTS za njega legitimna vojna meta.

“Nakon dejstva NATO snaga po objektima republičkih institucija, ukazivano je da postoje indicije za njihovo dejstvo po civilnim i privrednim objektima”, kaže Puhač. Osnivač RTS-a, međutim, bila je upravo Republika Srbija, tako da je reč o republičkoj instituciji u punom smislu reči, koja je pritom uredbom Savezne vlade bila proglašena za veliki tehnički sistem od velikog značaja za odbranu i bezbednost zemlje. Po tom osnovu, RTS je izradila zahtevna dokumenta odbrambenog i bezbednosnog karaktera i materijalizovala njihova rešenja. Sve to, opet, na osnovu propisane procedure i Plana odbrane SRJ. Taj Plan je usvojio Vrhovni savet odbrane. Kao njegov predsednik slovio je Slobodan Milošević, koji je dakle kao vrhovni komandant aktivirao Plan, pa i sve što se u njemu odnosilo na RTS. Na osnovu Plana, predsednik Savezne vlade Momir Bulatović je propisao odgovarajuće mere (izmeštanje RTS-a na rezervno mesto rada) koje su po vertikali odgovornosti spuštene generalnom direktoru RTS-a Dragoljubu Milanoviću.

To takođe znači da vrhovni komandant Milošević po automatizmu morao da bude obavešten o ostvarenju tih mera. U protivnom, njegova obaveza bila je da odmah utvrdi zašto nema povratne informacije i da propiše reperkusije za odgovorne.

Nakon svakodnevnog uništavanja releja i drugih objekata Televizije, vrhovni komandant je bio dužan da proceni ili da zatraži procenu o stupnju ugroženosti preostalih kapaciteta RTS-a, odnosno da na osnovu dnevnih procena stupnja ugroženosti anticipira mere za zaštitu imovine i ljudstva. Pitanje je, dakle, da li je uz vrhovnog komandanta ili u vrhovnoj komandi postojao organ koji je pripremao takve procene? Gde su one pohranjene? Ko je to, personalno, radio i kakva je bila uloga člana štaba vrhovne komande zaduženog za informisanje?

Vratimo se Puhačevom pismu. “U toku NATO bombardovanja, pripadnici Ministarstva odbrane su redovno izveštavali Štab Vrhovne komande o saznanjima, o dejstvima i rasporedu NATO snaga, reagovanju u svetu i stanju u zemljama u okruženju”.

Evo, dakle, dočekali smo da u pismu portparola Ministarstva odbrane najzad pronađemo neki trag; redovno izvešavanje štaba Vrh komande o “saznanjima”.

Ministarstvo odbrane, dakle, svakako je moralo da obavesti Štab i o “saznanju” da je portparol NATO Džejmi Šej izjavio na brifingu kako je RTS “legitimni vojni cilj”. O čemu bi, inače, Ministarstvo odbrane izvestilo štab Vrhovne komande, ako ne o toj kapitalnoj informaciji?

Biće da je to bilo upravo tako, jer pukovnik Puhač u nastavku piše kako je “najvišim državnim organima ukazivano na verovatnoću angažovanja NATO snaga i mogućnost i proširenja liste ciljeva sa vojnih na objekte civilne strukture, važnih republičkih institucija i komunikacijskih objekata”.

Sad na stranu što pukovnik Puhač previđa da su objekti televizije Srbije bili meta već od prvih dana rata i da dakle nije bio nužan izuzetan analitički um da bi se utvrdilo “postojanja verovatnoće” gađanja RTS-a, niti je ovde važno što pukovnik te objekte televizije opet trpa u “civilnu infrastrukturu i slično”; važno je jedino da je on napisao (i potpisao) kako je “najvišim državnim organima ukazivano”.

Dakle, ukazivano im je da će RTS biti gađan. Najvišim državnim telima.

Isto uostalom, kaže, i bivši šef Vojno-bezbednosne agencije, pukovnik Momir Stojanović: “Državni i vojni vrh tačno su znali šta će i kada biti gađano, jer smo ih o tome pravovremeno obaveštavali” (u intervjuu Nedeljnom telegrafu 31. decembra 2003.)

Kada su porodice 2007. obavestile Ministarstvo odbrane da se u njegovom predmetu broj 466/2001 nalazi materijalni dokaz da su vojni i državni vrh aprila 1999. bili obavešteni da nesporedno predstoji vazdušni napad na RTS, jer je Centar za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva u Podgorici presreo otvorenu komunikaciju pilota aviona sa bazom u Avijanu, u severnoj Italiji, koji govore da kreću na cilj (Televiziju), i da se citati transkripata presretnutih razgovora nalaze u dva međusobno nezavisna izveštaja oficira bezbednosti, Ministarstvo je porodicama jednostavno reklo da u tom predmetu takvih izveštaja nema, iako je na svoj sajt 2007. samo postavilo dokaz o tome da transkripti postoje (ili da su postojali).

Radi se o dokumentu broj 1114-2, od 2. avgusta 2008, u kojem Sekretarijat Ministarstva odbrane direktno traži od organa bezbednosti izveštaje o slučaju RTS. Da Sekretarijat nije dobio tražene izveštaje, u predmetu bi se nalazilo obrazloženje zašto nije. Njih, međutim, po tvrđenju Ministarstva, takođe nema.

Pretpostavimo na trenutak da je tačno to što Ministarstvo odbrane tvrdi, da “transkripti ne postoje”, da ih zaista nema; pretpostavimo da ih je neko jednostavno uklonio kao previše kompromitantne. Dobro onda, ali gde su svi drugi dokumenti? Gde su “indicije”, “ukazivanja najvišim državnim telima” o kojima govori portparol Puhač, gde su dopisi, dnevni izveštaji? Gde su izveštaji o praćenju stranih novinara (koji su, po vlastitom priznanju, znali za bombardovanje i o tome govorili svojim kolegama)? Je li moguće da je sve pročešljano i uništeno? Ako nije, zašto Ministarstvo odbrane skriva te dokumente od sudova? Na osnovu kojeg ovlašćenja, kojeg zakona?

Pukovnik Puhač, koji je prethodno u pismu govorio o obaveštavanju “Vrhovnog štaba”, sada govori o “najvišim državnim organima”. On nam, dakle, ukazuje na nosioce najviših državnih funkcija, na Miloševića, Bulatovića, Milutinovića, na resorne ministre.

“Za sprovođenje naredbe Savezne vlade kojom je prema vašim tvrdnjama naređena evakuacija zgrade RTS odgovorno je bilo (njegovo) rukovodstvo”, kaže dalje pukovnik Puhač, dovodeći dakle u pitanje da li su takve naređene mere uopšte postojale (“po vašem tvrđenju”). On, međutim, nema pravo na takvu relativizaciju nakon presude Vrhovnog suda u slučaju RTS, jer je sud nesumnjivo utvrdio postojanje tih naređenih mera.

“Takođe, po logici stvari, s obzirom da se radi o civilnoj organizaciji, za reagovanje na neizvršenje naredbe nadležan je državni organ koji je tu naredbu doneo”, piše dalje pukovnik, koji kao da nije vojnik: on bi morao da zna da u ratu ne postoji “logika stvari”, nego sistem subordinacije, naređenih mera i naredbi koje iz njih prozilaze.

U skladu sa Puhačevom “logikom stvari” postupio je jedino Dragojub Milanović, rukovodeći se pritom Miloševićevom logikom, i otuda jedini ispao odgovoran. Puhač tvrdi da je za nečinjenje nadležan jedino državni organ koji je tu naredbu doneo, dakle savezni premijer Momir Bulatović, ali ne i Savezno ministarstvo odbrane, koje je, međutim, po zakonu u bilo zaduženo za kontrolu evakuacije Televizije Srbije. Prethodna Puhačeva rečenica, je dakle, jedna gola, neuvijena i flagrantna laž.

Kad zatim piše da se nakon “tragičnih događaja” ne čeka naređenje s državnog i vojnog vrha, nego se odmah spontano pristupa raščišćavanju ruševina, pukovnik Puhač tu napušta “logiku stvari” (ali on ne piše u svoje ime), nego traži pribežište u logici nemara, tvrdeći kako “Ministarstvu nije poznato da postoje posebni izveštaji o raščišćavanju ruševina”

Porodice su vlastitom istragom saznale da je za raščišćavanje ruševina bio zadužen 813. inžinjerijski puk. Istovremeno, pukovnik Puhač kaže, ne navodeći detalje, da je postojao “deo odreda za raščišćavanje ruševina, za koju je bio odgovoran beogradski korpus”. Znamo da je u ozbiljnoj vojsci nemoguće da ne postoje izveštaji onda kad vojnici pronađu bar jedan posmrtni ostatak. U RTS ih je bilo malo više.

Ko je uništio dokumentaciju ovog odreda?

Normalno je da to pitamo, jer se farsa s dokumentacijom nastavlja: pukovnik Puhač tvrdi na kraju pisma da u vojnim arhivama Zastava filma postoji samo jedan kratak video zapis s lica mesta posle bombardovanja. Da li u svetu postoji ijedan profesionalac, ijedan snimatelj ili dokumentarista koji će tragediju, presedan u istoriji ratovanja, svesti na kratak video zapis?

Pukovnik se pritom narugao porodicama, rekavši i da je taj jedan kratki snimak odveć potresan da bi im bio prikazan. Porodice, naravno, poseduju taj snimak koji je navodno napravila jedna holandska TV ekipa, kao što znaju da je profesionalni fotograf Bratislav Gajević danima pripremao obimnu foto dokumentaciju za vladu Srbije i MUP i kao što su, na famoznom suđenju Klintonu, videle obiman filmski materijal o uništenju RTS-a koji inače nikada nije prikazan javnosti.

 
Miroslav Bojčić

Peščanik.net, 23.04.2009.

Danica Kostić je bila radnica Radio televizije Srbije u vreme bombardovanja. Ovo je deo svedočenja iz procesa protiv Dragoljuba Milanovića.

Danica Kostić: Nismo imali nikakvog posla, mnogi od nas su igrali karte, igrali igrice na kompjuteru, razgovarali smo, pili kafu. Nismo znali uopšte zbog čega nas toliko tu sedi. Nekako smo sa druge strane bili delimično sigurni, pošto je sa nama bila koleginica čiji je otac bio treći čovek u Televiziji.

Naš tadašnji šef je, ne verujući tadašnjem rukovodstvu, nju veoma često stavljao da dežura noću kako bi znao da će, ukoliko Televizija bude bombardovana, neko, verovatno otac, doći po nju i izvesti je. U pet do 2 to se zaista i dogodilo te noći, znači, njen otac je došao, otišao je kod zamenika glavnog i odgovornog urednika, izašao od njega, došao do naše sobe sa tom našom koleginicom i krenuo da nas ubeđuje da Televiziju neće bombardovati, da su se vatrogasna kola skupila okolo zato što će gađati Skupštinu grada i da mi sasvim mirno i slobodno ostanemo na svojim radnim mestima.

Međutim, mi smo sa njegovom ćerkom imali interni dogovor da nam ona ipak na neki način dâ znak da se nešto dešava, da nešto nije u redu. Taj znak je bio „idemo po grisine“. Dok nam je on govorio da nas neće bombardovati, da ostanemo mirno na svojim mestima, Natalija je rekla „deco, idemo po grisine“.

 
Peščanik.net, 23.04.2009.

Miroslav Bojčić: Porodice su uspele, apelujući na javnost i uprkos tradicionalnim stubovima srpske nacije, da pokrenu javno mnjenje, pod čijim pritiskom je morao da počne proces Milanoviću. To je bio jedan od prvih procesa za državne zločine u Srbiji, mislim da je pre njega bilo počelo suđenje ubicama Muslimana iz Sjeverina i Mioča. Oba ta procesa su imala sličan tok, znači, i Milanović koji je bio član srpskog državnog i partijskog, pa čak i vojnog vrha, je u ratu imao čin generala za medije, šta god to značilo. Milanović se, znači, uprkos svojoj velikoj društvenoj ulozi, pojavljuje na sudu kao pojedinac – na procesu su pažljivo presečene sve njegove veze sa hijerarhijom i ambijentom u kome se kretao i sa svim onim snagama koje su stajale iza njega i čiji je on izraz u suštini i bio. Tako da se on na sudu pojavio kao pojedinac koji je prekršio Vladinu naredbu o evakuaciji Televizije. Znači, on je osuđen zbog toga, ali nikad nije suđen za masovno ubistvo sa predumišljajem, što je u stvari njegov pravi zločin. A sam sud tolerisao je lažna svedočenja, pozivanja na vojnu tajnu, očigledna krivokletstva i propustio je da osudi i Milanovićeve najbliže saradnike koji su takođe imali odgovarajuće naredbe za evakuaciju Televizije. Recimo, tehnički direktor Topalović je potpisao naredbu broj 48, koja direktno kaže da se stacionar, a to je deo koji je bombardovan, mora izmestiti. Sličnu naredbu je imao i Jovan Ristić, koji takođe nikada nije bio suđen i koji se čak nije pojavio ni kao svedok na sudu. Znači, Milanović je osuđen kao pojedinac, njegov zločin je prikazan u suštini kao incident. Nekako se u takav tok suđenja uklapa i odluka sudije da ga pusti na slobodu nakon donošenja desetogodišnje kazne zatvora, i on to svoje vreme koristi za intenzivne veze sa zemunskim klanom.

Nekoliko svedoka na procesu za ubistvo Đinđića govori o njegovim vezama sa zemunskim klanom, čestim posetama Šilerovoj ulici itd. Očigledno je on bio deo neke šire ekipe koja je trebalo da izvrši državni udar. Zatim postaje begunac od zakona, uz pomoć zemunskog klana se sklanja u Crnu Goru i nakon ubistva premijera Đinđića nalaze ga u Crnoj Gori, hapse i šalju u zatvor. Ubrzo dolazi do smene vlasti i novi ministar pravde Stojković dozvoljava Milanoviću privilegovani tretman u zatvoru. On se nalazi u najčuvanijem paviljonu, probijaju zid tog paviljona tako da on slobodno može da odlazi u zgradu uprave, tamo se sastaje sa svojim političkim prijateljima i istomišljenicima Mrkonjićem, Vučićem itd. Ubrzo su ga pustili u odeljenje za poluslobodnjake, što je inače nezamislivo, tu dolaze ljudi koji su pri kraju odsluženja kazni za saobraćajne prekršaje. Ubrzo ga viđaju po Beogradu, ima pravo na godišnji odmor itd. Istovremeno, porodice pišu, apeluju, u očajanju se na kraju obraćaju Evropskoj komisiji, nemajući kome drugom. Ministar Stojković se ruga u svojim pismima.

Srpsko društvo se polako vraća na taj put kontinuiteta nakon ubistva premijera Đinđića, i to je u suštini stanje koje traje i dalje. Porodicama mnogi, čak i njihovi poznanici ili prijatelji, kažu – pa, dobro, šta vi želite više, on je osuđen, on je u zatvoru, šta biste hteli sada? Porodice koje su prozrele tamne sile što su stajale iza Milanovića nisu se sa tim pomirile, one jednostavno žele da sve krivce pošalju iza brave. Takav njihov zahtev u ovakvom društvu svima izgleda sumanuto. Kako je vreme proticalo, tako je sve više u prvi plan izbijala uloga Vojske u tom masovnom zločinu. Milanović je taj zločin izvršio uz pomoć mnogih institucija, a organizacija Vojske je bila na prvom mestu. Porodice su tragajući za dokazima vrlo brzo došle do Petra Pajčina. Pukovnik Petar Pajčin je bio u Ministarstvu odbrane nadležan za Televiziju Srbije. O čemu se radi? Po Zakonu koji je donet 1994. Televizija Srbije proglašena je ustanovom od velikog značaja za odbranu zemlje i u ratnim uslovima je bila pod direktnom ingerencijom Ministarstva odbrane, koje je, znači, bilo nadležno za njenu evakuaciju. Milanović kao pojedinac je mogao da sprečava tu evakuaciju, međutim, Ministarstvo odbrane je moralo da reaguje. Pukovnik Pajčin, koji je bio direktno nadležan za Televiziju, pojavio se na suđenju Milanoviću kao svedok. On je u svom svedočenju lagao, porodice su se suočile sa tom ulogom Vojske i već na samom početku, znači, nakon oktobarskih promena, one su se pojavile, zatražile neka pitanja od Ministarstva Vojske i primio ih je tadašnji ministar Krapović.

Najvažnija pitanja su bila sledeća: kakve informacije Vojska ima o bombardovanju Televizije, kakva je bila uloga vojnog vrha u tome, zašto Vojska shodno svojim ovlašćenjima nije reagovala na naredbu broj 37. kojom je Savezna vlada naredila evakuaciju Televizije, postoje li posebni zapisi i opomena da će RTS biti gađana, jer gospodin Robertson, tadašnji generalni sekretar NATO, tvrdi da je vojni vrh bio obavešten šta će gađati i to na razne načine. Znači, porodice su postavile ta pitanja – moram da kažem da ni na jedno nisu dobile odgovor do dana današnjeg. Najveći broj novih dokaza je sakupljen i objavljen u knjizi gospodina Janjića Tišina u Aberdarevoj, koja je dobila novinarsku nagradu 2005. Ta knjiga je predata Specijalnom sudu kao dokazni materijal. Portparol Tomo Zorić je izjavio da će tužilac pažljivo pročitati i proveriti sve navode iz nje. Do dana današnjeg tužilaštvo se nije javilo nikakvim obaveštenjem, što je pokazatelj, naravno, nezavisnosti tog specijalnog suda. Na suđenju Milanoviću su uzeti u obzir samo neki dokazi protiv njega, ali mnogi uopšte nisu procesuirani. Recimo, sud se uopšte nije pozabavio činjenicom da je Dušan Vojvodić, koji je bio visoki vojni funkcioner u vreme rata i koji je nakon rata dobio čin generala, izveo svoju ćerku Nataliju Sinanović neposredno pred napad i o tome je postojalo nekoliko nezavisnih svedočanstava, uključujući najozbiljnija svedočenja dvojice tehničara Jakonjića i Lekića.

Sud uopšte nije saslušao dvojicu svedoka, koji kažu da je Natalija Sinanović direktno rekla – ja sada idem, vi znate šta to znači, niste deca. U međuvremenu, pojavilo se i svedočenje radnice Televizije Danice Kostić. Slušaoci će čuti tonski zapis tog svedočenja u kome ona kaže da ih je Natalija Sinanović upozorila pred taj napad. To je novi dokaz koji nije bio poznat u vreme kada se vodio proces i mislim da bi mogao da bude dovoljan za obnovu postupka.

Postoji svedočenje televizijskog snimatelja Imrea Biroa, koji je bio u Budimpešti sa tadašnjom urednicom spoljnopolitičke redakcije, Tatjanom Lenard, koja mu je rekla da javi ženi na Televiziju da se sklone. I takvih posrednih dokaza ima more. Takođe, pojavljuje se novi dokaz, izjava Dragane Kuzmanović. Ona je bila sekretar JUL-a, takođe je radila i kao novinar u RTS-u, i rekla je Radio Evropi, postoji ta izjava, da je uprava Televizije dobila pismeni izveštaj o tome da će Televizija biti gađana i da je uprava razmatrala taj izveštaj na jednoj sednici. Moram da kažem da su sve glavne dokaze sa suđenja pribavile same porodice, uključujući naredbu broj 37. na osnovu koje je Milanović i osuđen. Zašto su porodice morale da vrše istragu same, zašto to čine i dalje, zašto to ne čini država? Mislim, to je jednostavno pitanje i odgovor se nameće sam od sebe – zato što je država kriva. Kriva je ova država koja nije napravila diskontinuitet sa onom prethodnom zločinačkom, i stoga je ona jedna te ista, jednaka, i ona je zločinačka. Na kraju se pojavio i glavni mogući dokaz, to su transkripti presretnutih razgovora pilota i posade aviona koji je gađao Televiziju Srbije.

Odmah nakon oktobarskih promena porodicama se javio Nenad Nikolić, koji je u to vreme bio funkcioner G17 Plus, i obavestio ih o tom presretnutom razgovoru i da transkript tog razgovora negde postoji. Još je to bilo kratko vreme nakon same tragedije, tada porodice još nisu mogle da istraže tu vest. Nekako u to vreme one dolaze u kontakt i sa potpukovnikom Lakićem Đorovićem koji je bio visoko vojno lice u Vojnom tužilaštvu, visoki funkcioner u Vojnom tužilaštvu. On se tada sastao sa gospođom Stojanović, govorio je o transkriptima, ali nekako je to ispalo iz glavnog toka suđenja Milanoviću koje je bilo u punom jeku. Međutim, 2006. porodice ponovo dolaze u kontakt sa potpukovnikom Đorovićem i tek tada, zapravo, gospođa Stojanović i porodice žrtava postaju svesne da su na tragu prvog materijalnog dokaza da su vojni i državni vrh bili unapred obavešteni o bombardovanju, dakle, da su žrtvovali radnike RTS-a. Stvar je u tome da je pukovnik Đorović tačno rekao u kom se predmetu ti transkripti nalaze i porodice uz podršku nevladinih organizacija obraćaju se Ministarstvu odbrane i traže razgovor. Ministar Dragan Šutanovac se ljubazno odaziva tom pozivu, on pristaje da ih primi i kaže da će učiniti sve što može. Zatim isto 2006. organizuje sastanak 2006. na kome je bio faktički kompletan vojni vrh. Ja sam bio na tom sastanku; ministar Šutanovac tada obećava da će na osnovu novih dokaza – a Ministarstvo vojske će, po njegovim rečima, pomoći da se ti dokazi pronađu – ponovo biti pokrenut postupak. Na tom sastanku, na kome su bili oficiri za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva, uveravaju porodice da je presretanje razgovora teorijski moguće, ali da je to praktično teško izvodljivo. I oni sve to govore iako je upravo Slobodan Milošević u Hagu sasvim mirno citirao transkript presretnutog razgovora pilota koji je napao voz u Grdeličkoj klisuri.

Znači, Milošević nije imao nikakvog problema da od Vojske Jugoslavije nabavi taj snimak, njemu nisu govorili da ti transkripti ne postoje, niti je Lazanski pisao članak da mu dokaže da je to nemoguće, da je to radio nevidljivi bombarder B2 itd. A američki sekretar odbrane Viljem Koen je jula 1999. izjavio pred Senatom da je Vojska Jugoslavije znala kada će i koji ciljevi biti gađani, jer komunikacioni sistemi koji su korišteni tokom napada nisu bili zaštićeni. Ili, recimo, o toj istoj temi svedoči i Momir Bulatović u svojim ratnim memoarima Pravila ćutanja, on isto kaže da su se oficiri smejali kad ih je pitao da li oni mogu da prisluškuju komunikacije. On čak kaže – oni su reagovali kao da sam ih pitao da li umeju da hodaju. Znači, potpukovnik Đorović nam kaže da su dvojica oficira bezbednosti nezavisno jedan od drugog napravili dva izveštaja u kojima ekstenzivno citiraju transkripte. Međutim, iako je ministar Šutanovac obećao da će nešto učiniti sa dokazima, nema reakcija. Porodice opet insistiraju da se mi sastanemo i ministar Šutanovac se ljubazno odaziva još jednom. Na sastanku potpukovnik Đorović, koji je pisao košuljicu predmeta, kaže ministru Šutanovcu da je dovoljno da neko donese taj predmet i on će pokazati da tu zaista postoje ti transkripti. Ministar Šutanovac prelazi ćutke preko te molbe i kaže da on to Đoroviću neće pokazati.

Pukovnik Đorović mu kaže da ih je on sklonio u još jedan predmet, broj 209, moli da donesu taj predmet i da će on pokazati da tu tih transkripata ima, međutim, i ta njegova molba ostaje neuslišena. I nakon toga advokat porodica nastoji da dođe u kontakt sa oficirom za vezu i ti pokušaji traju nekih četiri meseca…

Svetlana Lukić: Sa sekretarom…

Miroslav Bojčić: Sa Šutanovčevim sekretarom, tako je. Na kraju se advokat, gospodin Popović, sastaje sa njim, i ovaj mu jednostavno kaže da u tim predmetima nema ničega. Gospodin Popović ga na to pita „pa, dobro, ali vi ste ipak znali da će zgrada RTS-a biti bombardovana?“, a on mu odgovara „pa, naravno da smo znali, ali tog transkripta nema“. Fakat je da su za žrtvovanje televizijskih tehničara znale stotine ako ne i hiljade ljudi i ideja sadašnjih ljudi na vlasti da će to tako proći, da se to neće saznati, je potpuno iluzorna. Jednog dana će neko progovoriti o tome i pojaviće se i materijalni dokazi i tada će sve što preostaje u istorijskom sećanju na sadašnje ljude biti stid.

Lakić Đorović: Mlade generacije treba da znaju da treba biti hrabar, jer to je put da izađemo iz nesreća i da nam svet i pre svega Srbi oproste za nesreće koje im je naneo režim kome sam ja verno kao ratni tužilac služio. Ne postoji drugi put izbavljenja za nas, jedini put je da otvoreno, hrabro govorimo o svemu, ali baš o svemu što nam je poznato, jer svaki zločin mora biti rasvetljen da nam se ne bi ponavljali. Odlukom da govorim u ovoj vašoj emisiji ja sam hteo da na svoj način pokažem ministru Šutanovcu, uprkos poruka da ne smem da govorim, da će Lakić govoriti dok god bude disao i mogao da govori.

Moje je nastojanje da mi koji smo se istinski borili za promene ne budemo kažnjeni od onih koje smo praktično doveli, a upravo to nam se dogodilo. Meni su za šefa doveli čoveka koga sam ja optuživao za prljava krivična dela. Ovde se radi o čoveku koji je hladnokrvno oteo dvojicu mladih ljudi i osumnjičio ih za teška krivična dela. Nismo imali postupka, pošto je ovu dvojicu bukvalno masakrirao. Ljudi su premlaćeni toliko da ih načelnik vojnog istražnog zatvora nije smeo primiti u tom stanju. Podsetio bih prije svega prijatelja Šutanovca, ministra našeg sadašnjeg, da mi znamo, iako drugi o tome ne govore, nismo zaboravili ko je Predrag Stojković, znamo za šta je osuđen, znamo da su ona dva čoveka što ih je masakrirao da bi im iznudio iskaze kasnije nestala. Ne kažem ja da ih je on ubio, ali njih nema. Suština moje upornosti da ne prestanem da govorim o zločinima koje sam istraživao je, ako baš hoćete, i da sebi olakšam. Ja nisam konvertit, ja sam ovo radio i onda, i hoću one koji to dobro znaju, a ima ih puno, i ovom prilikom da podsetim da sam zbog njih, ne pristajući da sudelujem u izvršavanju ili u prikrivanju izvršenih zločina, četiri puta podnosio zahtev za razrešenje i bio razrešavan dužnosti tužioca. Hoću da ih podsetim i da sam od svojih šefova bežao kao od kriminalaca, za koje sam tada u ratu spoznao da su zaštitnici, a mnogi od njih zapravo i saizvršioci veoma teških krivičnih dela, osobito onih iz koristoljublja.

Ja sam u ratu svojom rukom potpisao nekoliko hiljada optužnih akata i osećam se odgovornim što su stotine ljudi zbog odbijanja da se odazovu pozivu ili ne mogavši da podnesu pretpostavljene opasnosti u Vojsci pobegli iz jedinica. Danas to nikad ne bih učinio. Oni koji su pobegli sa Kosova, mislim i na današnji vojni vrh, oni koji su sudelovali u sahrani vojnika koji je poginuo od naše ruke u avgustu mesecu 1998. godine iz prištinske jedinice, a danas su dospeli tako visoko, treba da dobro razmisle. Srbija mora da zna koji je od njih i šta radio u ono vreme. Ja sam odgovorno tvrdio od 1999. godine do danas da je taj čovek, samo da mu ne bi izmakao čin generala koji je očekivao, ne samo prećutao da mu je vojnik poginuo njegovim propustima u radu, nego je toga čoveka proglasio dezerterom. Napisao je dokumenta da je taj čovek pobegao na neprijateljsku, albansku stranu, iako je on bio poginuo. Posledica takvog kukavnog i kriminalnog držanja je bekstvo dvojice mladih starešina, ucena mnogih drugih da ćute o tome iako su to mnogi znali, a o tome nisu smeli, niti danas smeju da progovore, posledica je to da je taj čovek slavljen i hvaljen kao heroj dospeo na na najvišu poziciju. Uzalud mi poručuje Šutanovac da se o tome ne sme pričati.

Mi u Vojsci znamo da je Milan Milosavljević, potonji vojni tužilac u Beogradu, tri čina dobio za nepunih godinu i po dana. To je čovek koji je za 77 dana rata dobio dva čina, to nije normalno. Drugi su nakon što su pobegli iz Hrvatske među prvima nagrađeni time što su im date, a oni prihvatili, najveće dužnosti uz uslov da optuže koga. Vojne službe bezbednosti hoće da odustanu od krivičnog gonjenja ili da uopšte ne započinju krivično gonjenje ljudi koji su ubijali ne samo Hrvate u Hrvatskoj kao vojnike, nego su ubijali u našim kafićima ovde. Mi imamo potpukovnika iz Uprave bezbednosti koga je ondašnji načelnik Uprave bezbednosti optužio za 17 najtežih inkriminacija. Niti ja, niti moji šefovi nismo videli teže zločine po opisu iz te krivične prijave. Ponavljam, podneo ju je načelnik Uprave bezbednosti. Tragajući za sudbinom tog zločinca imao sam nesreću da sam ga sreo i na Kosovu, imao sam nesreću da sam potom saznao da je ucenjen, rečeno mu je – idi ubijaj, radi šta ti kažemo, i preko Raške je upućen na Kosovo, i tamo je radio, možete pretpostaviti šta. Po toj krivičnoj prijavi on je istoj toj Službi čiji načelnik podnosi prijavu protiv njega za njen Dan državnosti poklonio pet najnovijih pežoovih modela. Odakle kapetančiću pet pežoovih modela? On je imao i pekare, nosio je, normalno, rolex od belog zlata i jedan pežo je, normalno, ostavio za sebe. Ja sam i o tom čoveku zločincu govorio i u Upravi i u našem tužilaštvu i u sudu, i svi to znaju. Dakle, mi imamo ubicu za koga načelnik Uprave bezbednosti u pisanoj i potpisanoj i overenoj prijavi tvrdi da je odlazio u zatvore, konkretno u Sremskoj Mitrovici, da je odande za ubistva uzimao ljude osuđene na izdržavanje kazne zatvora, izvodio ih, davao im maskirne vojne uniforme, odgovarajuće legitimacije, naoružavao ih i vodio u nekakav valjda svoj rat.

Nama se dogodilo da kad smo očekivali najozbiljnije promene dovedu čoveka koji je tri puta osuđivan opet za prljava, kompromitujuća dela, koja isključuju mogućnost rada u državnoj službi. To je nedopustivo – vi ste za sitan novac sudili i presudili, a potom su to otkrili pa su vas osudili, pa se nešto slično dva puta ponovilo, i vi ste tri puta osuđeni za prljave stvari, i onda vas neko, samo zato što ste dobar radnik u Službi bezbednosti, instalira kao penzionera, penzionisanog generala, da budete pomoćnik ministru u vreme kad mi očekujemo da se raščiste stvari među nama, da ga ako neće suditi makar uklone. Trebalo bi da objasnimo deci možda i to kako smo branili Kosovo, šta smo to prije radili, kako smo se ponašali kad smo videli da smo ga izgubili. Istinski verujem da je svakom zdravomislećem i onda bilo jasno: Kosovo je izgubljeno, jer smo pre toga na njemu tako dugo i prljavo radili tako teške, nepodnošljivo teške stvari. Morali bismo da objasnimo i šta se ovde unutar Srbije događalo, da su i ovde neki ljudi hvatani, umesto da im se pomogne, a da su ih prethodno iz Knina i onih prostora prevarom izvukli očekujući nekakve obrte na visokim nivoima u tim međunarodnim relacijama. Prosto, makar deci, ako nećemo sebi ili drugima. Trebalo bi govoriti istinu, a ona bi vremenom njima zaista pokazala šta smo radili i koja je cena da iz svega toga izađemo.

Dakle, uozbiljiti se, prestati sa igranjem stare igre – mi ćemo od Zapada da isprosimo novac, pomoć itd, a onda ćemo s vremena na vreme da bismo opstali na vlasti da pričamo kako smo bili sjajni u vojsci i kako smo se branili ali, eto, nismo uspeli. Onda da prestanemo da plašimo neke ljude koji su spremni i za koje se pretpostavlja da bi kao razumni mogli da govore istinu koja bi otreznila one koji su zaista u zabludi, a opomenula Dačića, Šutanovca i njima slične, koji iz tih ličnih razloga opstaju na vlasti i govore to što govore, praktično prete svima onima koji nisu spremni da zaborave sve ono što su oni tako dugo i tako zločinački sproveli.

 
Emisija Peščanik, 17.04.2009.

Peščanik.net, 23.04.2009.

Potpukovnik Lakić Đorović govori o dokazima koji upućuju da je vojni i državni vrh znao da će doći do bombardovanja zgrade RTS.

U kontekstu suđenja bivšem direktoru Radio Televizije Srbije Dragoljubu Milanoviću, krajem juna 2001. istražni sudija Okružnog suda u Beogradu Vučko Mirčić obraća se Ministarstvu odbrane, tražeći dve stvari:

1. da se službenici koji su se bavili odbranom u RTS-u oslobode čuvanja službene i vojne tajne,

2. da odgovori da li ga je NATO ili neka članica tog vojnog saveza upozorila da će RTS biti bombardovan 23. aprila 1999.

Nakon više od dva meseca, Sektor za civilnu odbranu, koji je po zakonu, u ratnim uslovima, u okviru Ministarstva odbrane bio nadležan za Televiziju Srbije, kao za sistem od velikog značaja za odbranu zemlje, obraća se Pravnoj upravi tog istog ministarstva, dostavljajući joj zahtev istražnog sudije Mirčića i jedan akt Sekretarijata ministarstva.

Sekretarijat u tom aktu naređuje Sektoru civilne odbrane da razmotri zahtev istražnog sudije i da u saradnji sa organima bezbednosti dostavi svoj stav po tom pitanju. Dakle, odgovarajuću naredbu dobili su i organi bezbednosti.

Sektor za civilnu odbranu, tj. pukovnik Petar Pajčin i potpukovnik Zulević, radi pripreme odgovora Sekretarijatu u više navrata, pa i 6. avgusta 2001, organizovali su i održali više službenih razgovora, sa više lica iz Pravne uprave SMO (načelnikom Pravne uprave general-majorom Aleksandrom Ignjatovićem, njegovim zamjenicima – pukovnicima Milovanom Mihajlovićem i Svetomirem Cvetkovićem i sa saradnicima Pravne uprave g-đom Milinom Petković-Nenadović).

U dva navrata, po dogovoru sa mojim pretpostavljenim, potpukovnik Zulević opširno je razgovarao i sa mnom – Lakićem Đorovićem, potpukovnikom iz Odjeljenja za propise Pravne uprave, kao licem koje je pripremalo stručna mišljenja o primjeni propisa u ovoj oblasti.

U brojnin i opširnim razgovorima, s početka prikriveno, a potom otvoreno, uporno i čak prijeteći, Sekretarijat civilne odbrane, tj. Pajčin i Zulević, pozivajući se na stavove i procjene organa bezbijednosti i Sekretarijata SMO, naglasili su da će na sudu, prije svih, morati da svjedoče i sam pukovnik Pajčin, te generali Petković i Manastirac, kao i drugi visoki vojni funkcioneri, ne samo iz Službe civilne odbrane, nego i iz Ministarstva odbrane, Generalštaba i drugih djelova Vojske i vojnih službi bezbijednosti. Uporno su pokušali da nas ubijede, da, u tom momentu, bez obzira na sadržinu važećih propisa, niko ne može biti oslobođen od obaveze čuvanja vojne ili službene tajne u vezi sa okolnostima bombardovanja zgrade RTS-a.

Načelnik Pravne uprave general Ignjatović zahtevao je da i mi podržimo stavove Službe za civilnu odbranu, Sekretarijata i organa bezbijednosti – da se u tom momentu niko ne oslobodi od obaveze čuvanja tajne, tj. da se svjedoci, do daljnjeg, ne odazivaju pozivima suda.

Dana 9. avgusta 2001, kao hitan za odlučivanje, meni su dali Predmet Pravne uprave pov. broj 466/2001. U omotu (koricama) toga predmeta nalazilo se preko 20 raznih dopisa i dokumenata.

U predmetu su se, između ostalog, nalazile i tri službene zabeleške ovlašćenih lica organa vojne bezbijednosti. U dvema službenim zabeleškama, koje su odvojeno jedan od drugog sačinili dvojica ovlašćenih lica vojne bezbijednosti, verujem iz Uprave bezbijednosti Generalštaba, govori se o tome da je Vojni i Državni vrh bio upoznat da će NATO bombardovati zgradu RTS, jer da je, pored ostaloga, i Centar za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva iz Podgorice, „uhvatio i dešifrovao“ delove navodno presretnutih razgovora, prvo – između pilota NATO aviona, gde jedan od pilota saopštava drugom – „ … da im je ponovo naređeno da unište RTS i da kreću …“ i , drugo – deo razgovora posade sa NATO bazom u Avijanu – „da su izvršili zadatak“. U trećoj službenoj zabelešci, koju je sačinio pukovnik Uprave bezbijednosti Generalštaba, koja je opširnija od prve dvije i ispisana je na gotovo dvije strane, nakon analize sadržine prve dvije zabeleške i drugih dokaza, predlaže se – da se do daljnjeg niko ne oslobađa od obaveze čuvanja vojne, službene i državne tajne, jer da bi to škodilo interesima i bezbijednosti zemlje.

Znajući da su moji pretpostavljeni već dogovorili sa Sektorom za civilnu odbranu i Sekretarijatom SMO da se podrže njihovi predlozi i predlozi organa bezbijednosti, te da se od mene očekuje da u tom smislu pripremim i nacrt odgovora za potpis načelnika Pravne uprave, a sa ubeđenjem da bi to bilo krivično kažnjivo tumačenje propisa,sačinio sam dvije službene zabjeleške. Obje sam uradio i šefovima predao 9. avgusta 2001. godine, sa svim spisima predmeta.

U prvoj – opširno i detaljno, prikazao sam relevantno činjenično stanje, naglašavajući sadržinu dopisa i dokumenata u predmetu, naročito triju službenih zabeleški organa bezbijednosti, a u drugoj – nakon kratke analize relevantnih odredbi važećih propisa u ovoj oblasti, predložio sam da se svi mogući svjedoci oslobode od obaveze čuvanja tajne, kao i da se opomenu na obavezu odazivanja sudskim pozivima.

Moj pretpostavljeni, pukovnik Cvetković nakon dugog ubeđivanja rekao mi je kako sugeriše da se moje dvije službene zabeleške pošalju kao mišljenje i predloge Pravne uprave. Po njegovom naređenju, pripremio sam nacrt odgovora, iz koga je on međutim izbacio mišljenje “da u konkretnom krivično-pravnom predmetu nema pravnih smetnji da se sva lica koja sud želi da sasluša kao svedoke u krivičnom postupku, oslobode od obaveze čuvanja tajne” i da “u konkretnom slučaju postoji javni interes koji, u smislu stava 3. člana 38. Zakona o Vojsci Jugoslavije, zahtijeva da se svi svjedoci oslobode od obaveze čuvanja tajne“.Izostavljeni dio teksta pukovnik Cvetković je zamijenio stavom kojim se anulira smisao navedene zakonske odredbe, a zatim je napravio novu verziju, koju je dostavio Službi za civilnu odbranu, kao Akt Pravne uprave, pov. broj 466-2/01 od 10. avgusta 2001. godine.

Budući da se ovde radi o rasvetljavanju pogibije 16 mladih ljudi, odredili smo da se ovaj predmet čuva trajno.

Držeći da se radi o značajnom predmetu, te da je u njemu sadržano više dokaza o zločinima režima i vojnog vrha, te znajući da tajne službe preko svojih saradnika uništavaju sve dokaze o njihovim zločincima i zločinima, po jedan primjerak svih pet službenih zabeleški /službinih tri i mojih dve/, ostavio sam i u Predmet Pravne uprave Ministarstva odbrane, Pov. broj 209/2001, a nakon više puta ponovljenih prijetnji od strane organa vojne bezbijednosti, radi sopstvene zaštite, po jedan primjerak svih pet službenih zabeleški, dao sam dr Miladinu Papiću, bivšem Vrhovnom vojnom tužioc. Dr Papić mi je kasnije rekao da ih j 2. septembra 2002. godine, uz druge brojne dokaze, dostavio Kabinetu Saveznog ministra za odbranu, odnosno pukovnicima Karanfilovu i Jovanoviću, za koje je napomenuo da misli da rade u vojnoj bezbednosti ili policiji.

O uništavanju dokaza u vezi sa bombardovanjem RTS, u kontekstu uništavanja, falsifikovanja i skrivanja i drugih (više od 17.000 ) dokumenata – dokaza, o učinjenim ratnim zločinima i drugim teškim krivičnim delima, ja sam svjedočio i pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju /od 13. do 15. marta 2007. godine/.

O ovome sam, dana 5. oktobra 2007, godine, toliko koliko mi je dopustio, govorio i ministru odbrane, g-dinu Šutanovcu, u njegovom kabinetu, a u prisustvu gđe Žanke Stojanović, i gdina Bojčić Miroslava, kao i gdina Dragana Radulovića, iz ministrovog kabineta.

O svom radu i držanju u Predmetu Pravne uprave SMO, Pov. broj 466/2001, kao i u bilo kojem drugom predmetu, spreman sam da svjedočim i kazujem i pred organima pravosuđa i drugim nadležnim organima Republike Srbije.

 
Đorović Golubov Lakić, potpukovnik

Peščanik.net, 23.04.2009.

Službena zabeleška o radu potpukovnika Lakića Đorovića u Predmetu Pravne uprave Saveznog ministarstva za odbranu, Pov. broj 406/2001 od 09. avgusta 2001. godine

1. U Pravnoj upravi Saveznog ministarstva za odbranu, Predmet Pov. broj 406/2001, oformljen je dana 09. avgusta 2001. godine, po zahtevu Sektora za civilnu odbranu /u daljem tekstu: SCO / Saveznog ministarstva za odbranu / u daljem tekstu: SMO/, iz njihovog akta, Pov. br. 1041-2 od 09. avgusta 2001. godine, naslovljenog na „Pravna uprava SMO“.

Ovaj, akt-zahtev SCO SMO, umesto pomoćnika ministra – general-majora Slobodana Petkovića, potpisalo je neko drugo lice, najvjerovatnije pukovnik Pajčin Petar. Njegovo prispeće je u Pravnu upravu SMO evidentirano istoga dana, otiskom njenog prijemnog štembilja, kao predmet Pov. broj 466 – 1 /2001 sa datumom 09. avgust 2001. godine.

1.1. Uz ovaj akt-zahtev SCO SMO je, Pravnoj upravi SMO, dostavio i Akt Sekretarijata SMO, Pov. br. 1114 – 2 od 02. avgusta 2001. godine, koji je umjesto sekretara SMO Milovana Čogurića, potpisalo drugo lice, najvjerovatnije pukovnik Slobodan Jevtović, oficir vojne službe bezbijednosti iz toga Sekretarijata. Akt je naslovljen na SCO SMO, gdje je njegovo prispeće evidentirano otiskom prijemnog štembilja SCO SMO, kao predmet Pov. broj 1041-1. sa datumom 03. avgust 2001. godine

Sekretarijat SMO je SCO SMO dostavio i Dopis Istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu ( G-dina Vučka Mirčića ), Ki. 119/2001 od 29. juna 2001. godine.Taj dopis je naslovljen na „SMO- ministru odbrane, Novi Beograd, Palata Federacije“, a njegovo prispeće u SMO evidentirano je otiskom prijemnog štembilja Sekretarijata SMO, sa nedovoljno jasnim upisom dana prijema – ili 07. ili 17. jula 2001. godine, i oznakom predmeta Pov. br 1114-1.

U najkraćem Istražni sudija,u tome dopisu, od ministra odbrane, zahteva – „ pismeni izveštaj o dve stvari :

Prvo, …. da li oslobađate od dužnosti čuvanja službene ili vojne tajne svedoke koji su bili zaposleni u Poslovnoj jedinici odbrane RTS-a i to Perišić Slobodana, Jočić Zvonimira, Đerić Mitra, Tadić Andriju i Mališ Miloša …“, i Drugo, da nam odgovorite da li ste imali obaveštenje od NAT-a ili bilo koga od zemalja članica NATO-a da će izvrštiti bombardovanje zgrade RTS-a 23. 4. 1999. godine“.

1.2. U Dopisu Pov. br. 1114-2 od 02. avgusta 2001. godine, Sekretarijat SMO zahtijeva, od SCO SMO, „ …da navedeni dopis (istražnog sudije ) razmotre i u saradnji sa organima bezbednosti dostave svoj stav, odnosno predlog odgovora“.

Dakle,Sekretarijat SMO, sa nekim, očigledno veoma ozbiljnim razlozima, pripremu odgovora SMO- ministra odbrane, istražnom sudiji, naređuje SCO SMO i organima bezbijednosti.

1.3. Od Pravne uprave SMO, Sekretarijat SMO, pismeno, nije zahtevao bilo kakvo mišljenje ili predlog.

2. SCO SMO, tj. pukovnik Petar Pajčin i potpukovnik Zulević iz SCO SMO, radi pripreme odgovora Sekretarijatu SMO, po naznačenom zahtjevu, u više navrata, pa i dana 06. avgusta 2001. godine, organizovali su i održali više službenih razgovora, sa više lica iz Pravne uprave SMO (načelnikom Pravne uprave SMO general-majorom Aleksandrom Ignjatovićem, njegovim zamjenicima – pukovnicima Milovanom Mihajlovićem i Svetomirem Cvetkovićem i G-đom Milinom Petković-Nenadović).

2.1. U dva navrata, po dogovoru sa mojim pretpostavljenim, potpukovnik Zulević iz SCO SMO, opširno je razgovarao i sa mnom – Lakićem Golubovim Đorovićem, potpukovnikom iz Odjeljenja za propise Pravne uprave, kao licem koje je pripremalo stručna mišljenja o primjeni propisa u ovoj oblasti.

3. U brojnin i opširnim razgovorima, s početka prikriveno, a potom otvoreno, uporno i čak prijeteći, SCO SMO, tj. Pajčin i Zulević, pozivajući se na stavove i procjene organa bezbijednosti i Sekretarijata SMO, naglasili su da će na sudu, prije svih, morati da svjedoče i sam pukovnik Pajčin, te generali Petković i Manastirac, kao i drugi visoki vojni funkcioneri, ne samo iz SCO SMO nego i iz SMO i Generalštaba Vojske i drugih djelova Vojske i vojnih službi bezbijednosti. Uporno su pokušali da nas ubijede, da, u tom momentu, bez obzira na sadržinu važećih propisa, NIKO NE MOŽE BITI OSLOBOĐEN OD OBAVEZE ČUVANJA VOJNE ILI SLUŽBENE TAJNE U VEZI SA OKOLNOSTIMA BOMBARDOVANJA ZGRADE RTS.

3.1. General Ignjatović, koji je, nakon gotovo jednogodišnjeg penzionisanja, bio ponovo vraćen u službu, čak i preteći disciplinskim kaznama, zahtevao je da da i mi iz Pravne uprave SMO, podržimo stavove SCO SMO, Sekretarijata SMO i organa bezbijednosti – da se u tom momentu niko ne oslobodi od obaveze čuvanja tajne, tj.da se svjedoci, do daljnjeg, ne odazivaju pozivima suda. Više je puta, zapravo, neprekidno naređivao – „ PIŠITE KAKO ZAHTEVAJU“.

Rekao sam mu da, kao pravnici, ne smijemo da kršimo propise niti moramo da se brukamo.Nema tajni kada se rasvetljavaju okolnosti pogibije šesnaestoro mladih ljudi.

3.2. Da nebi oponirao SCO SMO i organima bezbednosti, General Ignjatović se naprosto sklonio iz Pravne uprave, a za svog zastupnika odredio pukovnika Svetomira Cvetkovića, koji je takođe „vaskrsao“ iz otpisanih, tj. bio je reaktiviran, nakon progona iz Vojnog pravobranilaštva.

4. Dana 09. avgusta 2001. godine, kao hitan za odlučivanje, meni su dali Predmet Pravne uprave SMO, Pov. broj 466/2001. U omotu ( koricama ) toga predmeta, bez ikakvog, inače obaveznog i uobičajenog popisa spisa u predmetu ( na unutrašnjoj strani naslovne korice predmeta ) nalazilo se preko 20 ( dvadeset ) raznih dopisa i dokumenata.

4.1. U predmetu se, pored napred naznačenih – zahteva SCO SMO i Sekretarijata SMO i dopisa Istražnog sudije (svi iz tačke 1. ove sužbene zabeleške ), nalazilo i više dokumenata, dopisa i službenih zabeleški, među kojima i tri ( 3 ) službene zabeleške ovlašćenih lica organa vojne bezbijednosti. U dvema službenim zabeleškama, koje su odvojeno sačinili dvojica ovlašćenih lica vojne bezbijednosti, a čijih se imena sada ne sećam, a čini mi se da su iz Uprave bezbijednosti Generalštaba ( GŠ ), govori se o tome da je Vojni i Državni vrh bio upoznat da će NAT-o bombardovati zgradu RTS, jer da je, pored ostaloga, i Centar za elektronsko izviđanje i protivelektronska dejstva iz Podgorice, „uhvatio i dešifrovao“ delove navodno presretnutih razgovora,prvo – između pilota dva NAT aviona, gde jedan od pilota saopštava drugom – „ … da im je ponovo naređeno da unište RTS i da kreću …“ i , drugo – deo razgovora posade sa NAT-o bazom u Avijanu – „ da su izvršili zadatak“. U trećoj službenoj zabelešci, koju je sačinio pukovnik Uprave bezbijednosti GŠ, koja je opširnija od prve dvije i ispisana je na gotovo dvije strane, nakon analize sadržine prve dvije zabeleške i drugih dokaza, predlaže se – da se do daljnjeg niko ne oslobađa od obaveze čuvanja vojne, službene i državne tajne, jer da bi to škodilo interesima i bezbijednosti zemlje.

5. Znajući da su moji pretpostavljeni već dogovorili sa SCO SMO i Sekretarijatom SMO da se podrže njihovi i predlozi organa bezbijednosti, te da se od mene očekuje da u tom smislu pripremim i nacrt odgovora za potpis načelnika Pravne uprave, a sa ubeđenjem da bi to bilo grubo i čak krivično kažnjivo tumačenje nama dobro poznatih propisa u ovoj oblasti, kao i u drugim predmetima gdje su pokušali da me prisile na nezakonito postupanje u radu, sačinio sam dvije ( 2 ) službene zabjeleške. Obje sam uradio i šefovima predao 09. avgusta 2001. godine, sa svim spisima predmeta.

U prvoj – opširno i detaljno, prikazao sam relevantno činjenično stanje, naglašavajući sadržinu dopisa i dokumenata u predmetu, naročito triju službenih zabeleški organa bezbijednosti, a u drugoj – nakon kratke analize relevantnih odredbi važećih propisa u ovoj oblasti, predložio sam da se svi mogući svjedoci oslobode od obaveze čuvanja tajne, ukoliko uopšte i postoji bilo kakva tajna, kao i da se opomenu na obavezu odazivanja sudskim pozivima. Uz sve ovo, šefovima sam predočio i da će biti lično odgovorni ukoliko ponovo, kao i desetine puta ranije, dopuste organima bezbijednosti i drugima u Vojsci i SMO da skrivaju dokaze o učinjenim zločinima i teškim krivičnim djelima.

5.1. Bili su ljuti i iz njih je proključala pakost i bijes. Ponovo, po ko zna koji put, rekli su mi – “…sve će nas uništiti ako ne napišemo kako su od nas tražili“.Rekao sam – „ Nemojte da brukate pravnu službu, odnosno strku, čak i ako ste sa njima dogovorili. Mi smo pravnici, ne smijemo svjesno i sračunato da kršimo propise i ometamo sudski postupak …“ .

5.2. Pukovnik Cvetković mi je, nakon dugog ubeđivanja, rekao – „Hajde da se izvučemo kao u slučaju Miroslava Vukelića, u našem predmetu 209/2001. Uputićemo ove tvoje dvije službene zabeleške kao mišljenje i predloge Pravne uprave“. Bez želje da ga začikavam ili ljutim, odgovorio sam mu : „Nije lijepo da se i Vi krijete iza mene. Ipak Vi, iako samo zastupate načelnika Ignjatovića, morate biti hrabriji od njega. Kad- tad neko će morati da odgovara i bude kažnjen za sve što je učinjeno da bi se prikrile okolnosti ranjavanja vojnika Miroslava Vukelića“.

5.3. Pukovnik Cvetković je sa G-đom Milinom Petković-Nenadović, kao bez glave i duše, cijeli dan trčkarao u Sekretarijat SMO, SCO SMO i Odjeljenje bezbijednosti SMO. Nakon svih njihovih paklenih muka, naredio mi je, vojnički i osorno –„ Đoroviću, pripremi mi nacrt za potpis, pa ću ja odlučiti“.

5.4. Po tom naređenju, pripremio sam Nacrt odgovora, u Delovodstvu Pravne uprave SMO, evidentiran kao Pov. br. 406 -2/01 od 10. avgusta 2001. godine, i samo to je moja verzija Nacrta.

Pukovnik Cvetković je ponovo nekuda bezglavo trčkarao i očigledno se mnogo mučio, a onda je u tome, mome nacrtu, izostavio sledeće delove teksta: „ … smatramo da u konkretnom krivično-pravnom predmetu nema pravnih smetnji da se sva lica koja sud želi da sasluša kao svedoke u krivičnom postupku, oslobode od obaveze čuvanja tajne. Takođe, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja i potrebu da se svim dokaznim sredstvima, pa i saslušanjem svjdoka, otkrije i utvrdi puna materijalna istina o toku i okolnostima događaja te postupanju okrivljenih, smatramo da u konkretnom slučaju postoji javni interes koji u smislu stava 3. člana 38. Zakona o Vojsci Jugoslavije, zahtijeva da se svi svjdeoci oslobode od obaveze čuvanja tajne“.

5.5. Izostavljeni dio teksta pukovnik Cvetković je zamijenio nemuštim i nesuvislim stavom kojim se anulira smisao navedene zakonske odredbe, i, na kukavički i veoma providan i bezočan način, zapravo izbjegao davanje jasnog i logičnog mišljenja i predloga.To je Cvetkovićeva verzija koju je on sačinio sa organima bezbijednosti i SCO SMO i Sekretarijatom SMO.

Gnušajući se bestidnosti i bezakonja, rekao sam mu da će se jednog dana postidjeti zbog ovog nepočinstva i brukanja pravne struke i službe, te ga zamolio da se skinu moji inicijali sa toga nacrta.On je to u besu i obećao, ali je kasnije, ponovo izvršio preinaku u već preinačenom Nacrtu, i tako praktično sačinio svoju novu ( drugu ) verziju.

U toj verziji je ostavio / vratio / moje inicijale, te mi je tako podvalio, odredivši me ( i pored upozorenja da to ne čini ) kao autora njegovog besprizornog bezakonja i kukavičluka u primjeni jasne i nama dobro poznate zakonske odredbe.

Tu je verziju potpisao kao zastupnik načelnika ( koji se i ovaj put sakrio da ne naljuti službu ) i dostavio je SCO SMO, kao Akt Pravne uprave SMO, Pov. broj 466- 2/01 od 10. avgusta 2001. godine.

6. Budući da se, istina posredno, ipak radi o rasvetljavanju pogibije 16 mladih ljudi, u okolnostima koje ukazuju, ne samo meni nego čak i mojim šefovima, da su ovi mladi ljudi zapravo planirano i sračunato žrtvovani u propagandnom nadmetanju sa NAT-o alijansom, odredili smo da se ovaj predmet čuva trajno.

7. Držeći da se radi o značajnom predmetu, te da je u njemu sadržano više dokaza o zločinima režima i Vojnog vrha, te znajući da tajne službe preko svojih saradnika uništavaju sve dokaze o njihovim zločincima i zločinima, po jedan primjerak svih pet službenih zabeleški / službinih tri i mojih dve /, ostavio sam i u Predmet Pravne uprave SMO , Pov. broj 209/2001, a nakon više puta ponovljenih prijetnji od strane organa vojne bezbijednosti, radi sopstvene zaštite, po jedan primjerak svih pet službenih zabeleški, dao sam Dr Miladinu Papiću, bivšem Vrhovnom vojnom tužiocu, a mome tadašnjem braniocu / po službenoj dužnosti / u montiranim postupcima pred vojnim sudom u Nišu. Dr. Papić mi je rekao da ih je, dana 02. septembra 2002. godine, uz druge brojne dokaze, dostavio Kabinetu Saveznog ministra za odbranu, odnosno pukovnicima Karanfilovu i Jovanoviću, za koje je napomenuo da misli da rade u vojnoj bezbednosti ili policiji.Ja i ne sumnjam da je Dr Papić tako zaista učinio, kao što dobro znam da ih je od mene i uzeo da bi ih njima predao i na taj način pokušali da me ucjenjuju i zastrašuju da ne svjedočim u Hagu.

8. O uništavanju dokaza u vezi sa bombardovanjem RTS, u kontekstu uništavanja, falsifikovanja i skrivanja i drugih ( više od 17.000 ) dokumenata – dokaza, o učinjenim ratnim zločinima i drugim teškim krivičnim delima, ja sam svjedočio i pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju / od 13. do 15. marta 2007. godine /.

9. O ovome sam, dana 05. oktobra 2007, godine, i pored njegovog arogantnog i pretećeg držanja, koliko mi je dopustio, govorio i ministru odbrane, G-dinu Šutanovcu, u njegovom kabinetu, pri službenom razgovoru / koji je on više puta zakazivao, telefonskim pozivanjem preko izvjesnog pukovnika Bjelice iz njegovog Kabineta /, a u prisustvu G-đe Žanke Stojanović, te G-dina Bojičić Miroslava i G-dina Dragana Radulovića,koji je, valjda iz ministrovog kabineta.

10. O svom radu i držanju u Predmetu Pravne uprave SMO, Pov. broj 466/2001, kao i u bilo kojem drugom predmetu, spreman sam da svjedočim i kazujem i pred organima pravosuđa i drugim nadležnim organima R Srbije.

 
U Beogradu,

05. oktobra 2007. godine Đorović Golubov Lakić, potpukovnik

Peščanik.net, 23.04.2009.