Foto: Konstantin Novaković

Foto: Konstantin Novaković

Da sam na mestu članova ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku (SSOP), ozbiljno bih se zamislio nad jednom zloslutnom pojavom koja već prelazi u zakonomernost: zasedanje Saveta se već drugu godinu zaredom podudara s udarima natovskih krilatih raketa po Siriji. Pre godinu dana, u raketnim napadima su učestvovale samo SAD, a ove godine su se Vašingtonu pridružili i London i Pariz. A kada se ruski vojni eksperti i još par visokih državnih činovnika u društvu nekolicine deputata federalne skupštine istim povodom i sledeće godine budu sastajali – đavo će ga znati šta će se tad sručiti na jadnu Siriju. Ali šalu na stranu: sastanak SSOP-a je uvek jedna od retkih prilika da saznamo kako se naša takozvana spoljnopolitička elita odnosi prema situaciji u koju se naša zemlja strmoglavo survava.

Za početak par reči o samom raketnom napadu. Sada se s velikim stepenom sigurnosti može zaključiti da su SAD, Britanija i Francuska tu sebi zadale nekoliko zadataka. Prvi i najvažniji – Rusiji se nikako ne sme pružiti povod za direktnu konfrontaciju. Po rečima načelnika Združenog generalštaba oružanih snaga SAD Džozefa Danforda, ruske vojne snage su blagovremeno bile obaveštene o ciljevima koji će biti napadnuti, a o vremenu napada su ih po svemu sudeći informisali Francuzi. A sve zato da tokom raketnog udara ne bi poginuo nijedan ruski vojnik. Tako su američki stratezi žrtvovali faktor iznenađenja, jedan od najbitnijih faktora uspešnosti vojnih operacija ove vrste. Kremlj je naravno odmah upozorio Damask, što je omogućilo hitnu evakuaciju ljudi iz svih naznačenih objekata i forsirano dovlačenje sistema protivraketne odbrane. Kao što je i obećano, napadnuta su tri cilja: naučno-istraživački institut u Damasku, par skladišta vojne opreme i municije i komandni centar u gradu Homsu.

Napadi su izvršeni sa američkih i francuskih ratnih brodova i borbenih aviona sve tri učesnice NATO alijanse. Po izveštajima Pentagona, sve ispaljene rakete – morske i vazdušne – pogodile su planirane ciljeve. A od 40 zenitnih raketa ispaljenih od strane sirijske protivvazdušne odbrane nijedna nije pogodila cilj.

Pod izgovorom da neprijateljske krilate rakete nisu ušle u zonu dejstva ruskih sredstava protivraketne odbrane (mada su nedavno ruski vojni načelnici tvrdili kako je našim čudesnim kompleksima S-400 pokrivena čitava sirijska teritorija), Rusija je mudro odlučila da se mnogo ne upliće. Uz sve gnevne filipike o zapadnim agresorima, izjava Vladimira Putina je ostala bez pretećih reči o „uzvratnom udaru“. Dakle, osnovni zaključak ove poslednje ratne krize je sledeći: i Vašington i Moskva još uvek imaju dovoljno odgovornosti i razuma da čak i po cenu značajnih uzajamnih ustupaka ne skliznu u direktan međusobni sukob s fatalnim posledicama.

Drugi zadatak je bio pokazati Rusiji da proklamovane „crvene linije“ zaista postoje i da je upotreba hemijskog oružja jedna od njih. Ovde je važna i činjenica da je Vašingtonu uspelo da obezbedi učešće Britanije i Francuske u ovoj vojnoj operaciji, pri čemu su solidarnost sa njenim ciljevima iskazale i sve ostale vodeće zemlje sveta. Uskoro će novim antiruskim sankcijama biti kažnjeni svi pojedinci i institucije direktno povezani sa Asadovim režimom.

Našavši se pred gotovo sigurnom perspektivom gluve izolacije garnirane neprestanim „bombardovanjem“ raznim ultimatumima od strane zapada, ruska vlast je izgleda donela sledeću stratešku odluku: na to ćemo odgovoriti stvaranjem druge, paralelne realnosti. Tu će se nedužna, ali ponosna Rusija boriti protiv čitave bulumente zapadnih klevetnika i zajedljivaca koji su je uzeli na nišan samo zato što je ona na sebe preuzela teško breme predvodnice novog, „policentričnog“ sveta. Javljajući se sa govornice poslednjeg SSOP-a, naš ministar inostranih poslova nam je iz te druge realnosti saopštio kako je iz „superpoverljivih izvora“ doznao još neobjavljenu informaciju švajcarskog istražnog centra o tome da su Skripalj i njegov ćerka otrovani „natovskom“ BZ otrovnom supstancom. Onda su specijalisti tog centra izjavili da se u svemu slažu sa zaključkom svojih britanskih kolega o ruskom poreklu otrova kojem su Skripalj i njegova ćerka bili izloženi.

Nevidljivu štafetnu palicu je preuzeo načelnik Glavne operativne uprave Generalštaba Oružanih snaga Ruske Federacije Sergej Rudskoj. On je i ne trepnuvši obavestio skup o tome da je sirijska protivvazdužna odbrana rušila kao muve najnovije američke Tomahavke raketnim sistemima proizvedenim u SSSR-u pre 30-40 godina. „Prema podacima kojima raspolaže naš generalštab, od 103 ispaljene neprijateljske rakete, 71 je srušena“, dičio se on. Ovaj visoki vojni funkcioner nije našao za shodno da objasni kako to da su se još pre 15 godina, kada su SAD napale Bagdad krilatim raketama Tomahavk pređašnje generacije, isti ti protivraketni sistemi pokazali kao već prevaziđeni.

Izgleda da ovi ljudi nisu svesni toga da emitujući lažne vesti i pretvarajući naše ministarstvo inostranih poslova i naš generalštab u gole instrumente psihološkog rata, iz osnova ruše jednu od važnijih funkcija institucija za koje rade, a to je informisanje najvišeg rukovodstva zemlje o stvarnom stanju stvari, o realnom položaju zemlje. Mešanje ova dva zanata – propagandnog i informativnog – neizbežno dovodi do izvitoperene percepcije stvarnosti. Idealan primer je nastup direktora Odeljenja Ministarstva inostranih poslova RF za kontrolu nad naoružanjem Vladimira Jermakova na već pomenutom sastanku SSOP-a. Uzgred, njegov referat je u potpunosti bio prenet kao zvanično saopštenje novinske agencije TASS. Njegova diskusija je bila zasnovana na tvrdnji da „sada, 2018. vidimo da je u vojno-tehnološkom smislu ukupan raspored snaga kardinalno pomeren u korist Rusije“. On je do ovog zaključka očigledno došao na osnovu animiranih filmova prikazanih prilikom poslednjeg obraćanja Vladimira Putina Federalnoj skupštini Ruske Federacije. U stvari, onih stotinak neprijateljskih raketa ispaljenih prošle subote na Siriju po broju čine dve trećine ukupnog broja krilatih raketa koje je 2017. proizvela Rusija.

Iz te izvitoperene percepcije stvarnosti slede i izuzetno opasni zaključci. Načelnik zadužen za kontrolu naoružanja smatra da su „novi pravno obavezujući međunarodni dogovori u oblasti kontrole naoružanja u bližoj budućnosti teško ostvarivi“. Uostalom, čemu dogovori ako je doskorašnja ravnoteža u „vojno-tehnološkom rasporedu snaga“ u znatnoj meri pomerena u našu korist. Tako je Vladimir Jermakov uveren da Pregovori o ograničenju strateškog naoružanja (SALT-3) mogu biti produženi tek kada SAD ispune sve zahteve ruske strane. Što će reći – nikada. A to znači da će ovaj pravno obavezujući dokument posle 2021. nestati sa svetske političke scene. Pri čemu Jermakov izgleda zaboravlja da Rusija, koja poseduje znatno manje interkontinentalnih raketa, saglasno ograničenjima iz ovog Dogovora njihov broj može slobodno da povećava, a Amerika, budući da je ovu granicu već dostigla, mora da se suzdržava.

U ovoj nestvarnoj atmosferi, članovi Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku su tokom sednice počeli da iznose zaista neverovatne predloge: ekonomiju bi trebalo organizovati tako da sva preduzeća u zemlji budu prilagođena potrebama ratne industrije, a našim ukupnim privrednim i društvenim životom bi rukovodio nekakav Štab kome bi bili potčinjeni svi resursi zemlje. To jest, faktički je predložen povratak na staljinski model upravljanja. I zato ne treba da nas čude ideje prisutnih deputata naše Dume koji su kao kontramere zapadnim sankcijama predložili zabranu uvoza svih lekova, sa izuzećem onih koji se ne proizvode u Rusiji.

Nisam zlonameran čovek, ali nakon ovoga bih svim članovima Saveta poželeo da se od sada pa ubuduće leče isključivo ruskim lekovima. Naravno, to se neće desiti. A da bi dostojno odgovorili agresorima, ruski načelnici će i dalje uporno bombardovati Voronjež.1

Ежедневный журнал, 16.04.2018.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 23.04.2018.

________________

  1. Бомбить Воронеж – izraz kojim se označava besmislen posao ili radnja „u korist svoje štete“, potekao iz popularnog vica koji u poslednje vreme kruži Rusijom: Lavrov zove Šojgua pa mu kaže: „Slušaj Kužugetoviču, ne udaraj po Njujorku molim te. Tamo mi živi ćerka“. A Šojgu će ozlojeđeno: „Šta je to s vama ljudi? Malopre me je zvao Peskov i kaže nemoj po Londonu i Parizu, Medvedev po Berlinu, Mizulina kaže ne diraj Belgiju, Žirinovski obiđi Švajcarsku… Ima ih još. Evo, čitav spisak sam napravio. I reci ti sad meni, koga ja da bombardujem ako zatreba?“ „Hm… Udri po Voronježu. Tamo sigurno nema nikoga od naših.“