“Bosanske reke” je porodična igra, koju smo počeli igrati kada smo kolima odlazili na more, naročito dok smo se gušili u prašini prelazeći neasfaltiranim putevima Romaniju. Nastavila sam je docnije, i još i danas dobro služi u čestim putovanjima u Bosnu. Igra se na ispadanje, počinje se sa listom od deset reka koje treba imenovati; šampioni dosežu stepen od trideset reka, posle čega se obično ide na drugu sličnu igru – planine. Nepotrebno isticati – igra se može igrati sa bilo kojim delom bivše zemlje, u bilo kojem delu bivše zemlje. Savet početnicima – sa Bistricom se nikada ne može pogrešiti.
Prvi deo putovanja, od Dubrovnika do Sarajeva, završio je loše: uglavnom se ćutalo, pošto nas je iz Trebinja ispratio potpuno nov bilbord sa slikom i tekstom “Hoćemo Šešelja”, a iz Gackog celofasadni crno-beli al fresco portret Ratka Mladića, doduše sa tekstom “Market”. No najgore je tek čekalo – nacionalni park Sutjeska. Još pre tridesetak godina, visoko mitizirani prostor važnog uspešno prebrođenog poraza partizanske vojske bio je u svako doba godine pun autobusa, grupa, pokreta, glasova: možda malčice teško podnošljivo, ali hajde – najviše je uvek bilo omladine. Ni ideja sportsko-reakreativno uređenog “mesta sećanja” nije bila besmislena, zapravo je pomagala da se prebrodi državni upis. Čovek bi očekivao da bi takva infrastruktura mogla da se iskoristi u drugome vremenu bez većih problema prenosa značenja. No ne u državi novih svetaca, ratnih zločinaca. Spomenik je zarastao u visoku travu, ne može mu se prići. Skelet hotela, upravnih zgrada, omladinskih kuća, sve je neverovatno zapušteno: teško bih našla bolji očit primer za svoju omiljenu docu-fiction seriju “Svet posle ljudi”. Nova obaveštenja upućuju posetioca da je reč o “ekološkom” području, stara obaveštenja su još tu da zbune one koji su po starim vodičima zalutali u ovaj kraj. Najžalosniji prizor su svetiljke, ponos dizajna šezdesetih, sada razlupane, pokradene, naherene, zarđale. Ili možda stvari nisu tako loše: arheologija “mesta sećanja” daje zapravo savršen uvid u republičkosrpsku invenciju.
Dve nedelje posle poplava, putovanje iz Sarajeva prema Brodu, koje je jedino preporučljivo, ukida svaku reč, a nekmoli igru. Prolazi se sporednim putem preko Maglaja sa zaobilaženjem Doboja. To je viša obala, koja je pretpela manje štete. No zato se tek otuda mogu oceniti prave dimenzije strahote. Put je oivičen brdima otpadaka, uglavnom pokućstva, kućnih aparata, suđa, dušeka, tepiha, krpa, flaša… oivičen je upozorenjima za mine na svakih 20 m na nekim deonicama. Krošnje drveća, onog koje nije polomljeno, krasi đubre koje je reka iznela. Najveći deo đubreta je plastika. Stotine hektara polja pokriveno je crnim blatom. Voda je odnela nekoliko grobalja, pazeći da odšteti skoro podjednako sve vere, kao i ateiste. Dvospratni bunker pored pruge izvrnuo se na jednu stranu, porušene kuće je teško i primetiti među gomilama otpadaka. Reka Bosna je ranije godinama pružala užasan izgled, okićena đubretom, sa obalama na koje se praktično ne može prići: sada je još uvek četiri puta veća, ali su obale potpuno čiste od otpadaka. Reka izgleda onako kako je možda izgledala pre jednog stoleća ili više, sa čistim obalama, tamo gde se povukla sa devičanskim sprudovima od sivih oblutaka. Uspešno se otresla sve nečisti kojom su je gušili, uključujući i mine, i sad valja novu vodu. Sumnjam da postoji neki plan da se reka očuva u svom novom obliku, i da se šteta koja je nanesena bar malo smanji iskorišćavanjem mogućnih prednosti. Koliko dugo će nova reka Bosna izdržati, dok svet oko nje ne krene ponovo da je uništava, i koliko dugo će to ona podnositi?
Peščanik.net, 03.06.2014.
The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
