Hronični nedostatak iskrenosti srpskih (i ne samo srpskih, naravno) političara, sprečava me da bez kolebanja zaključim koga to oni varaju kada nedeljama, povodom učestalih predaja srpskih bojovnika i vojskovođa Hagu, govore o trijumfalnom ulasku državne zajednice kroz kapiju evro-atlantskih integracija. Varaju li sami sebe ubeđujući se da ne postoji nesklad između gromkih proklamacija o ispunjavanju obaveza – i stanja stvari? Ili znaju za taj vapijući nesklad, pa varaju Haški sud i stanovništvo Srbije, u nadi da će na taj način produžiti svoje vladanje? Jer, obaveze su jasno definisane: Srbija haškom Tribunalu treba da isporuči ratne zločince (poslednji šljam društva, koje bi trebalo da odahne kad se od tog šljama najzad očisti). A koga isporučuju srpske vlasti? Sve same heroje i moralne uzore, koji su spremni čak i svoju slobodu da žrtvuju za dobrobit naroda, kao što su za tu istu dobrobit bili spremni da proliju potoke krvi (čije li?). Predaju cvet nacije, najbolje sinove koje je srpska majka rodila, ubeđeni da će se ovi i iz Haga još jednom vratiti kao pobednici. Zar se to zove ostvarenje obaveze? Jer, gde su onda zločinci? I ko je tu prevaren? Sud – možda, mada je to malo verovatno. Narod u svakom slučaju. Jer, samo pod drugom etiketom, u sud odlaze ipak zločinci.

Koliko znam i vidim, “neprijatelji” nisu baš oduševljeni ovim, ko zna kojim po redu, srpskim izvrdavanjem i nacionalističkim manevrisanjem. Njima jeste stalo i do nekoliko generala i vojnika, i njihov dolazak u Hag pozdravljaju, ali žale, i to duboko, jer nema nikakve promene u oceni onoga što se desilo, jer se nastavlja zvanična državna moralna podrška i materijalna pomoć zločincima, a ne žrtvama. Da li zaslepljeni nacionalisti zaista ne primećuju ovo žaljenje, a vide samo najavljeni “početak izrade Studije izvodljivosti” – kao već sam ulazak u carstvo nebesko, kao kraj svih nevolja.

Sva ova pitanja i dileme otpadaju poput poslednjeg lišća u decembru, kada sa “neprijateljskog”, evropskog, pređemo na “bratski” teren današnje Rusije. Tu je apsolutna harmonija sa stavovima srpskih nacionalnih vođa čvrsta i garantovana. Borbeno jedinstvo dva bratska naroda nerazrušivo, bez ijedne pukotine. Prokletstva na adresu suda jednoglasna. Podrška Srbima, a pre svega haškim optuženicima – “žrtvama međunarodne zavere” – bezrezervna je. I sve to još unisonije i gromoglasnije nego u samoj Srbiji.

Kako je to moguće? Pa tako što je Srbija daleko, a medijska blokada u putinovskoj Rusiji još veća nego u srpskim, u većini nacionalističkim medijima. A ko da putuje u Srbiju i na licu mesta proverava priče? Lakše je verovati im unapred.

Za vreme mojih poslednjih boravaka u Rusiji, iz pitanja koja su mi uporno bila postavljana, zaključio sam da je većina Rusa ubeđena, kako su u ratu, a posebno u završnim bombardovanjima, masovno stradale srpske crkve, i to ne samo na Kosovu, nego u samoj Srbiji; kako je Beograd do temelja razrušen grad (slično kao Grozni); kako ceo srpski narod, kao jedan čovek, u crkvama stoji i moli se Bogu za spas ne samo Srbije, nego i Rusije i celog čovečanstva, od strašne globalističke, masonske zavere; kako su Srbi bili jedine žrtve proteklih ratova i kako su se od samog početka samo branili od agresije svojih udruženih suseda potpomognutih međunarodnom intervencijom. Za Sarajevo, za Foču – Srbinje, za Vukovar i Srebrenicu, nisu ni čuli, a ako su i čuli, ne veruju ni reči. Ovako nešto je u Srbiji zaista nemoguće. Koliko su srpski hramovi prepuni i kako, kome i s kojim ciljem se srpski narod u njima moli, kao i to koliko je crkava bilo porušeno i koliko je Beograd razoren – može svako i sam da vidi, ne trebaju mu mediji. A o Srebrenici i ostalim srpskim podvizima se, ma kako iskrivljeno i nedovoljno, ipak govorilo. U Srbiji da, ali ne i u Rusiji. Zato bratski ruski narod mirno i lakoverno može da nastavlja sa svojom, verovatno dobronamernom, ali isto toliko promašenom podrškom jednoj zločinačkoj avanturi. I da time podgreva nesuvisle nade ovdašnjih rato-nostalgičara. Produžavajući na taj način agoniju. Dajući poslednji alibi današnjoj nebuloznoj politici. A sve u najboljoj nameri da pritekne u pomoć ugroženoj braći iste vere i bliske krvi.

Rezultat takve pomoći je plačevan. Braća su sve ugroženija, i kraj te ugroženosti se ne vidi. Sačuvaj nas, Bože, besputne pomoći. I ignorantske dobronamernosti.

Ili grešim? Pa bi trebalo da počnemo sa izradom studije o izvodljivosti priključivanja Ruskoj federaciji (sa Bjelorusijom), a ne Evropskoj uniji (sa haškim Tribunalom, dušegupkom naših najboljih sinova)?

Po ko zna koji put.

 
Danas, 26.maj 2005.

Peščanik.net, 25.05.2005.

Leave a Reply