Dramatične promene u međunarodnim odnosima i finansijama nisu bile neočekivane. Bilo je izvesno da će se Rusija definitivno prepustiti autoritarnom poretku oligarhijskih monopola, koji je krenuo da se odmeće i od nepostojeće opozicije i od političkog partnerstva sa Zapadom, da bi taj spori zaokret kulminirao u Gruziji. Globalna finansijska kriza potrajaće pre na osnovu svojih razmera nego usled nespremnosti da se ispitaju i predoče njeni mehanizmi. Barak Obama je ukazao na hipokriziju korporacija koje se užasavaju regulacije, ali se suočene s bankrotstvom obraćaju državnim fondovima. I pozvao na potrebu da se srednji sloj podstakne geslom nove jednakosti i ukidanjem ravnopravnosti bogatih u obavezama prema državi i društvu. Koliko bi njegov egalitarizam mogao da dodatno zaljulja američku ekonomiju, ukoliko ustukne pred nekim budućim oblikom progresivnog oporezivanja, on ima privlačnu snagu za sve političke zajednice koje se identifikuju u suprotstavljanju američkoj kulturi. Globalna odgovornost i globalna popularnost SAD ionako su, zasad, nepodudarne.

SAD ipak nisu utonule u onaj oblik beznađa koji je omogućio F. D. Ruzveltu da politički sistem približi ličnoj vladavini, a rast ekonomije, nakon prvog oporavka, zaustavi do svoje smrti. Američka ekonomija tek potom je nastavila dinamičan uspon, ali zahvaljujući promeni administracije, a ne završetku svetskog rata. Ovoga puta iskustvo ne dopušta da se takvi izleti ponove. Na isti način se, takođe zahvaljujući otvorenosti i kompetenciji u javnom diskursu, sužava prostor republikanskoj konzervativnoj pseudoetičkoj agendi. Ali je očigledan nedostatak ličnosti koje bi bile u stanju da mireći koncepte ekonomskih i ličnih sloboda vrate SAD u zlatne devedesete. Kao da je najveći Klintonov neuspeh bio u nemogućnosti da se politički multiplicira.

Za razliku od slobodnih, optimističnih i inkluzivnih društava otvorenih u smislu sopstvenog preispitivanja, u Srbiji loše vesti generišu dodatno zatvaranje. Konsolidovani mejnstrim, poražen u postizbornom presabiranju, ponovo je ovladao mentalitetima. Razglabanjem o propasti Zapada i haškoj tiraniji. O nepristajanju Holandije i Belgije da incidentnu i sporadičnu saradnju Srbije s Haškim tribunalom tumače u svetlosti njenog opredeljenja da odbaci vrednosti svog najdubljeg sunovrata. I usvoji mehanizme ekonomskih i političkih sloboda. Ministar spoljnih poslova obmanuo je javnost i amnestirao deo državnih službi tvrdnjom da Holandija ne želi evropsku integraciju Srbije (koju je Holandija obećala i potpisala). Spoljna politika Srbije ionako se ne bavi unapređenjem odnosa sa članicama EU, sa SAD i neposrednim susedima. Ona samo kupuje vreme, koje će se monopolistima u ekonomiji, politici i kulturi isplatiti.

Srbija je ponovo izmislila neki svoj svet. Inicijativi pred UN, da Međunarodni sud pravde ponudi mišljenje o kosovskoj nezavisnosti, prethodilo je novo zahlađenje sa SAD. (Skandal „Kovačević“, čiji je vinovnik nekim čudom na slobodi, prati medijska promocija porodica huligana, mahom vezanih za profesionalni sport, kao dosad privilegovanog društvenog i političkog staleža.) Predsednik nije bio uverljiv kad je najavio da će se kosovsko pitanje prebaciti na teren prava, budući da je odluka Međunarodnog suda kao neobavezujuća više politička, i u tom smislu će Srbija, umesto da postaje sve privlačnija, dodatno sputati svoju regonalnu pokretljivost. Zato je ministar najavio da će inicijativu podržati Indija, Indonezija, Brazil, Južnoafrička Republika, Kina, Alžir, Egipat…

U tom smislu je nova strategija nesvrstavanja, u skladu sa interesima privatnih i državnih monopolista, povratak izolacionizmu, mada lišenog konfliktnog karaktera. Pseudosimetrije projektuju nepostojeću ulogu Srbije kao spone između Zapada, za koji se ona gotovo preko volje vezuje sistemom ugovora, i jednako nepostojećeg Istoka. Kosovizacija unutrašnje i spoljne politike kao da je samo privremeno odbačena nakon kataklizme kojom je pretila prethodna administracija. Odbijanje uključivanja u NATO, koji je jedan od stubova evropskog ujedinjenja, i pozivanje na hladnoratovsku paradigmu u stvari je odlaganje evropske integracije.

Srbija nalikuje, u međunarodnim odnosima, dnevnom listu Borba, pošto ga je kidnapovala i zatim potopila ondašnja fantomska savezna administracija. U sistemskoj patologiji, te novine su postepeno postajale samo jedan od simbola izolacionističke paranoje, bez poniranja u njihov sadržaj. Javnim besmislicama o sebi samoj kao činiocu svetske politike Srbija zvanično štiti sve svoje monopoliste čije povlastice prikriva zastorima demagogije o auto-putevima, socijalnim stanovima, besplatnim udžbenicima i svetskoj nepravdi, o Srbiji kao raskršću magistrala koje, u mentalnom prostranstvu od Sibira do Golog otoka, povezuju Istok i Zapad. Zato bi uspeh u usaglašavanju ekonomskih sloboda sa onima koje je EU odobrila ili preporučila, koje je energično najavio premijer, bio najuverljiviji iskorak iz sopstvene senke.

 
Danas, 22.09.2008.

Peščanik.net, 23.09.2008.