Odustajanje od denacifikacije podrazumeva renacifikaciju. Denacifikacija u međuvremenu nije uspela da stekne većinsku podršku i razumevanje. Okretanje od brze, efikasne i transparentne privatizacije odvelo je u reetatizaciju. Privatizaciju su i u prvom reformskom naletu sabotirali radikalni populisti i narodnjaci, a načelno osporavala, naročito njene socijalne posledice, građanska levica. Nije slučajno da je privatizacija za sobom ostavila duboke tragove ogorčenja, ali se to dogodilo zbog njenoga preterano dugog trajanja. Svojim usporavanjem privatizacija je proizvela tajkunizaciju. Tajkunizacija, u saradnji s dominantnim autoritarnim etatizmom i šovinizmom, do monopola, inflacije i novog izolacionizma. Autoritarni, antiliberalni, time i antidemokratski ustav zaustavio je opšti razvoj Srbije učinivši je sklerotičnim sistemskim atavizmom. Ona se ponovo degenerisala u političkog dinosaurusa čijim glomaznim, tromim i zapuštenim telom, upravlja mali mozak koji je zao, tup i zakržljao. U trenucima gladi i besa to stvorenje pokazuje sklonost da odgriza sopstvene udove. U tom smislu se kosovska histerija izopačila u samodestrukciju, i mobilisala najniže strasti i najugroženije slojeve upravo protiv sopstvene intelektualne, profesionalne i biološke budućnosti. I dok se u kampanji razgovara o lokalnim i gradskim autonomijama, nameće se nelagodno prisećanje da su one bile razvijenije u već davnom vremenu mekog komunizma.

Poput očajnih nesrećnika iz romana Ketrin En Porter koji plove pravo u čeljusti nacističke Nemačke, kako bi tragično završili svoje besputno lutanje životom koji gubi svaki smisao, politička Srbija ponovo nalikuje brodu ludaka koju putanju okreće na stranu suprotno od razuma i civilizacije. I to nije samo kao jedina zemlja koja jasno odbija da se integriše sa EU;  bezuslovna podrška evropskoj integraciji pala je ispod polovine. Srbija je jedina zemlja, koja raspolaže zavidnim razvojnim potencijalima, koja se približava Rusiji upravo zbog njenih najgorih političkih osobina i prevaziđenog ekonomskog uređenja u čijoj su zaostalosti osnovice autoritarne, antiliberalne politike.  

Aranžmani odlazeće vlade s ruskim državnim kompanijama zaključivali su se i u razdoblju koje je prethodilo njenom raspuštanju. Srbija i Rusija potpisale su 25. januara Međudržavni sporazum u oblasti energetike i Protokol o prodaji 51 odsto NIS-a za 400 miliona evra, uz predviđene investicije od pola milijarde evra. Taj politički uslovljen i protivzakonit dogovor s Gaspromnjeftom kojim je predviđeno ustupanje rafinerija po ceni koja je drastično niža od tržišne učinio je rusku državu, za koju je, u autoritarnom sistemu, vezan i Lukoil, monopolistom u delu energetskog sektora. A Srbiju potencijalno ekonomski i politički zavisnom od poretka koji nije demokratski i ne dopušta izgledne razvojne i integrativne perspektive, vezane i za geografski položaj, u evropskom okruženju, i nedostatak važnih sopstvenih prirodnih bogatstava i energetskih potencijala. Usledio je jednako sporan protokol o saradnji koji su potpisale Elektroprivreda Srbije i ruska državna kompanija Inter Rao, koji predviđa gradnju novih proizvodnih kapaciteta u Srbiji. Obe strane izjavile su da protokol nije obavezujući, i da će odluke o učešću u svim projektima doneti Vlada Srbije, i da predmet dogovora nije privatizacija domaće elektroprivrede. Ali dovoljno da bi se stekao utisak da narodnjačka koalicija, koja svojim šovinističkim i postboljševičkim ekstremizmom prevazilazi područje radikalizma, Srbiju uvlači u prostor političke samovolje.

Inače je Inter Rao kompanija sumnjivih mogućnosti, naročito u savremenim tehnološkim i poslovnim sistemima. Trenutno gradi objekte samo u zemljama poput Rusije, Tadžikistana, Gruzije i Kazahstana. Protokol s ruskom kompanijom nije potpisao generalni direktor EPS-a Vladimir Đorđević, kako je bilo predviđeno, nego njegov njegov zamenik Dragan Tomić, koji je navodno radio „tehnički deo pregovora“.  

Inače je 17 kompanija, uspešnijih, efikasnijih i poudanijih, pokazalo interesovanje za ulaganje u EPS. Takođe je zanemarena potreba da, u nastavku reformskih procesa, u Srbiji bude privatizovan celokupan energetski sektor, uključujući elektroprivredu. Samo time bi se podstakli  konkurentnost i efikasnost na domaćem tržištu i u domenu novih investicija i izvoza viškova struje. Neobično je i to da je, nakon učešća ministara i sopstvene predizborne koalicije u nezakonitoj predaji naftne industrije ruskoj državi, upravo predsednik Srbije Boris Tadić izjavio da je „apsolutno neprihvatljivo stvaranje energetske zavisnosti Srbije od jedne zemlje“. Taj stav je, međutim, u koliziji s načelom koje je odmah zatim istakao, da EPS ne bi trebalo da bude privatizovan,  jer je „pitanje EPS-a pitanje razvoja naše zemlje“. A EPS je zastareo, neefikasan i nepouzdan upravo kao kompanija ovdašnje države, kao koncept koji je odbacila upravo savremena globalna postindustrijska ekonomija. Istovremeno je, u tom zabrinjavajućem idejnom metežu, potvrdio da je ustupanje NIS-a ruskoj državi bio „dobar aranžman za Srbiju“.  U međuvremenu su i predstavnici Elektroprivrede Republike Srpske i ruske kompanije Inter Rao potpisali u Banjaluci Memorandum o razumevanju i zajedničkoj saradnji.

Ovakvi aranžmani su u načelu sporni zbog oživljavanja koncepta državnog kapitalizma (socijalizma) koji je tržišno neuspešan, koruptivan i sklon autoritarnom odlučivanju u ekonomiji i politici. Oni su i nezakoniti. Oni su virus političkog sistema i mentaliteta koji je antidemokratski. Veoma su problematične pretpostavke da će u sistemima poput ruskog trijumfovati kapitalizam, kao okvir otvorene, slobodne, tržišne privrede, bez obzira na odustajanje od demokratije. Ima i jednako tvrdih mišljenja da Rusija nikad neće postati demokratska, jer je njena kultura u osnovi autoritarna. Optimizma u stvari ima jedino u pretpostavkama da će prevladati društvena potreba, koja trenutno nije jasno definisana, još manje institucionalizovana, i za slobodom, i za pouzdanim, izabranim institucijama, i za tržištem. Međutim, da li je Srbiji potrebna takva avantura, u budućem vremenu, dok je ono prethodno ipak ispunila nastojanjima da postane otvorenija, slobodnija i uređenija na osnovima vladavine prava?

Narodnjački ministri u vladi, verovatno uz učešće premijera i njegovog kabineta, i najmanje jedan od lidera iz radikalske opozicije već su, u najcrnjim danima naše novije prošlosti, od 17. do 21. februara, osporili najvažnije simbole demokratskog, reformskog i tranzicionog kursa za koji se Srbija opredelila 2000. Koštunica, Ilić, Samardžić, Vučić… Pokušali su da sruše njene partnerske odnose sa EU, SAD, NATO i zemljama koji bi trebalo da su bliske i prijateljske, bez obzira na bližu ili dalju istoriju, poput Hrvatske i Turske. Napali su javni red i mir, integritet i dostojanstvo ličnosti. I neprikosnovenost i nepovredivost privatne imovine. Virus autoritarne politike i ekonomije načeo je, istovremeno, potrebe i interese malog, srednjeg i krupnog kapitala. Srozale su se vrednosti na berzi. Domaća valuta se brani poslednjim sredstvima, umesto da to čine tržište, nove povoljnosti poslovanja i investicije.

Verovatno nisu bezbedni, pre svega njihova imovina i ulaganja, ni ovdašnji oligarsi. Čuvanjem svojih monopola oni su zatvorili tržište i sistem u celini. U zatvorenom sistemu i oni postaju glineni golubovi autoritarne, populističke politike. Cena monopola može prevazići cenu profita koju monopoli donose. Monopoli su stvarani zatvaranjem puteva prodoru krupnog kapitala sa strane. Ali je raznovrsnost slobodnih investicija važan garant stabilnosti, u svakom smislu. Konkurencija podstiče zdrave, kreativne napore. U monopolizovanim sistemima sposobnost za stvaranje i zaradu odumire. Itd. U najboljem slučaju, političari i država će domaće oligarhe, po ruskom modelu, i ubuduće reketirati, i nasumice, pojedinačno, primerno da progone. Kako je uklonjen jedan od važnih učesnika tranzicije, sudija Goran Kljajević? Već je dve godine u pritvoru. I jedno podsećanje. Otmica vlasnika Delte odigrala se upravo u bezbednosnom vakuumu koji usporena tranzicija, nakon 2000, nije uspela da ispuni. U opštoj neslobodi i nesigurnosti niko neće ostati izuzet, zaštićen i privilegovan. Ni oni najbogatiji, i najmoćniji. Ni najugledniji. Brod ludaka je, u slučaju Srbije, istorijska olupina koja će na dno odvući sve svoje putnike.

 
Close to the Edge

Peščanik.net, 17.04.2008.

Leave a Reply