Kontinuitet verskog pluralizma i trpeljivosti možda je najopštija i najdublja poruka američke istorije. Versko opredeljenje u SAD je stvar najdublje privatnosti, dok su rasprave o religioznosti, o verskim zajednicama ili o njihovom odnosu s državom, vezane i za ustavne okvire, i za one koje nalaže dobro vaspitanje. SAD su inače nastale doseljavanjem etničkih i verskih grupa koje su, na novom tlu i u novim okolnostima, bile upućene jedna na drugu u tom smislu da je svaki oblik međusobnih napetosti, kojim bi se oponašale prilike na starom kontinentu, mogao proizvesti međusobno istrebljenje. Ujedinjeni protiv starosedelaca, zastrašujućih prostranstava, divljine i britanske krune, stvorili su amalgam američke nacije u kojem su se etničke razlike utapale, i vremenom nestajale, dok je religioznost ostala jedan od ostataka kolektivnih identiteta.
Američko društvo je sekularno, ali veoma pobožno. Na kraju XX veka oko 95% Amerikanaca tvrdilo je da veruje u Boga. Oko tri četvrtine verovatno ne bi glasalo za predsedničkog kandidata ukoliko on ne bi bio iskreno pobožan, bez obzira da li dele njegova politička uverenja. Otprilike isti broj veruje da je Isus Božiji sin i da je njegova priroda božanska, i veruje u život posle smrti. Najmanje trećina smatra da je ponovo rođena, a skoro polovina da je Sveto pismo zapisana neposredna Božija reč, i da je sve u njemu istinito. Oko četiri petine tvrdi da Deset zapovesti i dalje važe, i od njih je više od polovine uspelo da navede više od četiri zapovesti, mada ih se manje od polovine, kako sami tvrde, u svemu pridržava. Za više od polovine religija je izuzetno važna u njihovim životima. Gotovo dve trećine Amerikanaca veruje u postojanje đavola.
U SAD nema državne religije, i nijedna verska grupa nije dominantna, mada u bi u velikim protestantskim denominacijama, metodistima i baptistima, zahvaljujući i broju vernika i tradicionalnom uticaju, i dalje trebalo tragati za uporištima političke moći, društvenog uticaja i važećih moralnih normi. Naročito posle 9/11, predsednik Buš je, povremeno se obraćajući naciji, sebe predstavio kao predvodnika globalnog rata protiv “osovine zla”. Za njega je intervencija na Srednjem istoku odgovor na zahteve istorije i Proviđenja. Na zamerke zbog njegovog religiozne retorike, oni koji ga podržavaju Buša odgovaraju da je ona takođe tipično američka.
U SAD su rasprave o mestu i ulozi verskih zajednica iskrene i otvorene. U poslednjih nekoliko meseci obnarodovan je ogroman krivični dosije koji ukazuje na decenijsko seksualno zlostavljanje dece koje je rimokatolička hijerarhija prikrivala štiteći, umesto vernika, sveštenike. Na evropskoj strani, sve izrazitiji verski i kulturni pluralizam nameće još izrazitiju potrebu preispitivanja odnosa države i crkve, i stanja verske trpeljivosti, bez obzira na visoke standarde kojih se evropska društva uglavnom pridržavaju.
U Srbiji, najnoviji izlivi verske netrpeljivosti ukazuju i na potrebu okončanja kontuiteta nejasnih odnosa Srpske Pravoslavne Crkve i kriminalnih strukura odumirućeg Miloševićevog režima koji uporno ispisuje svoje krvave tragove. Inače su i spsko i crnogorsko duštvo na samom evropskom dnu nivoa religioznosti, one koja je vezana za redovne verske obrede i poznavanje osnova verskog učenja. Manje od desetine srpskih pravoslavnih vernika redovno odlazi na službu. Jedan Njujork je, uprkos svome satanskom imidžu, čemu je doprineo sam Holivud, nedeljom pre podne gotovo pust, posvećen molitvi i kontemplaciji. U Srbiji su običaji vezani za najvažnije događaje u novozavetnom, svetačkom ili stvarnom životu, ispunjeni paganizmom i novokomponovanom prostotom. Ogromna većina vernika sigurno ne ume da objasni dogmatske razlike koje dele istočnu i rimsku ortodoksiju, mada opstaje, sa osloncem u delu medija, glasno uverenje u postojanje neke duboke, metafizičke duhovnosti srpskog kolektiviteta. I još jedan paradoks: u epohi obnove nacionalizma iz nacionalnog korpusa kao da su proterani svi koji su nekad mogli smatrati da mu pripadaju, samo nisu pravoslavne veroispovesti.
Posmatrano iz ovdašnje perspektive, uporno nastojanje SPC da ostane vezana za državu dugoročno ugrožava sudbinu njenih duhovnih poruka i svetovnih vrednosti koje je izgradila u svojoj dugoj i neobičnoj istoriji. Koketiranje političara s crkvom svedoči o providnom udvaranju konzervativnim biračima, a nekad i na suštinsko nerazumevanje pluralizma i demokratije. Možda su kucali i na “Bronzana vrata” (Tadeuš Breza), iza kojih su poredak i smrt i starija i važniji od slobode i života. Srozavajući i svoje učenje i svoju hijerhiju, srpska crkva se uporno izmiče i izvan domašaja javne rasprave i kritike. Na to je, uostalom, rečito podsetio mitropolit crnogorsko-primorski koji se svojom arhaičnom epikom, ponet metafizikom zla koja kao da ga je uzdigla iznad, jednako, i svetovne i božanske pravde, narugao i mrtvom premijeru, i zbunjenoj vladi, i ucveljenim građanima, koji su ponovo sve otrpeli.
Vašington. D.C. 18.04.2003.
Peščanik.net, 17.04.2003.
