Broz, antititoisti i raspad Jugoslavije

Koliko je Josip Broz Tito odgovoran ili zaslužan za raspad Jugoslavije? Odgovor, po mom mišljenju, proizlazi iz tri vrste razmatranja, koja ću ukratko prikazati. Kao uvod, međutim, ima smisla ukazati na jedan vid optužbe da je Tito grobar Jugoslavije, koja se često čuje iz antititoističkih krugova u Beogradu.

Argumentacija ide otprilike ovako. Jugoslavija je bila srpska zabluda, a posebno zabluda srpskih komunista, koju je iskoristio Broz kako bi vladao autokratski oslanjajući se na strategiju „slaba Srbija, jaka Jugoslavija“, koja je dovela do raspada zemlje posle njegove smrti.

Uzmimo prvu tvrdnju – da je Jugoslavija bila velika srpska zabluda. Danas se mnogi ne sećaju ili ne mogu da se sećaju, jer su suviše mladi, koliko je to bilo rašireno uverenje osamdesetih godina prošloga veka, dakle posle Titove smrti. Ni tada, a ni sada, to nije bila naročito koherentna priča, a posebno nije bilo jasno, a nije jasno ni sada, kako to podržava stav antititoista da je upravo Broz kriv za raspad Jugoslavije?

Priča je bila otpilike da su Srbi iskreno podržali jugoslovenski projekat, dok drugi narodi nisu, to jest oni su u Jugoslaviju ušli iz interesa, a ne iz viših razloga, koji god da su to viši razlozi bili. Ovo se, kod nekih, povezivalo sa drugom srpskom zabludom, to jest sa komunizmom. Opet, Srbi, a posebno pojedini istaknuti Srbi, su komunizam prihvatili iz viših ideoloških razloga, jer su hteli da jurišaju na nebo, recimo, dok su drugi prihvatili komunizam iz interesa, a inače im do ideala nije bilo mnogo stalo, a put do neba su im ionako nudile njihove tradicionalne vere, kojih nisu hteli da se odreknu u korist komunističkih ideala.

Kakve veze sa tim ima Broz? Da li je on odgovoran za širenje zablude ili za to što joj nije podlegao? Na ovom mestu priču nije lako, ako je uopšte moguće razumeti. Možda pomaže ako se uporedi sa drugim kritikama. Na primer, demokratski kritičari Josipa Broza, za razliku od anititoista, su isticali da je reč o autokrati i da zato čini sve da bi se održao na vlasti. To je, naravno, očigledno. Pitanje je uvek bilo koliko autokratija košta i kada će doći čas da se ona okonča. To nije bio antititoizam, već naprosto demokratska opozicija. Isti stav, usput rečeno, su imale i demokratske zemlje, koje su srpski antititoisti često optuživali da podržavaju Titovu vlast i da je čak i održavaju. Otuda i antiamerikanizam antititoista, jer se sve više učvršćivalo uverenje da on ne bi opstao na vlasti da ga na njoj ne održavaju Amerikanci.

Tako da je, nasuprot demokratskoj opoziciji, najveći prigovor antititoista, koji su takođe isticali da je on autokrata, bio što se Broz držao vlasti iz ličnih razloga, a ne zbog privrženosti komunističkim i jugoslovenskim idealima. Dok su Srbi bili titoisti zbog privrženosti tim idelaima, mada su oni, naravno, bili velike zablude. Jer, naravno, Broz nije autor ni jugoslovenske ideje, a ni komunističke ideologije. Tako da je njegova najveća krivica to što je jugoslovenstvo i komunizam koristio kao sredstva sticanja moći i održavanja na vlasti, a ne zato što je verovao u te ideale, koji su, naravno, dve velike zablude. Da jeste, da je bio vernik, pa i otpadnik od vere, pogotovo kao još veći, kao najveći vernik, to bi bilo prihvatljivo, jer je jedno biti dosledan u zabludama, a drugo služiti se njima da bi se ostvarili sopstveni, autokratski interesi.

Iz ovoga bi se moglo zaključiti da je prvi, i najveći, prigovor Brozu da je težio da komunistički sistem i jugoslovensku državu zasnuje na interesima, a ne na zabludama. Naravno, najviše je posvećivao pažnje svojim interesima, ali je pokazivao razumevanje i za nacionalne i komercijalne, tržišne interese, pa i za interese stranih država. A na tome se Jugoslavija nije mogla zasnovati i održati, prigovor je antititosta, jer su Srbi hteli idealnu zajednicu, mada je to naravno zabluda, a ne tek zajednicu interesa.

Iz toga je proizišla podrška srpskom Brozu krajem osamdesetih godina. To što on nije uspeo, što je doživeo poraz, dokazuje tezu o Jugoslaviji kao zabludi. Za neke antititoiste još i to da je socijalistička ideja zabluda – jedan poželjan, ali neostvariv ideal. Naravno, ovo je samo jedna racionalizacija jedne političke optužbe i jedne političke podrške. Iz toga ne bi trebalo zaključiti da su srpski antititoisti verovali u te ideale ili da su verovali da su to zablude ili da je to bio razlog da se otpadnu od Tita i da se, kasnije, priklone Miloševiću. Jasno je da se ne može prigovarati, ni moralno, a nekmoli politički, što neko ne smatra svojom dužnošću da zablude pretpostavi interesima. Niko nije obavezan da stremi nemogućem, što ne znači da je opravdano stremiti svemu što je ostvarivo, pa i autokratskoj vlasti.

Drugi je prigovor da je Broz svoju vlast zasnivao na strategiji „slaba Srbija, jaka Jugoslavija“. Ovo je, bez sumnje, bio ključni prigovor srpskih antititoista ustavnom i političkom razvoju Jugoslavije, za koji je bez sumnje najveću odgovornost imao Tito, jer je bio vođa, predsednik, autokrata, doživotni vladar. Šta je, međutim, bila alternativa? Ovo ima smisla razmotriti sa dva stanovišta. Prvo, da li je Jugoslavija mogla da se zasnuje na navedenom principu i, drugo, da li je Srbija mogla da odigra ključnu ulogu u preuređenju Jugoslavije posle Titove smrti u nasleđenom ustavnom okviru?

Parola „slaba Srbija, jaka Jugoslavija“ se uglavnom ne uzima u bukvalnom značenju. Ili se čita kao da se njome kaže da je cilj slaba, a ne jaka, Jugoslavija, zbog čega je potrebno da Srbija bude oslabljena, ili da se njome kaže da je uslov da druge republike, članice Jugoslavije mogu da budu jake samo ako je Srbija slaba. U tom se onda kontekstu tumače i autonomije Vojvodine i Kosova, uz nedostatak takvih istih autonomija u drugim republikama. Nezavisno od toga koliko je uopšte tačno da je Broz sledio tu strategiju, nije na odmet razmotriti alternative. Recimo, „jaka Srbija, jaka Jugoslavija“. Pokušaj da se na toj osnovi uspostavi jugoslovenska zajednica nije bio uspešan dva puta: najpre kao projekat Karađorđevića, a drugi put Miloševića. Moglo bi možda, protivčinjenično, da se tvrdi da bi bio uspešan da se njemu posvetio Tito, ali to, takođe, ne deluje uverljivo. Naime, to bi bilo moguće uz sovjetsku pomoć, ali je veoma teško videti kako bi Jugoslavija opstala posle raspada Sovjetskog Saveza, posebno pošto bi odgovornost za sovjetsku Jugoslaviju preuzeli upravo Srbi.

Drugo tumačenje jeste da je Broz hteo da ojača druge republike na račun Srbije. Ovo, takođe, nije očigledno. Nema sumnje, na primer, da je politika sedamdesetih godina bila u priličnoj meri zasnovana na tome da i Slovenija i Hrvatska moraju da budu slabe kako bi Jugoslavija uopšte opstala. Do ovoga je došlo kao posledica političkog raspleta sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina. Dodatna posledica je bila i nepoverenje koje se razvilo između republičkih i pokrajinskih rukovodstava, što ih je činilo slabim kako u sopstvenim republikama i pokrajinama, tako i u odnosima sa Titom. Prigovor bi mogao da bude da je strategija bila da se sva lokalna rukovodstva oslabe, da im se umanji legitimnost pred sopstvenim narodima i građanima, kako bi se ojačala, ili bar očuvala, vlast autokrate. To bi bilo objašnjenje koje bi bilo u skladu sa činjenicama i sa suštinom režima, ali bi upućivalo na potrebu jačanja demokratske opozicije, a ne srpskog, dakle nacionalno obojenog, antititoizma.

Da je legitimnost komunističke vlasti i jugoslovenskog ustava značajno oslabila sedamdesetih godina prošloga veka i da je postala osnovni politički problem osademsetih godina, dakle posle Titove smrti, to je nesporno. Pitanje je bilo kako obezbediti legitimnost i funkcionalnost zemlje. Tu su srpski antititoisti izabrali da se zalažu za promenu ustava, čak i ako nije obezbeđena legitimnost. Shvatanje koje je prevladalo može se sažeti parolom: prvo država, posle demokratija. U tom se kontekstu otkrilo da će biti veoma teško obezbediti ustavne promene koje bi bile u skladu sa ciljem da se poveća snaga ili uticaj Srbije i srpskog naroda u Jugoslaviji; dakle da se sprovede ideja o „jakoj Srbiji i jakoj Jugoslaviji“. Ova nemogućnost i taj neuspeh su pripisani Brozu, jer je od njega nasleđen sistem koi se pokazao veoma otporan na sve reforme, a posebno ustavne. To je, dakle, bila srž optužbe da je Titova antisrpska politika odgovorna za postepenu eroziju i legitimnosti i državnosti Jugoslavije, što se na kraju moralo završiti preuzimanjem vlasti i odgovornosti od strane republika i pokrajina, što je za neminovnu posledicu imalo raspad zemlje.

Ova optužba zavisi od toga da li je postojala alternativna strategija koja je mogla da obezbedi i transformaciju zemlje i potrebnu stabilnost i sposobnost za socijalni i privredni napredak. Ta alternativna strategija bi mogla da bude izražena parolom „prvo demokratija, posle država“, ali to nije bilo dovoljno dobro za srpske antititoiste. Jer demokratija ne bi morala da obezbedi promenu koja bi bila u skladu sa raspodelom nacionalne moći koja je njima bila od najvećeg značaja. Tako da je za razliku od svih drugih antitotalitarnih i antiautokratskih opozicija u socijalističkom svetu, srpska antititoistička opozicija izabrala da se oslanja na silu, a ne na glasanje, pa nije isprobano političko sredstvo koje je imalo najveće šanse da obezbedi opstanak Jugoslavije.

Ocena u ovom kontekstu o nasleđu Brozove vladavine teško da bi mogla da bude negativna. Jugoslavija je imala mnogo veće mogućnosti da demokratizacijom obezbedi potrebnu transformaciju, jer je imala veoma visok međunarodni ugled i podršku. Ovo je proćerdano osamdesetih godina prošloga veka i međunarodna je ocena na kraju bila da se ta zemlja ne može održati i da je nema smisla spašavati. To je takođe bilo pogrešno, ali se taj gubitak kredibiliteta ne može pripisati Brozu.

Konačno ima smisla razmotriti tvrdnju da je odgovrnost na Brozu, a ne na onima koji su na jedan ili drugi način učestvovali u rasturanju zemlje. Ovo je argument koji nije lako braniti nigde, ali koji je veoma popularan u Srbiji. Najgora verzija jeste da su za rat, pored Tita, krive i strane sile. Kako se to objašnjava?

Kada je reč o odgovornosti Broza, argument jeste da je on uspostavio takve okolnosti da su sukobi bili neminovni. Ovo neki povezuju i sa već navedenim zapažanjem da je Jugoslavija bila srpska zabluda. Zajednička država je morala da dovede do sukoba i konačno do rata. Ovo se jedino može shvatiti kao pokušaj da se oni koji su donosili odluke oslobode odgovornosti za odluke koje su donosili. Isto se može reći i za optužbu stranih sila. Kontekst, istorija i strane sile su odgovorni, a ne svi oni koji su donosili sve te odluke čija je posledica bila raspad zemlje. To je ponajpre nemoralno, što je jedan od najvećih problema sa kojim se sočava javnost u Srbiji, jer je spremna da prihvati objašnjenja i opravdanja srpskih antititoista.

Iz ovoga bi se moglo zaključiti da nije moguće Tita okriviti za raspad Jugoslavije. Za decenije autoritarizma i izgubljenih perspektiva, Brozova odgovornost je velika. Danas se to često ne zapaža usled toga što ljudi upoređuju današnje stanje sa onim sa kraja Brozove vladavine, pa Tito prolazi bolje nego što zaslužuje.

Helsinška povelja, mart-april 2010.

Peščanik.net, 10.05.2010.

TEMA – JUGOSLAVIJA