Eh, da. Problem „nacionalne književnosti“. Postoji li tako nešto? Da li bi trebalo da postoji? Ako ne, zašto ne? Malim narodima često poručuju da je pitanje nacije prevaziđeno, barem što se njih tiče. Međutim, veliki narodi čuvaju i štite svoje nacionalne granice, da i ne spominjemo nacionalne odbrambene sisteme. Kao što reče neki šaljivdžija – ako hoćete značajnu nacionalnu književnost, prvo oformite mornaricu.

Zamislite sledeći test: imate zelenu bubašvabu, zelenog pauka, crvenu bubašvabu, zelenu šolju za čaj i zeleni tanjir. Dobili ste zadatak da ih razvrstate u grupe prema zajedničkim karakteristikama. Ubrzo ćete shvatiti da se radi o taksonomiji – nauci o klasifikaciji – naučnoj disciplini koja je namučila i umnije ljude od vas. (Da li je kljunar sisar jer doji svoje mladunce, uprkos tome što leže jaja?)

Imate mnogo mogućnosti. Da li da svrstate dve bubašvabe zajedno u grupu „bubašvaba“ ili da grupišete zelenu bubašvabu, zelenog pauka i zelenu šolju za čaj zbog njihovog „zelenila“? Da li da odvojite šolju i tanjir, jer se radi o posuđu? Da li bubašvaba i pauk pripaduju istoj grupi „zglavkara“? Ili da lepo upakujete stavite crvenu bubašvabu i žuti tanjir u jednu kutiju i vežete mašnicu, prosto zato što vam se sviđaju?

Slična je stvar i sa konceptom „nacionalne književnosti“. Šta gde svrstati, šta ubaciti, šta izbaciti i zašto? Ali pridev „nacionalno“ neće nestati, jer uprkost maglovitosti takvih kategorija, svaki je autor negde rođen i nije nevažno gde je to malo škrabalo stasalo u pisca. Knjige su ukorenjene u zemlji, a ta zemlja je specifična. Ne postoji ostrvo koje se zove „Bezimeno“, na kojem se piše univerzalnim jezikom i koje nema nacionalnu zastavu, nacionalnu himnu i nacionalni dug. Tačno, reći ćete, ali danas su izmeštanja česta. Mnogo je hibrida. Što je takođe tačno.

Stiven Dedalus u Portretu umetnika u mladosti ispisuje u svojoj svesci redove, dobro poznate svoj deci koja su to isto radila: ime, razred, grad, region, zemlju, kontinent, „svet, univerzum“. Svi mi živimo u tim mestima. Koja su od njih definitivna? Da li Džojsov roman pripada kategoriji „prvih romana“ ili je deo ranog modernizma? Možemo li ga smestiti u fioku sa oznakom „pokojni belci“? Da li pripada potkategoriji „irske kjiževnosti“ ili „engleskoj književnosti“ shvaćenoj u širem smislu? Da li se radi o svetskom klasiku? Uopšteni odgovor je – da, sve to.

Ali šta da je Džojs rođen u Indiji? Šta da je napisao roman pod nazivom Portret indijskog umetnika u mladosti, čija se radnja delom odvija u Nju Delhiju a delom u Dablinu? Da li bismo i ovu knjigu svrstali u „irsku književnost“? Danas mnoge knjige i mnogi autori ulaze i izlaze iz starih kategorija, a zašto i ne bi?

Sve je to divno, reći ćete; ali tačke na kojima ove potrošene kategorije imaju praktične posledice jesu one tačke gde se „nacionalnost“ ukršta sa univerzitetskom lektirom i književnim nagradama. Ko se kvalifikuje a ko ne? To se pitanje razlikuje od pitanja „Ko je na vas najviše uticao?“ ili „Koje su vam omiljene knjige?“. Uticaj i uživanje svakako ne zavise od nacionalnih granica, isto kao što prevazilaze polne, rasne, i vremenske granice. Ali profesori ne mogu da predaju sve, a žiri mora negde da povuče crtu. Oni prave izbor, a svaki izbor ograničava.

Pitaju me: „Postoji li nacionalna književnost?“. „U izvesnom smislu, da,“ odgovaram. „Ali granice su rastegljive. Ima nekih knjiga koje nisu mogle da budu napisane nigde drugde nego tamo gde jesu. Na primer, u Kanadi su to romani Trodnevni put Džozefa Bojdena ili Mantikora Robertsona Dejvisa. Što se tiče „engleske književnosti“ to suRomola Džordž Eliot, čija se radnja odigrava u Firenci, ili Otelo koji je smešten u Veneciji, i u kojima nema nijednog Engleza: nema sumnje da oba ova dela pripadaju „engleskoj književnosti“. Tu je i Džozef Konrad, Poljak koji je postao engleski pisac. Šta ćemo s njim?

Nacionalnost se ne može ignorisati, ali ona ne definiše sve. Zelena bubašvaba može istovremeno biti i zelena i pripadati tvrdokrilcima, kao što pisac poput Melvila istovremeno može biti svetski putnik pod uticajem nemačkih romantičara, ali i autor knjige na kojoj se temelji „američka književnost“.

Pitali su me da li sebe definišem kao ženu, ili kao spisateljicu. Kao Severnoamerikanku? Građanku Toronta? Borca za zaštitu životne sredine? Pesnikinju? Romansijerku? Kao da je sve to tako deljivo.

„Sve, sve to,“ odgovaram. Ali i mnogo toga drugog.

 
Margaret Atvud je autorka brojnih knjiga, između ostalih i romana Sluškinjina priča, Oriks i Krejk i Godina potopa, koji će izaći iz štampe u septembru.

Margaret Atvud, The Atlantic, avgust 2009.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 19.08.2009.