Serijal Zadužbina Isaka Asimova možda je savršeni izraz američkog liberalizma sredine prošlog veka. U akademskoj književnoj proizvodnji tog doba svakako nema ničeg što bi se makar približilo njenom popularnom uticaju. Kada je Dejvid Gojer, tvorac Eplove ekstravagantne TV adaptacije čija se prva sezona upravo završila, saopštio da je Zadužbina „najbolje delo naučne-fantastike ikada“ nije to bilo puko promotivno preterivanje, već izvod iz zvaničnih rang-lista. Zadužbini je 1966. dodeljena Hugo nagrada za najbolji serijal u istoriji i do danas se nijedna svetska SF konvencija nije usudila da preispita ovu presudu. Liberalni ekonomisti je obožavaju, uvrnuti tehno milijarderi su njom opčinjeni, dok njen ultra-racionalistički zov svake godine hipnotiše armije 13-godišnjih štrebera.
Ove, širom sveta obožavane priče s razlogom su čekale skoro 80 godina na visokobudžetnu vizuelnu obradu kakvu zaslužuju. Zadužbina je velika SF avantura, ali bolje se čita kao delo političke teorije – dijalog mladog Amerikanca sa istoričarem iz doba Prosvetiteljstva Edvardom Gibonom, o nadi i krahu jednog carstva. Međutim, u prilagođavanju Zadužbine za 21. vek, Gojer je proizveo gotovo potpuni odmak od izvornog predloška. Ovo nije serija o svemiru ili nauci, već o granicama liberalne politike.
Sledi kratak opis zapleta: Hari Seldon, junak knjiga i TV serije, nije romantični avanturista, već ultimativni ekonomista – čovek koji naučno predviđa ponašanje velikih ljudskih populacija kroz vekove, na osnovu vlastite grane napredne matematike koja se zove „psihoistorija“. Na opšti užas, Seldon proračunava da Galaktičkom carstvu, njegovom domu, sledi neibežna propast. Pad imperije, pokazuju jednačine, zbrisaće sav intelektualni život: umetnost, nauku, istoriju i sve ostalo u čemu pametni ljudi uživaju. Zato Seldon odlučuje da osnuje Zadužbinu, planetu-univerzitet gde se generacije predanih sledbenika okupljaju da sačuvaju znanje čovečanstva i primenjuju ga kroz vekove, vodeći ljudsku vrstu kroz niz akutnih kriza sve dok se civilizacija ne vrati svom punom procvatu u novom carstvu.
Epska, uzbudljiva i krajnje zabavna, Zadužbina nas vešto uvlači u komplikovano obilje velikih ideja, jer je Asimov svoju priču – uz nekoliko spektakularnih korekcija – zasnovao na Gibonovoj Istoriji opadanja i propasti Rimskog carstva. Kao što je Gibon iskoristio povest starog Rima da bi ispitao zebnje zbog britanskog imperijalizma, tako se Asimov poslužio Gibonom da bi razmotrio implikacije američkog izrastanja u globalnu super-silu. Priličan je to teret za jednu televizijsku seriju, ma kakav budžet imala na raspolaganju.
Gibon je pisao u vreme kada je izgubio iluzije o britanskom projektu. Prvi tom objavljen je 1776, pošto je Američka revolucija pokazala da je Britanija sposobna za dekadentno nasilje baš kao što je to bio stari Rim. Kroz čitavo svoje četvorotomno remek-delo, Gibon ispituje uloge u rimskom društvu onih elemenata koje bismo danas nazvali strukturnim društvenim silama – religija, klasa, trgovina, tehnologija, vojni i administrativni kapaciteti, ideologija – a svaku od njih Asimov obrađuje kao glavnu temu posebnih priča iz Zadužbine. Međutim, Asimov nije pisao u vreme sramotnog američkog vojnog poraza, već kao jevrejski imigrant oduševljen konačnim ulaskom Amerike u borbu protiv fašizma. Priče Zadužbine govore o bitkama između dobra i zla, ali je Galaktička imperija tu uglavnom odsutna. Od trenutka kada Seldon predviđa propast carstva, Asimovu ono više nije potrebno za narativ. Umesto toga, kreće da ispituje kako se formira država, njenu ekonomsku ekspanziju i prekogranične saveze, gde iz Zadužbine potiču dobri momci, a loši hoće da je unište. Asimovljevi junaci su dovitljivi, pametni i misle unapred; negativci su besni, nasilni i okovani tradicijom. Sve je takmičenje između razuma i neznanja. Samo najpametniji ljudi sa najboljeg univerziteta u galaksiji mogu izvući čovečanstvo sa ivice propasti, koristeći najbolju tehnologiju i najnapredniju matematiku – što će na kraju, naravno, dovesti do novog, dobronamernog carstva razuma.
Ovo odstupanje od Gibonove povesti – koja se u osnovi bavila ludostima imperije – pokazalo se kao genijalni komercijalni potez. Teme koje Asimov razrađuje bile su u savršenom dosluhu sa tehnokratskom američkom izuzetnošću posleratnih godina, u vreme kada Amerikanci uživaju u plodovima novog carstva, istovremeno poričući da se politička hegemonija njihove vlade uopšte može smatrati imperijom. Sem toga, Asimovljevi junaci su izgledom i ponašanjem više ličili na publiku SF žanra, nego što je to bio slučaj sa mišićavim spejs-kaubojima tog doba. Heroji Zadužbine bili su štreberi, pa će iščitavanje njihovih priča postati ispit zrelosti za čitave generacije frikova i gikova.
Mada se Asimov predusretljivo odnosio prema imperiji, nije bio ni naivan, ni šovinista. U prvoj priči Zadužbine, među imperatorove sluge uvrstio je i špijune i cenzore; pompezni generali pojaviće se kasnije. Njegovi junaci su složeniji nego što mu to književna kritika obično priznaje. Uprkos svojoj inteligenciji i šarmu, mnogi protagonisti Zadužbine bave se moralno diskutabilnim poslovima. Salvor Hardin, junak druge i treće priče, osvojiće naša srca svojom pacifističkom maksimom: „Nasilje je poslednje utočište nesposobnih“. Ali Hardin je i neprijatelj demokratije. Pošto je ispao pametniji od svih, preuzima Zadužbinu u prevratu u kom nije prolivena ni kap krvi, da bi je vodio u narednim decenijama prosperiteta kao njen učeni monarh.
Hardinova izreka je suštinski sastojak dramske intrige Isaka Asimova. Vojna moć nikada nije ključ nijednog od političkih narativa u Zadužbini; uvek postoji neki zgodan trik kojim junaci uspevaju da odnesu pobedu i bez zaludne svemirske pucačine. To je pričama davalo posebnu draž, a Asimovu je omogućilo da se upušta u dublje meditacije na Gibonove teme – jednom će Zadužbinu spasti slobodna trgovina; drugi put će se izvući zahvaljujući novoj religiji za kontrolu zadrtih masa. (Gibon je bio vatreni kritičar hrišćanstva).
Sa svakom narednom pričom, nesputani optimizam Asimovljevih ranih zapisa postajao je sve komplikovaniji u mračnom razvoju događaja. Zadužbina postaje policijska država i povremeno otelovljuje najgore elemente svega protiv čega se borila. Ovu političku nijansu, nažalost, prati osetno opadanje književnog kvaliteta. Sve duže narative Asimov ispunjava besmislenim digresijama i zamornim razmatranjima. Zaplet postaje sve manje važan za razvoj likova, a bez njihovog razvoja priča postaje dosadna. Kad je 1950. Asimov prekinuo serijal, bilo je jasno da je ostao bez ideja.
Činilo se da je to kraj priče. Međutim, 1961. veliki izdavač je konačno objavio celu Zadužbinu u tvrdom povezu, što je ponovo raspalilo prodaju i dovelo do specijalne Hugo nagrade za Asimova 1966. Posle međunarodnog uspeha Ratova zvezda, izdavačka kuća „Doubleday“ ubedila je Asimova da se vrati Zadužbini nudeći mu avans 10 puta veći od njegovog prosečnog ugovora. Kao rezultat, nastavak Na rubu Zadužbine ćese zadržati gotovo šest meseci na bestseler listi Njujork tajmsa 1982. Tada već u svojim 60-tim godinama, Asimov je od prodavca tekstova za roto-magazine postao jedan od najslavnijih pisaca na svetu. Poslednju deceniju života proveo je štancujući hit za hitom o robotima i svemirskim imperijama.
Zadužbina je i dalje beležila dobru prodaju delom i zato što su teme serijala bile uvek aktuelne. Kakve god nijanse i moralne dvosmislice da je Asimov ubacivao u svoje kasnije zapise o problemima imperijalizma, Zadužbina je još uvek bila priča o racionalnom napretku mladog carstva u zamahu. Naravno da su je Amerikanci obožavali.
Kad sam prvi put čitao Zadužbinu 1993, još je u njoj bilo magije. Postao sam overeni SF fanatik, dok su knjige Isaka Asimova u izvesnom smislu označile početak mog intelektualnog života. Nisam siguran da bih se opredelio za studije političke teorije na koledžu, niti za karijeru u pisanju analiza o ekonomiji, da se nisam tako rano sreo sa Asimovim. Nisam siguran da li je ta magija preživela rat u Iraku. Autor TV serije je izričito najavio pokušaj da ažurira Zadužbinu za svet posle terorističkog napada 9/11, mada nije objasnio svoju nameru. Prva epizoda prikazuje vrlo jasnu referencu na 9/11 kada svemirski teroristi izvode udar na međuplanetarni transportni sistem u kom gine 150 miliona ljudi. Imperija uzvraća istrebljenjem 70% populacije njihove planete, što čak i imperator smatra iracionalnom odmazdom.
Galaktičko carstvo koje se urušava i nestaje u prvoj Asimovljevoj priči, u čitavoj prvoj sezoni serije biće stalno prisutna pretnja – loši momci se neprestano muvaju i rade loše stvari, da nam pokažu kako je imperijalizam loš. Gojerova priča je time tematski relevantnija za imperiju 21. veka od izvorne priče Isaka Asimova, ali nije tako dobra. Gotovo svaki krupniji politički događaj u Gojerovom svetu je ili čin nasilja ili čin iznuđen pretnjom nasiljem. Njegovi junaci nisu motivisani racionalnim uvidima, već sirovim etničkim i identitetskim nezadovoljstvom. To dosadi posle par epizoda.
Najgora promena je televizijska verzija Salvora Hardina. Kompleksno oličenje pacifizma u knjizi, Hardin ovde postaje „komandir“ koji patrolira po planeti sa blasterom u ruci i navaljuje na smorene akademike Zadužbine da se probude i krenu u borbu. Nije to sitna izmena. Hardinov pacifizam je baš ono što Asimovu omogućava da ispita razne liberalne protivotrove za osvajačke sklonosti imperije, a naročito ideju da se ljudska žudnja za slavom i dominacijom može umiriti ekonomskim aranžmanima. U Gojerovoj transformaciji ne ostaje ništa za analizu osim surovosti, dok osuda povremeno klizi u voajerizam. I mada Gojer očigledno ulaže mnogo napora da junacima originalne Zadužbine udahne život, u tome naprosto ne uspeva. Umesto kroz brižljiv razvoj lika, pažnju publike pokušava da zadrži površnim golicanjem – Evo seksa! Ne, ipak je ubistvo! Isak Asimov proučava kompleksne aspekte imperije; Gojer je sve to skratio na priču o dobrim momcima sa laserskim puškama, upravo na onu (polu)književnu tradiciju s kojom je Asimov raskrstio.
Podela uloga je još jedna krupna intervencija. Rasa ne postoji u Asimovljevoj dalekoj budućnosti, dok Gojer tu viziju prati izborom crnih i braon glumaca, uključujući mnoge žene za likove koje je Asimov zamislio kao muškarce bez rase. To je vrlo dobro rešenje za dijaloge o bilo čemu (osim o rasi), ali se urušava kada lik stupi u život. Nije lako daleku budućnost bez rase dočarati savremenoj publici koja je duboko svesna rasnih podela, a Gojer se tu često spotiče. Izbor crnkinje za ulogu mladog studenta Zadužbine Gala Dornika dobar je potez sve dok je gledamo kako studira matematiku; kad se kamera okrene njenoj matičnoj planeti na kojoj su svi crnci, moć zastupljenosti manjina upada u sirovi stereotip – njen dom je svet represije i anti-intelektualizma, sklepan od koca i konopca usred tehnološki naprednog svemira. Većina takvih problema bila bi značajno manje upadljiva da je Gojer ubrzao ritam. Deset sati čitave sezone pokrivaju samo prve dve kratke priče iz 1942, što je manje od 100 strana džepnog izdanja iz 1991.
Gojerov inače pohvalni anti-imperijalizam, međutim, osudio ga je na nedoslednost. Uprkos manama Galaktičkog carstva, ono je kod Asimova najveći inkubator umetnosti i znanja u svemiru. Gojerovo je tek brutalna autokratija. Koga briga ako to carstvo bude uništeno? Zašto bi iko hteo da napravi novo?
Pa ipak, nije malo zadovoljstvo u 21. veku gledati ekranizaciju ozbiljnog intelektualnog duela sa Edvardom Gibonom u intervalima od po sat vremena, naročito kad je taj duel opremljen ogromnim budžetom i izvrsnim specijalnim efektima. Uprkos svim greškama serije, Asimovljevoj Zadužbini zaista je bio potreban intelektualni remont. Od ključnog značaja za dramatizaciju u narednim sezonama biće napuštanje zamornog fokusa na Galaktičkog cara Lošeg Momka, dok bi naglasak trebalo staviti na unutrašnje protivrečnosti same Zadužbine. Kako se uticaj Zadužbine širi kroz Asimovljev opus, ona gubi svoj luzerski status i postaje politički kompleksniji entitet, čiji interesi i odgovornosti daleko prevazilaze njenu početnu misiju. Gojeru je na raspolaganju pregršt materijala za ruminacije o moralnoj truleži američke imperije. Ali da bi Zadužbina uspela kao televizijska serija, treba da iskorači iz banalnog sukoba dobrih i loših momaka i da pokaže zašto su imperijalni projekti i dalje tako zavodljivi, uprkos bogatoj istoriji njihovih slomova. U tenziji između slave i raspada leži dobra politička drama. Zadužbina treba da bude narativni ep, a ne jeftini manifest.
Zachary D. Carter, The Atlantic, 19.11.2021.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 07.12.2021.
Srodni link: Dejan Ilić – Kosmoplovci: marionete ili slobodni ljudi?
