Budžet nije samo spisak izvora prihoda i nameravane potrošnje, već i informacija o tome čemu vlada teži, koji su joj ciljevi i kojim se sredstvima namerava služiti da bi ih ostvarila. Onda javnost, poslovna ali i ona najšira, formira očekivanja o tome kako će izgledati ukupna ekonomska politika, polazeći od toga sa kakvom vladom ima posla. I sada se tu javljaju dve stvari: ideologija i aritmetika.

Ko god je slušao govor Bila Klintona na konvenciji Demokratske stranke, održanoj pre desetak dana, mogao je da vidi koliko je jak taj argument o budžetskoj aritmetici. U tom slučaju je bila reč o kritici programa fiskalne konsolidacije koji predlaže Republikanska stranka. Ali isto važi i za eventualni program fiskalne ekspanzije, jer i tada cifre moraju da se slažu. U politici javnih finansija to znači ne samo da podešavate brojke tako da se ne kose sa zakonima aritmetike, već i da znate, onoliko koliko je to moguće, u kojoj će se meri promeniti ponašanje ljudi kada se poveća neki porez ili se povećaju neke subvencije ili kada se indeksiraju plate i penzije. Hoće li se više ili manje trošiti, štedeti, ulagati ili će se ljudi iseljavati u inostranstvo ili će se povećati dugovi domaćinstava i sve tako redom.

Kod nas se sada vode rasprave sa kojima se ušlo u čitav proces tranzicije. Nema sumnje da su određena ideološka opredelenja uticala na to da se fiskalni problemi i problemi nesolventnosti privrede rešavaju, tada, liberalizacijom, kako bi se omogućio pristup stranom kapitalu, i privatizacijom, kako bi se smanjile obaveze države, koja je došla u situaciju da ne može da ih izvršava na zatečenom nivou. Ali uticaj je imala i činjenica da se drukčije nisu mogli usaglasiti ni fiskalni niti bilansi na tržištu rada. Neki su, recimo Slovenija, izabrali jedan metod privatizacije i liberalizacije, težeći da održe visoke nivoe izvoza i da ograniče priliv stranog kapitala, a drugi su se, kao Mađarska, orijentisali na strana preduzeća kako bi podstakli industrijalizaciju i brz rast izvoza, čemu je pomogla liberalizacija trgovine sa Evropskom unijom. U nekim je zemljama liberalizacija bila nepopularna, a takođe nisu bili srećni ni sa privatizacijom. Tu spada i Srbija, ali karakterističniji su slučajevi Rumunije i Bugarske. I jedna i druga zemlja su morale da prođu kroz još jednu ili dve krize kako bi se odlučile za slobodnije trgovanje i oslonili se na strana ulaganja.

Ni na jednu od tih politika niko nije primoran aritmetikom. Kina je recimo odlučila da se oslanja pre svega na sredstva koja dolaze iz visokog nivoa domaće štednje. Uz to je usmerila strana ulaganja u izvozni sektor, a privatizaciju je donekle zamenila drugim oblicima svojine. Taj visok nivo štednje, naravno, podrazumeva i drukčiji sistem socijalnog staranja, bilo da je reč o zdravstvu ili o penzijama. Naravno, ukoliko imate visok nivo štednje i podstičete izvoz, imaćete i suficit u razmeni sa inostranstvom i gomilaćete rezerve stranog novca, što je isto kao da ulažete u inostranstvo.

Alternativa, dakle, postoji. Uzmimo da je ona u skladu sa vašom ideologijom – kako bi trebalo da sastavite budžet? Trebalo bi da obezbedite da je on u suficitu, dakle da na taj način povećate štednju. Trebalo bi, takođe, da obezbedite da domaćinstva budu takođe u suficitu, dakle da ne uzimaju kredite, već da stavljaju novac na stranu. Konačno, trebalo bi da pozdravite nameru banaka da ne unose novac kako bi stranom štednjom kreditirale domaće preduzetnike, jer bi to povećalo uvoz ili ulaganja u inostranstvo (tu se sada javlja ta platnobilansna aritmetika). Domaća bi preduzeća, državna ili privatna, trebalo da obezbede novac za svoja ulaganja iz domaće štednje. Pa kako ne bi bilo domaće tražnje, jer domaćinstva povećavaju svoju štednju, prodaja bi se okrenula izvozu.

To su alternative. Između njih se može birati. Mada je taj izbor otežan ukoliko je privreda nesolventna a javne finansije opterećene velikim deficitima. Nema aritmetičke prinude da morate da dodatno liberalizujete trgovinu i privatizujete državnu imovinu, kao što ne morate ni da se odreknete ideologije da nije dobro otvoriti sva vrata stranom kapitalu. Ali, ako ste došli u situaciju u kojoj se nalazi Slovenija, cena te ideologije može da bude takva da ne bude socijalno i politički prihvatljiva. A stanje je još gore u Hrvatskoj i Srbiji. Nije nemoguće da se budžeti toliko skrešu da budu u suficitu, ali to ne mora da bude prihvatljivo, socijalno, a i ideološki.

To je taj problem sa ekonomskom naukom: potrebno je usaglasiti ideologiju sa aritmetikom. Uzmimo da kažete da biste želeli da strane banke unose, a ne iznose novac, ali i da ste protiv neoliberalne ideologije koja bi da proda sve i da otvori tržište uvozu. To dvoje se ne slaže. Ukoliko želite oslanjanje na sopstvene snage, strani novac vam nije potreban. Već samo štednja i opet štednja.

 
Novi Magazin, septembar 2012.

Peščanik.net, 23.09.2012.