Ovoga vikenda je najvažniji deo događanja povezanih sa proslavom “dijamantskog” jubileja engleske kraljice, njenih šezdeset godina na prestolu Ujedinjenog kraljevstva i Komonvelta.

Kraljica je već imala džinovski žur, na kome je učestvovalo na stotine glumaca, pevača, akrobata, i bar toliko konja. Samo taj deo proslave je koštao toliko da nekadašnji Dan mladosti izgleda kao improvizovana čajanka u obdaništu, a isto tako nije bilo nijedne akcije koja bi podsećala na slavni slovenački balvan… Obožavanje kraljice i njene porodice je britanska privredna grana koja je dosada donosila samo koristi, profit i savršenu neosvešćenost o značenju ovakvoga kulta danas.

U čemu je tajna? U pukoj i tupavoj odanosti vladaru. Neubedljivo izgledaju sve druge odbrane, zasnovane na čuvanju tradicije, simpatičnosti same kraljice, kolektivnom sećanju (na slavnu kolonijalnu prošlost, trpljenje u Drugom svetskom ratu), opštoj zabavi, itd. Za opštu zabavu na osnovu kraljičine proslave bi se Englezi morali zagledati preko kanala, da vide kako to rade Holanđani: tamo je kraljičin rođendan početkom maja samo izgovor da se izvede opšta zabava, i da se, ako naiđe, kraljica prijateljski lupne po ramenu. Potvrđujem ovo svojim primerom: bila sam na večeri kod holandske kraljice, na moje pitanje o etikeciji su na ulazu u amsterdamsku gradsku palatu slegli ramenima i rekli mi da se ponašam prirodno. Prirodnije nije moglo biti – umetnici i intelektualci (jer to su redovne večere koje kraljica priređuje) su je toplo grlili, tapšali po ramenu, i ponašali se – rekla bih – ekstremno holandski prirodno.

Možda se i engleski građani osećaju tako opušteno što se proslave tiče – ali ni u snovima tako blizu i neposredno sa vladarkom. Neverovatno zapleteno britansko društvo, koje bez pomeranja počiva na sumanutim klasnim razlikama, dopušta – naizgled – sve. No jedna demokratska nit se provlači kroz sve što se tiče jubileja i kraljice uopšte: podanici moraju kupovati. Kraljičin jubilej će biti proslavljan u palatama, dvorovima, zamkovima, tvrđavama, na ulicama svakog engleskog grada i svakog engleskog sela, po kućama. Za proslavu je neophodno imati britansku hranu, muziku i zabavu. A da bi se znalo da je nešto britansko (većinom izrađeno u Kini, who cares), to nešto mora imati zastavice, simbole, sličice, portrete, dezene, sve i svašta što podseća na kraljevsko, kraljevsku kuću, britansko, i tako do besvesti. Obična kuća, sa recimo troje odrasle nezaposlene dece, ocem  na socijalnoj pomoći i majkom na lečenju od droga, treba da se ukrasi zastavicama, vezenim jastučićima sa likovima kraljice, njenog muža, njihove dece, kuhinjskim krpama sa likovima princa koji za zabavu oblači uniformu SS oficira, četkama za suđe sa drškama – glavama princa i supruge mu princeze, ogrlicom za psa sa motivom krune, čajnikom i šoljama sa slikama Vindzora, opet kraljice i njenog muža, na stolu treba da su jubilejni sir, šunka, buter i sve drugo u jubilejnoj ambalaži (malo skuplje ali od srca), svi članovi porodice treba da nose majice sa istim slikama, nakit, a kada nastane potreba, u kupatilu će naći toaletni papir sa britanskim kraljevskim motivima. Sa malo drugačijeg duha, porodica bi mogla da kupi otirač za noge na ulaznim vratima sa motivom britanske krune; ostaje girlanda zastavica za sve prostorije, luster sa bojama kraljevske kuće, kecelja za domaćicu sa duhovitim britanskim tekstom – recimo “Držite se mirno i stavite čajnik na vatru”, patike sa motivom zastave, peškiri, papuče, tekući sapun sa britanskom ružom i slikom kraljice, i, skoro sam zaboravila – posuda za jelo za pravu britansku mačku. Sem kućnog uređenja, porodica jedva čeka da učestvuje na zabavi bloka, ulice ili celog sela, na koju će svi doneti ponešto – Viktorijin sendvič, znani kolač sa marmeladom od ribizla, napitak od jagoda, sendviče umotane u servijete sa motivom zastave. A onda će se svi zapiti pomoću jubilejnog piva.

Trošak će se možda isplatiti, za kojih pedesetak godina: razvijeni britanski antikvarski posao donosi odličan profit pametnima ili srećnima koji su sačuvali prethodne besmislene jubilejske predmete – oni dostižu astronomske cene. Pitanje zašto se ne postavlja, kao uostalom ni u gornjim slučajevima.

Kraljičina porodica i sama proizvodi, sem što sistematski troši, pre svega britanske proizvode: proizvodi skandale od kojih rastu žuti mediji i bogate se čudovišta kao što je Rupert Merdok. Uz to, održava čitavu izdavačku industriju koja živi na opisima, od slatko nepodnošljivih do tračeva, života dinastije: to je grana izdavaštva koju kriza nikada ne dostiže. Kraljičina porodica se trudi da pomogne engleskom zemljoradništvu, pa zato princ Čarls redovno traži (i dobija) evropska sredstva namenjena zemljoradnji. Zahvaljujući tim sredstvima, princ Čarls je u mogućnosti da eksperimentiše i poboljšava ekološku proizvodnju, koju prodaje, uz mnogo soljenja pameti, svojim sugrađanima – uz to i kozmetiku i druge proizvode. Kako ni ostali ekološki proizvođači, pa ni mi, ostali Evropejci, nismo tako pametni, u znoju lica svog zarađujemo malo i dajemo mnogo u evropska sredstva – koja su, kako vidimo, deljena po najvišim i najobjektivnijim standardima. Za to vreme britanska štampa bljuje vatru na lenje, nepreduzetne, kradljive i prevarantske Grke…

Stvari u Engleskoj možda nikada nisu gore stajale, a vladarka i gornji slojevi nikada nisu bili drskiji u odbrani sopstvenih privilegija. Nekadašnji predsednik, poznat pod nadimkom Bliar (umesto Blair), otvoreno priznaje da su “dobri odnosi” sa lošim medijima nužni za funkcionisanje države. Umereni mediji proglašavaju francuskog predsednika “opasnim” jer je u predizbornoj kampanji govorio o pravičnosti i jednakosti. Izgleda da svi zajedno gledamo u pogrešnom pravcu – tamo gde su ulični protesti dobro uređena svakodnevica, u zemljama oko Sredozemlja. Možda lažnome utisku o stabilnosti dopirnosi temeljna rascepkanost britanskoga društva, u kojem slojevi, manjine i društvene grupe na različitim nivoima slabo ili nikako ne komuniciraju. Skandalozna otkrića o prevarama, krađi i lažima u oba doma parlamenta traju već treću godinu, a da skoro ništa nije razrešeno: većina se uspešno izvukla, mnogi sa providnim sofizmima koje su naučili od pomenutog bivšeg predsednika vlade. Kada je pre dve godine puklo, pobuna se ograničila na uličnu pljačku i lokalno nasilje.

Za utehu, svi koji i dalje obožavaju vrhunsku književnost, britanski humor i misle da Engleska zaslužuje bolju budućnost, mogu ovoga vikenda uzeti u ruke knjigu Su Taunsend (autorka Adrijana Mola) Kraljica i ja (Queen and I), briljantnu satiru o mogućnoj budućnosti: kraljevsku porodicu isteraju iz Vindzora, i kraljica mora da se snalazi u britanskoj realnosti. Kako, to smeju saznati samo oni koji se odluče da pročitaju ovu ljupku, luckastu, zajedljivu i tako britansku knjigu. Nada dakle postoji, i kao i uvek skriva se u kulturi i duhovnoj sferi, u stvarima koje niko neće prodavati za jubilej i čuvati za antikvarnu zaradu. Pa, srećan vam engleski Dan mladosti!

Peščanik.net, 31.05.2012.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)