Zanimljivo je da su nosioci privredne politike naprasno otkrili vrline jednostrane liberalizacije spoljne trgovine. Dovoljno je uporediti odgovore na pitanja o tome kako su prošli u pregovorima o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju sa ukazivanjem na koristi od smanjenja cirinske zaštite. Jer, kada je o prvome reč, oni ističu da su uspeli da značajno odlože smanjenje carina i uvođenje drugih mera liberalizacije spoljne trgovine. U prošlosti se moglo čuti kako je potrebno, recimo, štititi automobilsku industriju. Više od toga, glavni je kriterij uspešnosti pregovaranja bio koliko se uspelo u zaštiti domaće privrede.

Sada se ističu koristi koje će potrošači imati kada se smanje carine, recimo, i ponajpre, na automobile. Ovo nije, naravno, ništa neuobičajeno. Reč je zaista o sasvim realnom sukobu interesa. Proizvođači traže zaštitu, a potrošači niže cene. Privredne vlasti bi u načelu trebalo da budu na strani potrošača, ne samo zbog nižih cena već i zato što se do njih dolazi većom konkurencijom, što bi trebalo da vodi efikasnijem korišćenju proizvodnih činilaca. A trebalo bi i da podstakne poboljšanje kvaliteta i raznovrsniju ponudu. Trebalo bi, dakle, da od toga imaju korist i preduzetnici, postojeći i potencijalni, a ne samo potrošači.

Ako je tako, zašto se na liberalizaciju uopšte čekalo? Jer, jedini smisao da se carine ne smanjuju dok se ne dogovori Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom jeste da se u liberalizaciju krene sa višeg nivoa carina, a to otvara mogućnost da se taj proces, koji se završava potpunim uklanjanjem svih carina, što je moguće više oduži. Dakle, nosioci privredne vlasti, a reč je uglavnom o istim ličnostima, sve ovo vreme imali su pregovaračku strategiju koja se mora smatrati potpuno pogrešnom, ako je zaista tačno ono što sada govore – da je jednostrana liberalizacija valjana trgovačka politika.

Jedan mogući odgovor bio bi da je to sada opravdano, jer se time ubrzava proces integracije sa EU, to jest ne gubi se na vremenu u postizanju glavnog cilja, a to je punopravno članstvo. No, ako je to razlog i ako se smatra valjanim, to je bio valjan razlog i ranije. Jer, da je Srbija imala liberalizovanu trgovinu u toku pregovora sa EU, znatno bi bilo skraćeno vreme potrebno da se SSP primeni. A to bi približilo i čas ostvarenja konačnog cilja.

Sada se čak predlaže da se liberalizacija ubrza, dakle, da se carine smanje pre nego što to SSP predviđa. Što, ako se zaista smatra da je to dobro, otvara pitanje zašto se uopšte pregovaralo?

 
Blic, 20.09.2008.

Peščanik.net, 20.09.2008.