Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Koja je razlika između američkih carina na uvoz iz Kine, kao uostalom i uzvratnih kineskih carina, i kosovskih carina na uvoz iz Srbije?

Možda će podsećanje na spor oko slobodne trgovine sa Evropskom unijom u vreme primene trgovačkog dela sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2009-2010. pomoći. Računalo se koliko je srpska javna kasa izgubila na carinskim prihodima. Implicitna pretpostavka je bila da stranci, oni čiju robu uvozi Srbija, plaćaju te carine. Pa je sugestija bila da se zapravo smanjenjem i konačno ukidanjem carina strani izvoznici subvencionišu. Naravno, iz ove ili one zle namere, konspirativno u svakom slučaju. Ovo bi bilo tačno ukoliko se cena posle uvođenja carine ne bi promenila, pa bi srpski kupci plaćali isto kao i ranije, dok bi strani prodavac zaradio manje za onoliko kolika je carina jer bi za toliko morao da spusti cenu da bi prodavao na srpskom tržištu. To bi moglo da bude tačno za strane izvoznike koji su specijalizovani za srpsko tržište. Takvih je, međutim, malo, ako ih uopšte u Evropskoj uniji ima. Tako da su carine plaćali domaći potrošači. Negativan efekat za strane izvoznike je manja prodaja, ali kako je srpsko tržište malo, alternativni kupci u Evropi ili u svetu svakako ne nedostaju. Nasuprot tome, srpski izvoz bi trpeo od evropskih carina jer je cena po kojoj prodaje na tom tržištu za srpske izvoznike data, pošto je srpska izvozna ponuda mala. Tako da bi srpski izvoznici zaista morali da smanje cenu kako bi mogli da prodaju na evropskom tržištu, gde, naravno, imaju mnogo konkurenata. U načelu, međutim, ako transportni troškovi nisu veći od carinske zaštite, srpski proizvodi bi mogli da nađu kupce bilo gde u svetu po postojećim cenama, opet jer je reč o veoma malim količinama, pošto je srpska izvozna ponuda suviše mala da utiče na tržišne cene.

Uzmimo sada američke carine na kinesku robu i uzvratne kineske carine. Kineski problem je u tome što nije jednostavno naći zamenu američkom tržištu. Suviše je veliki kineski izvoz. Isto, međutim, važi i za američki izvoz u Kinu, mada ne u istoj meri jer je taj izvoz manji. Drukčije rečeno, kinesko je tržište manje, a zemlja ima suficit u razmeni sa Amerikom. Ali su obe zemlje značajno trgovački povezane, usled čega nije lako naći zamenu ni na strani uvoza niti na strani izvoza. Svakako ne za ukupnu trgovinsku razmenu. Ukoliko bi američki uvoznici tražili zamenu za kinesku robu, to bi povećalo njihovu cenu, ako ne baš do nivoa koji pokriva čitav iznos carina, onda svakako blizu tog nivoa. Isto bi važilo i ako bi se pokrenula američka proizvodnja u zamenu za uvoz iz Kine. Cena alternativne ponude, bilo iz inostranstva ili kod kuće, povećala bi cenu do nivoa približnog onom po kojem se prodaje kineska roba uz carinu. Tako da bi carinu platili potrošači u obema zemljama, dok bi određenu korist imao ostatak sveta. Pogotovo ukoliko je reč o manje produktivnim proizvođačima.

Uzmimo sada kosovski slučaj. Srpska izvozna ponuda nije mala za Kosovo, ali je mala ako se uzmu u obzir treće zemlje. Pogotovo je mala kosovska izvozna ponuda. Tako da bi efekti kosovskih carina na uvoz iz Srbije trebalo da dovedu samo do toga da se srpski proizvodi prodaju na nekim drugim tržištima. Takođe, da Kosovo uvozi robu iz drugih zemalja. Kako je reč o malim količinama, cene ne bi trebalo da se menjaju, a to opet znači da Kosovo ne bi trebalo da ima vidljivo povećan prihod od carina. Nekih troškova promene tržišta svakako ima, posebno kod trgovačkih posrednika ukoliko imaju neke specifične pogodnosti koje ne mogu da prilagode trgovini sa drugim tržištima.

No, na nivou privrede kao celine, i uostalom kada je reč o javnim finansijama, carine bi trebalo da promene trgovačke odnose, ali bi privredni efekat trebalo da bude sasvim mali.

Drukčije stoji stvar ako je reč o, da se prisetim Rikarda, kolonijalnoj trgovini. Drukčije rečeno, ukoliko srpski izvoznici i kosovski kupci nemaju valjanu alternativu. Recimo, sever Kosova je vezan za trgovinu sa Srbijom, a alternativnih snabdevača nema iz političkih i transportnih razloga. Ili zato što je tržište na severu Kosova monopolisano od uvoznika iz Srbije. Ovo može da bude ojačano činjenicom da su neki prihodi u dinarima, pa to olakšava trgovinu za dinare. Ukoliko je to slučaj, carine će pasti na teret potrošača na severu Kosova jer nemaju valjanu alternativu. U kojoj je to meri slučaj, ostaje da se vidi. Ali svakako srpska privreda ne bi trebalo da snosi neke značajnije gubitke. Osim ako se na Kosovo izvozi roba koja se nigde druge ne može prodati po konkurentskoj ceni.

Kada je reč o Kini i Americi, trgovačka strana stvari nije nezavisna od monetarne i strukturne (uglavnom regulatorne) politike, tako da nije lako reći kako će se stvari odvijati. Nema sumnje da će potrošači na obema stranama plaćati više carine. No, najveći će pritisak na vlade obeju zemalja vršiti proizvođači kojima nije lako da nađu alternativna tržišta. Videćemo da li je demokratija osetljivija na te pritiske od autokratije. Kosovske carine su u najvećoj meri sredstvo privredne secesije i ne mnogo više od toga.

Novi magazin, 20.05.2019.

Peščanik.net, 20.05.2019.