Gde si bio za doček?
I jesi li dočekao to što si čekao?

Ovih dana, bežeći od bljutave, trećerazredne deža vu novogodišnje euforije, zajedno sa svojim sugrađanima praznujem praznike i nekim čudom, pored svih zaglušujućih eksplozija i rafala našeg tradicionalnog divljaštva, uspevam nekako da čujem sopstvene misli.

Sređujem utiske koji su mi utisnuti u ovo malo svesti i nastojim da makar umirim svoju savest time što ću glasno kazati šta imam.

Što bi rekao Antonije Pušić, jedini čovek od javnog interesa koji se onda usudio usprotiviti kriminalnoj seči stogodišnjih platana: “Kako ću sutra pogledati svojoj deci u oči, ako danas makar ne probam da sprečim zlo?” Ali to sa platanima je neko prošlo vreme i samo jedno od mnogih važnih pitanja koja nikada nisu postavljena.

Ali postoje i ona koja jesu postavljena. I ove i svake prethodne godine, čini mi se da je najčešće pitanje koje građani ove zemlje postavljaju sebi i svojim prijateljima, pitanje dočeka nove godine.

Ne verujem da postoji veći konsenzus oko nečega od te potrebe da se slavi i dočekuje ovaj ultimativni praznik. Taj praznik nad praznicima.

OK. Vole ljudi i razumem to, donekle.

Ipak, moram biti iskren – Odavno mi je dosta svih naših dočeka.

Naročito mi je muka od tog dočeka „najluđe noći u godini“.

Kao da sve ostale noći i svi ostali dani nisu dovoljno ludi i poremećeni.

Čini se da je euforija oko te novogodišnje noći više simbol svih apsurda koje živimo, nego li povod za bilo kakvo slavlje.

Šta to slavimo? Još jednu uspešnu godinu naših eksploatatora? Još jednu uspešnu godinu naših ružičastih čobana koji nas šišaju, muzu i trguju našim mesom na farmama kombinata „Srbija a.d.“? Još jednu uspešnu godinu naših hipnotizera koji su toliko uspešni da su nam „pomogli“ da zaboravimo sve?

Sve žrtve, sve zločine. Sve laži i prevare. Sve istine i dokaze.

Zaboravili smo da se sećamo.

Zaboravili smo šta znači odgovornost.

Kao tražimo krivce, ali uvek je neko drugi kriv. Mi nismo bacali cveće na tenkove. Mi nismo glasali za Slobu.

Mi nismo glasali za ovakvih 13 godina posle njega.

Zaboravili smo šta znače humanost i solidarnost. Ono afričko pleme sa svojom „primitivnom“ Ubuntu filozofijom daleko je humanije i civilizovanije od nas. Za njih su patnja i problem saplemenika i njihov lični problem.

Kod nas, u “civilizaciji”, u Srbiji 2013. godine živi 90 multimilionera sa ukupnim bogatstvom od 11 milijardi dolara, pa opet, deca nam umiru jer nemaju da plate svoj život.

Takvo društvo se teško može nazvati civilizovanim.

Sa druge strane, mi koji smo daleko od imućnog, sakupljamo pomoć, a onda, na prvu pojavu nečeg lošeg, demorališemo se i odustanemo i od to malo razuma i humanosti što smo nekako sakupili.

Zaboravili smo šta je to kultura? Čemu uopšte služi?

Skele na zatvorenom Narodnom muzeju u Beogradu proslavljaju punoletstvo, Kulturni centar Novog Sada zabranjuje i cenzuriše umetnost i slobodu, radnici kulture tiho i kulturno protestuju, metastaza zahvata svaku stvaralačku ćeliju našeg organizma, al’ to nisu vesti. To se ne prodaje.

U našem budžetu nema novca za kulturu. Kultura nije profitabilna stvar, zato ne vredi ni ulagati u nju. Nema veze što nas od čoveka kamenog doba, umotanog u kože, sa krvavim rukama i agresijom kao suštinskom strategijom preživljavanja, razlikuje jedino kultura.

Kultura je samo pitanje identiteta i smera kojim će društvo ići. Kultura je samo zdravstveno stanje društva.

Koji to lek može da stane u čašicu od 0,62 i izleči ovu teško obolelu dušu čitavog jednog naroda?

Ma sve smo zaboravili.

Zaboravili smo sebe.

Ne znamo više ni ko smo ni šta smo. Nismo svoji.

Njihovi smo. Mi smo njihovo vlasništvo.

Nismo svesni više ni elementarnih stvari.

Ti, koje mi zovemo vlašću, nisu ništa drugo do naši zaposleni. Ipak, mi njihovi poslodavci, nekako smo postali vlasništvo. Njihovo vlasništvo.

Mi njih zovemo vlašću. Svaki dan.

Sadašnji, napredni predsednik, kada je aplicirao na konkurs za posao u državi, hvalio se da će biti predsednik svih građana. Građana – ne političke partije. I to je tako prošlo. Čak i danas mnogi to pozdravljaju.

I niko – niko više ne vidi istinu.

Mi ne znamo da smo ga zaposlili da bude predsednik države.

Države, ne građana.

Država ima predsednika – građani nemaju.

Građani su i po ustavu i po univerzalnim ljudskim pravima slobodni ljudi.

Al’ eto, mi imamo predsednike, vladare, vlast drugih nad nama.

Neko će kazati da sve to nije toliko važno i da je u pitanju samo nebitna semantika i beznačajna terminologija. Ali nije tako. Sve to nešto znači. Sve su to neki pokazatelji, neki znaci… a znaci znače.

Sve su to simboli, koji se u ovoj i svakoj drugoj noći, perfidno ugrađuju u našu svest i oblikuju nam realnost.

Baš kao što je i „poklon“ koncert Arkanove udovice ispred skupštine simbol samog propadanja, zamene svih teza, obesmišljavanje i relativizovanje svega. I baš kao i sama „najluđa noć“ – “idealno loša” je simbol apsurda.

Nema veze ko si, gde si bio, šta si radio? Mi ćemo te uvek dočekati kao majku rođenu.

Romantizovani Arkanov duh ponovo predvodi podivljale krvave horde devedesetih iznad praznično praznih glava okupljenih klinaca pred skupštinom. Pred tom istom skupštinom gde smo pre 13 godina naivno mislili da smo konačno stavili tačku na deceniju zla. Deceniju koja nas je potpuno uništila.

Sećaš li se lepi grome moj, nekada je tlo pod nama pucalo…
Moje suze prema tebi padaju… Moje suze padaju na gore…

Ali simboli apsurda žive i na mnogim drugim mestima. Eto na primer „Most na Adi“ je svojim imenom, doslovce, simbol bezidejnosti, javašluka i populizma. Nema veze što imamo jednog Andrića koji nam je u amanet ostavio ultimativnu studiju o mostovima i simbolima. Nama to ništa ne znači. Mi znamo bolje.

Demokrati su dali priliku građanima da nazovu most kako žele.

Pa šta će drugo da izaberu nego ono čime su im glavu mesecima punili nepismeni novinari u reklamama o toku radova na izgradnji “mosta na Adi”? Kažu naziv se odomaćio. Ma nije moguće. Odomaćila se glupost uz sve ostalo što nam redovno “odomaćuju” u svesti.

Mi ne da ne znamo bolje od Andrića – mi ne znamo NIŠTA!

Ima još simbola. Recimo simbol ironije nad ironijama je i ovo skoro najavljeno rešavanje ubistava Slavka Ćuruvije ali i svih ostalih nevino stradalih žrtava.

Najave su stigle sa samog vrha države, od strane premijera i vicepremijera lično. Sve to ne bi bio problem da to nisu ljudi koji su bili deo te iste vlasti koja ih je ubila. Oni sami priznaju da je to tako i dodaju, naravno, da oni sa tim nemaju veze.

Opet je neko drugi odgovoran. Opet je neko drugi kriv.

Možda smo to da nam je uvek neko drugi kriv i naučili od njih.

I tako, dok svi ovi i mnogi drugi simboli i znaci svetlucaju u našem medijskom i svakom drugom mraku, ljudi se vesele. Slave. Dočekuju.

Možda će neki svečani ritual dočeka, svojom magičnom katarzom učiniti da sledeća godina bude bolja od prethodne?

Ne? Biće ista ili gora? OK…

A, možda je taj doček tek potreba ljudi da uprkos svemu slave život?

Ne? Život se slavi svaki dan? OK…

Možda ljudi samo prate decenijske obrazce ponašanja, tj. naučeni smo da dočekujemo. Naučeni smo da čekamo.

Ali nije ni to. Mi čekamo sve. Mi stalno nešto čekamo.

Na primer, svakoga dana i svake godine, mi čekamo njih, da reše probleme koje imamo mi, a koji idu njima u korist. Mi čekamo da se o nama brinu oni koje nije briga za nas. Mi čekamo da život postane bolji sam od sebe ili čekamo makar dan kada će se konačno pojaviti neki pošten političar koji će da reši sve naše probleme. Naše probleme.

I tako godine prolaze, a mi čekamo… i čekamo… i čekamo…

 

 
Sada opet čekamo nekog novog Godoa.

Valjda zato što ni stari nikad nije došao?

Al’ evo, ovaj novi samo što nije.

Rekao je da će doći.

Stvarno je rekao.

Mi živimo dramu apsurda. Beket bi bio ponosan na naše uloge.

Al’ dosta o tome.

Crne rupe i praznine nam svakako ne nedostaju. Bilo da su praznine praznovanja ili samo praznine. Zato hajde da ne ostanemo sasvim u ovoj prazničnoj atmosferi. Hajde da nešto promenimo. Hajde za početak da poželimo da slavimo svaki dan i da svaki dan držimo do svog ljudskog dostojanstva.

– Srećna ti nova godina ali srećan ti i svaki dan!

A sreća će ti trebati. Jer onaj ko ne zavisi od sopstvene pameti, svesti i savesti, zavisi jedino od sreće.

Želim ti da u sledećoj godini što manje čekaš, naročito ono što treba da uradiš sam, pa da za godinu dana, umesto pitanja gde ćeš za doček, postaviš sebi neko pametnije.

Na primer:

– Da li imaš više vlasti nad sobom nego lane?

Probudi se. Budi svoj!

Da bi ti bilo bolje, moraš ti biti bolji.

 
Peščanik.net, 03.01.2014.