Okrenut vazda javnom interesu posve sam potisnuo ono što lično mene tišti i što me bezmalo svakog dana živcira, pa bih se, možda, uoči najluđe noći, kad se praznično nastroenie oseća uprkos životu ovakvom kakav je u našem govornom području, usudio da poverim sestrama i braći u Hristu šta mene kao psihički neupadljivog pojedinca (to mi je barem pisalo u vojnom kartonu 1979.) svakog bogovetnog dana izbaci iz kak se veli takta.
1. Reklama koja je u svojoj srži obmanjivačka, a na kojoj je glumac Ivan Bosiljčić. Kad god mi nije dobro spomenem se klinike koju umetnik na pregolemim bilbordima blagozastupa: podvrgao bih se intervenci samo ako bi u hirurškoj sali makar kao supervizor bio taj nasmejani, staloženi čikadoktor, i ako bi se pism. obavezao da će mojim pravnim naslednicima dati polovinu honorara koji je od klinike dobio za reklamu, u slučaju da stvari pođu po zlu tj. ako se ja ne probudim. Još je i maskiran u doktora, a nije ni doktor, ni pacijent koji je iz čiste zahvalnosti što su mu spasli život rešio da pomogne i klinici i drugim bolesnicima. U toj reklami, koja je natkrilila našu sumračnu prestonicu nema dovoljno istine (osim istine da je g. Bosiljčić glumio doktora u seriji koju naravno da nisam gledao i za koju ne bih ni naknadno saznao da nije reklame); kosmodisk reklamiraju stariji ljudi koji i bez prethodne marketinške i glumačke obuke znaju šta treba da kažu: šta sve nisu mogli, a sada, evo, čuče, kleče, presamićuju se, i uvek ide neki materijalni dokaz: „Da nije kosmodiska, ne bi bilo ni ove baštice, ni ovog rasada…“ Propaganda se ovde oslanja i poziva na istinu, a ova prvopomenuta na puku slavnost. Ne bih otišao ni u bolnicu koju bi reklamirao doktor Haus (Hju Lori), a koji je učeći ulogu za onoliko epizoda sigurno stekao i solidno znanje iz medicine, da, ima, dijagonalno od reklame slavne klinike (neću još i ja da je reklamiram, u daljem tekstu: Klinika) bilbord, isto povelik, gde se preporučuje slušni aparat: dedica, simpa, stariji možda i od mene, ali držeć, kaže: „Eto, sad mogu u šumi da uživam slušajući vetar i ptice.“ Pitao sam učenika drugog razreda da li taj deda stvarno odlazi u šumu gde sluša vetar, ma ne (smeh), ali to je reklama bezazlena i moguće je da modelu taj aparat zaista i pomaže, išao redovno u prirodu ili ne (priroda je sve što nas okružuje).
2. Neću uspeti da nabrojim ni trećinu onoga što mi ide na živce, pa potajno razmišljam o serijalu koji ne zna se ko bi objavio i koji ne zna se bi li iko pristao da to čita: napustio sam zemljoradnju, stočarstvo i lov, delatnosti kojima svi moji stari, znani i neznani, mogu da zahvale što su živeli, toliko koliko su živeli, i onako kako su živeli, postao sam prodavac reči, pisanih i pevanih, pa sam valjda zato postao i osetljiv na ono što treba da prodam. U pesmi koja se poziva na istinit događaj, koja je krcata imenima učesnika, Živka (prezime poznato redakciji) pođe za g. Đakovca, na šta se Mita Prizrenlija pomamio (prethodno cipnuv! učimo arhaizme i lokalizme) i otišao ni levo ni desno nego pravo pred Živkina vrata, gde joj je gorko spočitnuo da ga je prevarila i sl.; optužena će reći da su je njeni udali ne pitajući je ništa, ali, ali… Onog momenta kad se udala, Živka nema svoja vrata, postoje samo vrata domaćinstva u kojem su njen muž, njegova dva brata, jedna zaova, jedna jetrva, tu je njena još nestara i opaka svekrva… Nema šanse da u selu ili palanci ogorčeni Mita naglas pusti srcu na volju, mogao bi iz avlije biti pušten na njega ker zvani Rigov, ili bi bio suočen sa muškim pripadnicima porodice koja se tek oporavlja od troškova svadbe… Moglo se desiti da, nakon nekoliko godina, Mita sretne Živku kako se sama vraća iz vinograda, sa pola vedra jagoda, pa da je blago ukori zbog toga što se nije oduprla kletoj sudbini, ali to bi bilo sve. Moji pak gosti, koji svojim milodarima potpomažu produžetak ove moje egzistence, svi su u borbenom modu kad pevaju „pa otide, pa otide pred Živkina vrata“… – pa nije to tako kako vi mislite, i onda ja tu pesmu samo sviram, jer je srećom po mene, svi znadu naizust.
3. Ne slažem se ni sa pojmom niti terminom „sokak kojim svadbe prolaze“. To je snimio Zdravko Čolić, i to kad se spomene, polovina mojih dobrotvora tronuta je do suza, nekima sam, blago, kako ja to, ponekad, u sve ređim trenucima, umem, rekao da takav sokak ne postoji, zapanjili su se, kako ne postoji, pa tako lepo. Svadbe su redak događaj, pre nego što se ka opštini ili crkvi zapute svatovi, tim delom naselja prolaze hiljade nesvatova, prolaze zaprege, biciklisti, pešadija, u selu kroz isti taj centar svakog jutra i svake večeri prođu krave, svinje, guske, prolaze autobusi, kamioni… Čak ni u Novom Sadu, gde je mladencima ukazana čast dotad nečuvena i neviđena, gde je Vladimiru Uljanovu oduzet trg, tamo je bila radnja Stevana Belog, najboljeg muzičkog instrumentara, Lenjinov trg 6, to je prozvano Trgom mladenaca, dok je vođa Oktobarske revolucije morao da pokunjen odstupi, kako nije ustuknuo ni pred belima, ali čak ni taj prostor, koji se tako zove, ne može biti sokak kojim svadbe prolaze, iako je baš tu možda sedište matičara: i svatovi koji će se tu zaputiti dolaze iz različitih delova Novog Sada, a pre nego što će doći njihov svečani dan tim malim trgom proći će hiljade kako ih ja ispravno zovem nesvatova: žitelji tog kvarta, turisti, građani koji idu u Poštu, koja se graniči sa Trgom mladenaca… Čak ni za ulicu u kojoj je groblje, pa bilo i tako moćno kao što je beogradsko Novo groblje, ne može se bez poteškoća kazati da je to sokak kojim sprovodi prolaze, zvala se doduše nekada Grobljanska, ali u njoj ima života koji nije tako blisko povezan sa sahranjivanjem, ima brze hrane, mode, ima nov hotel sa ne znam koliko zvezdica, tu je tramvaj kojim se voze samo živi, ima majstor za muz. instrumente, isto, gle, kao i na Lenjinovom trgu br. 6… U selu procesije idu sve ka groblju, koje je uvek na obodu sela, ali idu samo kad neko umre, idu najpre ulicom u kojoj je pokojnik živeo: nijedan šor ne može biti onaj kojim mrtvi prolaze.
Eto, sebi olakšah koliko uzmogoh, nekome utlačih sedam minuta života: svima u novoj godini želim dobro zdravlje i slobodu koja – kao u „Podmoskovskim večerima“ – i dolazi i ne dolazi.
Peščanik.net, 29.12.2025.
Muzički blog Ljubomira Živkova
NOVE GODINE, BOŽIĆI I OSTALI DUPLIKATI
