Dogodila se ovih dana naizgled zabavna, a u stvari zabrinjavajuća podudarnost. Paralelno sa razotkrivanjem krivotvorenih doktorata i nezasluženo stečenih akademskih titula tekle su pripreme srednjoškolaca za upis na domaće univerzitete. U vreme kada su objavljeni tekstovi o plagiranim tezama Aleksandra Šapića i Siniše Malog, srednjoškolci su rešavali testove i trudili se da ostvare rezultate na osnovu kojih bi stekli pravo da pohađaju ovdašnje fakultete. Pojedini đaci počeli su da se pripremaju za prijemne ispite još u septembru. Veći broj njih, pak, započeo je ozbiljne pripreme negde u februaru, posle raspusta. Verujem da ne bismo mnogo pogrešili ako pretpostavimo da se svaki učenik u proseku spremao barem par meseci da bi se upisao na veliku školu. I pripreme i sam prijemni ispit predstavljaju veliki pritisak kojem se mladi ljudi izlažu u formativnim godinama. Da izađu na kraj sa tim stresom nije im od pomoći ni (i inače suvišno) iskustvo završnog testa na kraju osnovnog školovanja. Kada sve to imamo u vidu, nameće se jednostavan i poražavajući zaključak: da bi došli do indeksa, mladi ljudi uložili su više vremena, rada, znanja i „živaca“ nego što su za svoje doktorske titule potrošili vremena, rada i znanja (a sumnjam da se iko od njih zbog škole nervirao) ministar policije Nebojša Stefanović, gradonačelnik Beograda Siniša Mali, te predsednik opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić. (Rektor Univerziteta Megatrend ne zaslužuje da mu se pomene ime u ovom kontekstu: takav kakav je, on je oličenje sistema u kome građane Srbije konstantno ponižavaju njihove političke elite.) Šta iz ovih činjenica saznajemo o domaćem obrazovanju i njegovoj ulozi u društvu?

Čitava gužva oko upisa na fakultete sasvim je izlišna, jer je očigledno da se do akademskih titula, čak i najviših, može stići i drugim, manje napornim putem. Znanje koje priželjkuju đaci koji nastoje da se upišu na fakultet ničemu ne služi: i bez njega, jer dovoljna je samo titula, mogu se obavljati najodgovorniji poslovi u državi. To znači da postoji neko drugo znanje, važnije od onog koje daju škole: to znanje je potrebnije od školskog za snalaženje u životu. Ljudi koji rade na univerzitetu poseduju suvišno znanje i žive od toga što svoje beskorisno znanje prenose drugima. Iako su beskorisni, univerzitetski radnici uživaju privilegije i ugled koji stvaraju sliku (lažnu, naravno) o moći koju poseduje akademska zajednica. To drugo, za snalaženje u životu korisno znanje predaje se izvan obrazovnih institucija: ono nije ni artikulisano ni sistematizovano kako bi u njegovoj podeli svi ravnopravno učestvovali. Konačno, uprkos svemu tome, svi se i dalje igraju velike škole: roditelji ohrabruju decu da studiraju, deca se upinju da upišu fakultete, univerzitetski radnici izigravaju autoritete i niko otvoreno ne kritikuje klasu političara koja sistematski podriva obrazovno zdanje i izvrgava ga ruglu. Pri tom, sve četiri grupe slažu se da živimo u društvu koje konstantno propada već više decenija, odnosno u državi koja ne ispunjava elementarne obaveze. Može li se takvo ponašanje racionalno objasniti? Jedan odgovor bio bi – ne može! To bi značilo da se nijedna od ove četiri grupe ne ponaša razborito, što je onda i razlog za ukupno loše stanje u Srbiji. To je lak odgovor, ali ne i dovoljno uverljiv. Bolje bi bilo da se zapitamo kakve interese zadovoljava svaka od ovih grupa i kojom moći neke od njih raspolažu da bi zadržale postojeće stanje?

Poznato je da velika većina studenata želi da po završetku studija ode iz Srbije – to je njihov motiv: obrazovanje i uspeh na studijama otvaraju im vrata inostranih visokoškolskih ustanova, što je prvi korak ka konačnom napuštanju zemlje. Univerzitetski radnici znaju da uživaju nezaslužene privilegije, što od njih čini najkorumpiraniji (u smislu: najiskvareniji) segment viših slojeva društva: političari im udeljuju te privilegije (kao što se udeljuje milostinja) zahtevajući za uzvrat da ih ovi ostave na miru, što oni uglavnom čine. Tek kada se ugrozi taj prećutni dogovor (kao kada su umanjene plate zaposlenima na državnim univerzitetima), domaći visokoškolski kadar podiže glas (ali ni tada ne previše) protiv vlasti. Čini se da je jedino uloga roditelja nejasna u ovoj igri interesa. Jasno je, međutim, da deo roditelja svakako pripada jednoj od potonje dve grupe; kada to nije slučaj, reč je najverovatnije o roditeljima koji svoje nepristajanje na naopako društvo i državu artikulišu tako što podstiču decu da odu iz zemlje. Drugim rečima, oni procenjuju da im je jeftinije da otpreme decu u „beli svet“ nego da pokušaju da upristoje društvo u kome žive. Ako je tako, to praktično znači da onaj segment građana koji bi potencijalno mogao najviše da doprinese poboljšanju prilika uopšte ne razmišlja o dobrobiti zajednice: njima su na umu samo vlastiti interesi. Nešto arhaičnijim jezikom, rekli bismo da sebični motivi pretežu nad solidarnošću.

Ovo je proizvoljna analiza (i zaista je važno pitanje zašto nema ozbiljnijih istraživanja o domaćem obrazovanju, kako viskoškolskom, tako i onom srednjem i nižem), zasnovana na manje ili više utemeljenim nagađanjima. Ali, ništa u njoj nije u toj meri proizvoljno da se ne bi moglo uzeti u obzir. U najmanju ruku, reč je o opštim mestima koja čine diskurs o školovanju u Srbiji – upravo je razbijanje ideje solidarnosti ključna funkcija koju trenuno obavlja domaće obrazovanje na svim nivoima. Staranje isključivo o vlastitim interesima, podržano uverenjem da pojedinac ne može sam da menja sistem, osnovna je pouka koju svršeni đaci i studenti treba da izvuku iz školovanja. Otuda i sledeći utisak: koliko god bilo korisno skretanje pažnje na krivotvorene doktorate, to nije dovoljno za smislenu reformu obrazovnog sistema. Lažni doktorati samo su sporedna posledica obrazovanja čija je uloga ne sticanje znanja, nego razbijanje socijalne kohezije i solidarnosti. Pretpostavimo da se primereno kazne svi koji su krivotvorili doktorate i nezasluženo stekli titule: šta bi se promenilo u postojećem sistemu obrazovanja? Da li bi to promenilo činjenicu da se u školama uče stvari koje ne pomažu deci da se snađu u realnom životu? Da li bi to smanjilo razlike između đaka koji dolaze iz socijalno privilegovanih sredina i đaka koji dolaze iz socijalno ugroženih sredina? Akademsko nepoštenje oličeno u plagiranim tezama odraz je suštinskog nepoštenja obrazovnog sistema koji oblikuje mlade ljude.

Prošlog meseca, 7. i 8. juna održani su prijemni ispiti za upis na univerzitete u Kini. Oko deset miliona mladih Kineza konkurisalo je za 6,5 miliona mesta na tamošnjim fakultetima. Testovi koje polaže kineska omladina tako su rigorozni, da se njihov uticaj povezuje sa povećanom stopom samoubistava među mladima. U takvom miljeu, postoje srednje škole koje su čuvene po uspešnoj pripremi đaka za prijemne ispite. U tim školama radi se bezmalo 16 sati dnevno, a đaci imaju samo jedan slobodan dan u mesecu. U njima je zabranjena upotreba mobilnih telefona. Po učionicama su raspoređene kamere koje nadgledaju đake sa ciljem da identifikuju lenjivce. Studenti koji su preživeli te škole, kažu, na primer, da su naučili da doručkuju za tri do pet minuta. Da učenici slučajno ne bi zaboravili zašto su tu, u tim školama važe slogani poput sledećeg: „Život nije proba jer nećeš imati šansu da ga proživiš još jednom.“ Ili: „Ako još nisi umro od napornog rada, više se potrudi.“ [1] S druge strane, rast kineske privrede zasniva se na slabo plaćenim poslovima koje obavljaju ljudi s niskim kvalifikacijama. Stoga je logično zapitati se za šta se u stvari školuje 6,5 miliona mladih u jednoj generaciji i koja je svrha tako velikog pritiska? Naravno, svaka paralela između Kine i Srbije nategnuta je do pucanja. Ali je važno uočiti neke sličnosti u trendovima koji nisu ni kineski ni srpski, nego su globalni. Ti trendovi nisu dobri i treba mnogo znanja i pameti da bi se ublažili ako ne i izbegli njihovi negativni učinci. Obrazovanje, ovakvo kakvo je danas u Srbiji, ne daje razloga za nadu da bi ta globalna čaša mogla da nas zaobiđe. Tim pre što na čelnim mestima imamo ljude koji su svojim delima pokazali da nemaju ni trunku poštovanja ni prema školi ni prema obrazovanju. Te ljude treba pozvati na odgovornost i skloniti ih sa mesta na kojima se sada nalaze. To je – nažalost – tek prvi korak u popravljanju domaćeg obrazovanja, i to onaj najlakši.

Peščanik.net, 10.07.2014.

TEMA – PLAGIJATI

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

———–    

  1. Ovde koristim podatke iz teksta objavljenog nedavno na sajtu Business Insider. Skrećem pažnju čitaocima na upečatljive fotografije koje prate ovaj tekst.
The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)