Mnoge su zemlje povećale visinu štednje koju garantuje država. Srpska vlada sada garantuje štedne uloge do 50.000 evra. Objašnjenje je da je reč o meri koja bi trebalo da deluje psihološki: ako se neko pitao šta da radi sa štednjom, sada ne mora da brine, može da je ostavi tamo gde već jeste – u banci. Jer, ako banka ne bi kojim slučajem imala dovoljno novaca da isplati štednju u svakom času, tu je država da pritekne u pomoć. Time bi trebalo da se poveća poverenje u banke, jer one preko garancije pozajmljuju, da se tako izrazim, poverenje u državu.

Ostavimo po strani koliko je stvarno poverenje u državu. Uostalom, ona se oslanja na devizne rezerve Centralne banke, koje su veće od ukupne štednje. Garancija države bi mogla da se shvati i kao njeno obećanje da su štediše prve na redu ako bi došlo do toga da se troše te rezerve. Znači, ako bi došlo do panike pa bi svi potrčali u banku da podignu novac, rezerve Centralne banke bi se privremeno preselile u slamarice, ili već gde ljudi drže novac kada ga ne drže u banci, pa bi se posle vratio u banke, jer bi bilo jasno da nema razloga za zabrinutost za deviznu štednju.

Recimo da je to upravo tako. Da li to znači da je državna garancija besplatna? Postavimo pitanje na sledeći način: ako tražite garanciju od banke, recimo da ćete biti u stanju da nešto platite, to nije besplatno. Za banku je to potencijalan trošak, pa je to trošak i za onoga ko garanciju traži. Srpska država izdaje garancije za različite kredite ili druge obaveze i to se, na jedan ili drugi način, dodaje ukupnoj javnoj potrošnji, ili bi bar tako trebalo da bude. Isto bi trebalo da važi i za garantovanje štednih uloga. Budući da ih država uvodi nekim pravnim sredstvom, dakle prinudno, bar kada je reč o bankama, verovatno ne bi trebalo da od banaka traži da za te garancije plate. To je, praktično, državna subvencija. Mimo toga, međutim, država je jednim potezom izdala garancije za nekoliko milijardi evra, što bi trebalo da nađe neko mesto u ukupnim javnim rashodima. Tu nije važno da li je to ona zaista i unela u budžet, jer koliko se može videti iz predloga rebalansa budžeta, nije. Taj trošak postoji, bar u iznosu u kojem postoji rizik da do aktivacije te garancije dođe. Visina rizika određuje veličinu garancije koja bi mogla da padne na teret budžeta, što je i stvarni trošak ukupne garancije.

Budući da je reč o budžetskom trošku, to se mora, u nekom času, pokriti porezom. Ako se ne pokrije u postojećem ili u budžetu za narednu godinu, to znači da se država za toliko dodatno zadužila. I da je, za toliko, fiskalni deficit veći. Jasno je da će se sve to tretirati kao psihološka stvar koja nema realne posledice, ali je to ne samo pogrešno nego i neodgovorno.

 
Blic, 25.10.2008.

Peščanik.net, 27.10.2008.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija