Mnoge su zemlje povećale visinu štednje koju garantuje država. Srpska vlada sada garantuje štedne uloge do 50.000 evra. Objašnjenje je da je reč o meri koja bi trebalo da deluje psihološki: ako se neko pitao šta da radi sa štednjom, sada ne mora da brine, može da je ostavi tamo gde već jeste – u banci. Jer, ako banka ne bi kojim slučajem imala dovoljno novaca da isplati štednju u svakom času, tu je država da pritekne u pomoć. Time bi trebalo da se poveća poverenje u banke, jer one preko garancije pozajmljuju, da se tako izrazim, poverenje u državu.

Ostavimo po strani koliko je stvarno poverenje u državu. Uostalom, ona se oslanja na devizne rezerve Centralne banke, koje su veće od ukupne štednje. Garancija države bi mogla da se shvati i kao njeno obećanje da su štediše prve na redu ako bi došlo do toga da se troše te rezerve. Znači, ako bi došlo do panike pa bi svi potrčali u banku da podignu novac, rezerve Centralne banke bi se privremeno preselile u slamarice, ili već gde ljudi drže novac kada ga ne drže u banci, pa bi se posle vratio u banke, jer bi bilo jasno da nema razloga za zabrinutost za deviznu štednju.

Recimo da je to upravo tako. Da li to znači da je državna garancija besplatna? Postavimo pitanje na sledeći način: ako tražite garanciju od banke, recimo da ćete biti u stanju da nešto platite, to nije besplatno. Za banku je to potencijalan trošak, pa je to trošak i za onoga ko garanciju traži. Srpska država izdaje garancije za različite kredite ili druge obaveze i to se, na jedan ili drugi način, dodaje ukupnoj javnoj potrošnji, ili bi bar tako trebalo da bude. Isto bi trebalo da važi i za garantovanje štednih uloga. Budući da ih država uvodi nekim pravnim sredstvom, dakle prinudno, bar kada je reč o bankama, verovatno ne bi trebalo da od banaka traži da za te garancije plate. To je, praktično, državna subvencija. Mimo toga, međutim, država je jednim potezom izdala garancije za nekoliko milijardi evra, što bi trebalo da nađe neko mesto u ukupnim javnim rashodima. Tu nije važno da li je to ona zaista i unela u budžet, jer koliko se može videti iz predloga rebalansa budžeta, nije. Taj trošak postoji, bar u iznosu u kojem postoji rizik da do aktivacije te garancije dođe. Visina rizika određuje veličinu garancije koja bi mogla da padne na teret budžeta, što je i stvarni trošak ukupne garancije.

Budući da je reč o budžetskom trošku, to se mora, u nekom času, pokriti porezom. Ako se ne pokrije u postojećem ili u budžetu za narednu godinu, to znači da se država za toliko dodatno zadužila. I da je, za toliko, fiskalni deficit veći. Jasno je da će se sve to tretirati kao psihološka stvar koja nema realne posledice, ali je to ne samo pogrešno nego i neodgovorno.

 
Blic, 25.10.2008.

Peščanik.net, 27.10.2008.