Za razliku od prethodnog premijera sklonog dertu, sadašnji je nekako više srčan i plemenitih namera. One ga, nažalost, kvalifikuju samo za uspešnog socijalnog radnika ili misionara.
Teško da bi neki odlučan i bolnim reformama posvećen premijer izjavio da struja neće poskupeti „od sad pa ko zna do kad“. Na stranu ta važna činjenica da premijer nije zadužen da određuje cenu struje, nego to treba da čini Agencija za energetiku, ali samo bi socijalni radnik na mestu premijera prečuo vapaj svog ministra energetike o tome da je cena struje „sada na istorijskom minimumu“. Na stranu i to što naš premijer nema lepo mišljenje o svom ministru energetike, ali morao bi barem da čuje svog direktora Elektroprivrede Srbije koji kaže da je EPS „samo u poslednjih osam godina izgubio oko šest milijardi evra zbog toga što nije isporučivao električnu energiju po tržišnim cenama“. Ili, da čuje odgovor bilo kog preduzetnika na pitanje da li bi i dalje „držao“ ovu firmu i radio s propisanim istorijskim minimumom cena ili bi je bez trunke razmišljanja ugasio.
Ne, naš premijer je (opet) u Kolubari poručio da „poskupljenja struje neće biti tokom zime, svakako ne do proleća ili leta naredne godine“.
Hajde da razmotrimo šta to znači sa stanovišta obećanja naše Vlade i našeg premijera datog domaćoj javnosti, ali i Misiji Međunarodnog monetarnog fonda, da će se (Vlada i premijer) ponašati racionalno, domaćinski i reformski u predstojećim ultimativno neophodnim promenama organizacije i upravljanja javnim preduzećima, pa i Elektroprivredom Srbije.
Dakle, ministar energetike najavio je još početkom septembra da će u narednom periodu biti korekcija cena struje i da će poskupljenje biti minimalno i daleko niže od 30 odsto kako se govori u javnosti. U međuvremenu je naš premijer „zakucao“ cenu struje na sadašnjem nivou do leta iduće godine, a zatim je ministar pre neki dan izjavio da će cena struje morati da dostigne ekonomski nivo, ali postepenim povećanjem u dužem nizu godina. Svakome je „prema vlastitim finansijskim mogućnostima i potrebama“ ostavljeno da tumači taj rastegljivi pojam „dugi niz“ – to mogu biti dve a možda i 22 godine. Ministar je priznao da odluku o neposkupljenju struje nije doneo sam menadžment EPS-a, što je i razumljivo jer odluka (kako je ministar rekao) nije ekonomska, nego dogovorena s Vladom (što valjda treba da sugeriše da je odluka politička). Da je kojim slučajem menadžment EPS-a sam i bez ičije političke podrške tako odlučio, onda bi naša Vlada kao vlasnik EPS-a morala momentalno da pohapsi sve članove borda direktora EPS-a zbog nesavesnog poslovanja, jer „Elektroprivreda Srbije zbog netržišne cene struje jede samu sebe“, kako je priznao ministar energetike. Ili je izgubila šest milijardi evra za poslednjih osam godina, kako je rekao direktor EPS-a.
Od toga nema ništa. Šta se onda krije iza plemenite namere našeg premijera da ne dozvoli poskupljenje struje?
„Vlada Srbije je preuzela niz reformskih mera i ne može se u isto vreme uvoditi fiskalna konsolidacija koja je veoma teška i podizati cena električne energije“, odgovorio je ministar energetike. Dakle, ne idu zajedno bolne reforme, smanjenje plata i penzija (kupovne moći) i poskupljenje struje.
Pa šta da radimo? Da čekamo da se EPS načisto uruši i da ga onda jeftino kupi neki tajkun (u boljoj varijanti, nemačka kompanija RWE), ili da počnemo da se ponašamo racionalno i odgovorno prema nacionalnim resursima, kako smo obećali MMF-u i domaćim biračima?
Naša Vlada i naš premijer ponovo su „u sukobu ideologija“, kao i sve vlade i premijeri u prethodnih 30 godina – da li je struja roba kao i svaka druga ili da li njena cena treba da ima i za koga i socijalnu komponentu.
Idemo redom.
Zbog poznatih razloga (majske poplave) Srbija mora da uvozi struju i trenutno plaća 46 evra po megavat-satu na šta se dodaje (ne baš mali) trošak mrežarine, odnosno prenosa. Da ne bi zamarali čitateljstvo formulama za izračunavanje razlike između cene uvezene struje i cene struje koju EPS prodaje građanstvu i industriji, dovoljno je reći da je razlika drastična – odnosno, da je struja koju EPS uvozi mnogo, mnogo skuplja od struje koju prodaje domaćim potrošačima. Ta razlika – odnosno gubitak – ide na teret EPS-a.
Pa kako onda ta firma može da bude profitabilna i da još deo profita uplaćuje u budžet, na zahtev našeg premijera.
Istina, pored ove nametnute eksterne (tržišne) nevolje, EPS pati i od unutrašnjih neracionalnosti čijim se ukidanjem mogu napraviti značajne uštede i povećati profit. Ali, koliko god direktorskih mesta bude ukinuto i koliko god EPS bude povećavao naplatu isporučene a neplaćene struje – sve će to biti sitnica u odnosu na cenovnu neracionalnost s kojom je EPS primoran da posluje.
Čak i u takvoj neracionalnoj situaciji EPS bi mogao racionalnije poslovati, da naša Vlada želi da se domaćinski i reformski ponaša onako kako je obećala MMF-u i domaćoj javnosti.
Neka „ideološka dilema“ je rešena tako da socijalna komponenta bude ugrađena u cenu struje domaćinstvima zbog „fiskalne konsolidacije“, odnosno pada kupovne moći potrošača električne energije.
Ali, pitanje je – da li je baš svim klijentima EPS-a pao standard? Odnosno, da li EPS baš svim potrošačima električne energije treba da „zaračuna“ socijalnu komponentu?
Pogledajmo sektor domaćinstava kao potrošača električne energije koji pokriva 51 odsto tržišta. Da li istu cenu struje treba da plaća socijalno ugrožena samohrana majka i tekstilna radnica koja ima minimalnu nadnicu s jedne strane, i direktor banke koji je nedavno kupio vilu na Dedinju i greje bazen na struju? Taj problem rešava se, i to je do sada rečeno milion puta, socijalnim kartama koje država daje siromašnim građanima i tako im subvencioniše cenu (ne samo) struje.
Ali, čak i da je odgovor na ovo pitanje potvrdan, i dalje ostaju neke druge dileme koje „pokrivaju“ ništa manje bitnih preostalih 49 odsto tržišta.
Na primer, zašto građanin plaća istu cenu struje kao i preduzetnik-vlasnik splava kod hotela Jugoslavija ili kafića u beogradskoj Silikonskoj dolini? Ako je cena makijata ili produženog espresa u tim beogradskim lokalima ista kao (na primer) u Minhenu, zašto onda i cena struje ne bi bila ista u Beogradu i Minhenu.
Ili drugi primer, zašto privredne kompanije plaćaju istu cenu struje kao samohrana majka s troje sitne dece?
Naš premijer može da kaže da je niska cena struje dobra subvencija kojom Srbija privlači investitore. Ali, to je samo delimično tačno, ako ne i netačno. Najveći broj stranih kompanija koje posluju u Srbiji ostvaruje profit i pravio bi ga i kad bi struja poskupela za industrijske potrošače i dostigla nivo cena za tu vrstu potrošača u drugim evropskim državama. Dajući subvencije industriji i držeći jednaku cenu struje za sve potrošače, naša država zapravo preliva novac u ekstraprofit kompanija.
Racionalizacija organizacije, smanjivanje broja direktora, centralizacija poslovanja, ukidanje partijskog zapošljavanja, bolja naplata dugova, kontrola javnih nabavki… sve su to poželjne alatke i unutrašnje rezerve koje bi pomogle da EPS (ali i druga javna preduzeća) poslovno ozdravi i postane profitabilna kompanija.
Sve to, međutim, nije dovoljno za oporavak. Nedostaje ključna odluka našeg premijera, odnosno naše Vlade/države kao vlasnika – racionalna cenovna politika. Kad ta odluka bude doneta, tada će početi oporavak EPS-a.
Racionalna cenovna politika EPS-a morala bi da bude blagotvorna i za ukupno tržište električne energije u Srbiji i da zaista vodi ka liberalizaciji. Ovo što sada Srbija ima je simulacija tržišta na kome ima mnogo „igrača“ s kojima EPS u suštini igra simultanku.
Zašto?
Zato što gotovo nijedna normalna kompanija koja želi da zaradi prodajom struje velikim potrošačima (industriji) i domaćinstvima nema šanse u neravnopravnoj konkurenciji s Elektroprivredom Srbije. Niko, ama baš niko nije spreman da u Srbiji prodaje struju ispod svake razumne cene, osim EPS-a. Zato EPS i posle liberalizacije tržišta velikih potrošača drži najveći „market share“, skoro 95 odsto. I to je logično: što bi neka velika fabrika ili strana kompanija kupovala struju od drugog dobavljača, kad EPS prodaje jeftinu struju koju subvencioniše država Srbija. Tako će biti i od Nove godine kad se liberalizuje tržište struje za domaćinstva. Već danima se priča da će građani od 1. januara naredne godine imati veliku mogućnost da biraju prodavca struje (kao što biraju operatera mobilne telefonije), ali faktički će sve ostati isto kao i do sada – svi će i dalje kupovati struju od EPS-a, jer samo ta kompanija može sebi da dozvoli luksuz da prodaje struju po nerealno niskoj ceni i ne vodeći računa o zaradi.
Tako svi žive u uverenju da im je lepo. Osim EPS-a koji je, po priznanju generalnog direktora tog preduzeća, zbog nerealne cene struje za osam godina izgubio – šest milijardi evra. Niko, čini se, neće da čuje njegovo upozorenje da je „poslovanje EPS-a ugroženo i to ne samo kratkoročno već i dugoročno, da bi on morao da se prilagodi novonastaloj sistuaciji, globalnim klimatskim promenama, to jest da izmeni svoje investicione planove“.
A za te izgubljene novce (za koje neki analitičari smatraju da su ipak „prenaduvani“), EPS je mogao sagraditi toliko novih elektrana da za 50 odsto poveća instalisanu snagu svojih proizvodnih kapaciteta.
I da ne sanjamo šta bi onda dalje moglo da bude. Recimo, da Srbija te viškove struje izvozi i da EPS zarađuje solidan profit koji bi mogao da reinvestira, ali i uplaćuje u budžet, što bi Srbiju svakako učinilo bogatijom državom.
Peščanik.net, 29.11.2014.
