Od svih ruskih pesama napisanih posle raspada SSSR-a, Centralni vladimirski je ubedljivo najpopularnija. Ona je mnogo popularnija od svih pretendenata na drugo mesto, a po svenarodnom rejtingu „download-restoran-karaoke“, daleko pouzdanijem od bilo kakve isfabrikovane „hit parade“, stoji rame uz rame s već priznatim nacionalnim himnama kao što su Mraz, Samo jedan tren… i Pesma o zečevima. Čak je i u veoma aktuelnom internet-šlageru Vajse Oblomova Put u Magadan ispričan danas tipičan slučaj gde „neki čovek dolazi u krčmu i od muzike deset puta zaredom naručuje Centralni vladimirski“. Kraće rečeno, pesma koja je snimljena još 1998, postala je realna tonska pozadina Rusije s početka XXI veka.
No u čitavoj ovoj priči postoji jedan kuriozitet. Koliko god se u tome trudili, mi tvorca ove pesme, barda-šansonjera Mihaila Kruga, nikako ne možemo da uvrstimo među vodeće ruske autore i izvođače. Čak je i ovaj njegov opus magnum o Centralnom zatvoru u gradu Vladimiru, u stvari pesma za koju bi se slobodno moglo reći da je „nikakva“, odnosno što se kaže „ima ih na hiljade takvih“. I sada se nameće jedno logično pitanje: a otkuda onda tolika popularnost?
Moja verzija je sledeća: desetine miliona građana Rusije, svesno ili (pre će biti) nesvesno, percepiraju Centralni vladimirski kao pesmu o sebi, o svom životu i o svojoj otadžbini – mestu odakle ona počinje i gde se završava. Sva suština je u tome da mi stvarno imamo jednog konkretnog i svima poznatog VLADIMIRA (koji je uz to još i Vladimirovič) i da je baš on taj koji je zajedno sa svojim drugovima za sve nas izgradio (baš ovaj) CENTRALNI, a ujedno i nametnuo svoj način vladanja – takozvani VERTIKALNI. Lojalnom delu stanovništva se predlaže da redovno praktikuju ORALNI, nelojalnima, što je koliko smo obavešteni u svim zatvorima inače uobičajeno, preti ANALNI, i tako dalje. Sistem obezbeđuje eksportno-naftno-gasni TERMINAL, plus armija prostih zatvorskih čuvara u licu federalnih i ostalih snaga bezbednosti.
Kada se otvori, a potom razvije tema pesme Centralni vladimirski, moguće je donositi mnogo različitih zaključaka, no postoji jedan koji se u svim varijantama tvrdoglavo nameće kao prvi. Naša zemlja i svi mi zajedno s njom, pa čak i oni za koje bi se moglo reći da im „teče med i mleko“, živimo kao da smo osuđeni na IZDRŽAVANJE KAZNE zatvorom na neodređeno vreme, kao i da nam je ova kaznena mera izrečena za nekakve stvarno veoma ozbiljne karmičke grehe. Uzgred, sada se setih da je prvi koji mi je na to lično ukazao bio veliki indijski guru (praktično sam bog) Šri Satja Saj Baba, koji je tu tešku karmu odmah osetio i bez greške ocenio, mada nikada u životu nije bio u Rusiji. I baš kao u svim poznatim vicevima o Bogu, on je nakon tog svog zaključka samo nemoćno raširio ruke, slegao ramenima i duboko uzdahnuo.
I naravno, na vama je da ovu šanson-analizu prihvatite s (ne)određenim stepenom (ne)ozbiljnosti i (bez ili sa) zlobom, ali sada, kada ste je već pročitali, pretpostavljam da pesmu Centralni vladimirski više nikada nećete moći da slušate tek tako, istinski prostodušno.
Artemij Troicki, Radio Eho Moskve, 28.12.2010.
Preveo sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 31.12.2010.
