Pre godinu dana, novinar Nedim Sener istraživao je mračnu terorističku mrežu za koju tužioci tvrde da je planirala rušenje turske promuslimanske vlade. Danas je g. Sener optužen kao jedan od zaverenika, i strpan u zatvor, kako tvrde borci za zaštitu ljudskih prava, u političkoj čistki vladinih kritičara.
G. Sener, koji je skoro 20 godina otkrivao korupciju u vrhu vlasti, jedan je od trinaestoro optuženih koji ove nedelje u impozantnoj Palati pravde u Istambulu odgovaraju na različite optužbe za pomaganje terorističke organizacije.
Među ostalim optuženicima nalaze se urednici jednog izrazito sekularnog sajta, kritičnog prema vladi, i Ahmet Sik, novinar koji je napisao da se islamski pokret povezan sa Fetulahom Gulenom, nepristupačnim klerikalcem koji živi u Pensilvaniji, infiltrirao u turske bezbednosne agencije.
U vreme kada Vašington i Evropa ističu Tursku kao model muslimanske demokratije koji bi trebalo da bude uzor arapskom svetu, turski branitelji ljudskih prava kažu da je ovaj obračun deo zloslutnog trenda. Najviše zabrinjava, kažu oni, to što ima novih naznaka da vlada premijera Redžepa Taipa Erdogana guši slobodu medija kombinacijom zastrašivanja, hapšenja i finansijskih mahinacija, uključujući i prodaju vodeće novinske i televizijske kuće kompaniji povezanoj sa premijerovim zetom, 2008. godine.
Ova hapšenja prete da poljuljaju reputaciju g. Erdogana, koji na Bliskom istoku uživa ugled moćnog regionalnog lidera, koji može da se suprotstavi Izraelu i Zapadu. On je zauzdao tursku vojsku i stvorio religiozno-konzervativnu vladu koja spaja ekonomski rast sa demokratijom i verskom tolerancijom. Više puta je pokazao da je plahovit i da se lako vređa. Upravo ova osetljivost koja se graniči sa arogantnošću, tvrde borci za ljudska prava, zaslužna je za njegov neprijateljski stav prema medijima.
Prema podacima Udruženja novinara Turske, trenutno u turskim zatvorima sedi 97 medijskih poslenika, uključujući novinare, izdavače i distributere, a aktivisti kažu da je ta cifra veća od broja zatvorenih u Kini. Vlada poriče ovaj podatak i tvrdi da su, osim četiri slučaja, ovi pritvorenici optuženi za aktivnosti koje nisu u vezi sa izveštavanjem.
Turski ministar pravde, Sadulah Ergin, prošlog meseca je optužio udruženja građana da stvaraju lažan utisak da se u Turskoj hapse novinari. Rekao je da će novi plan za proširenje sloboda izražavanja ove godine promeniti taj utisak.
U sudnici u sredu, prkosni g. Sener, ispijen i bled, optužio je policijske zvaničnike za podmetačinu. „Jedanaest meseci nisu mi dali priliku da kažem ni reč u svoju odbranu“, rekao je, obraćajući se prijateljima tokom kratke pauze. „Ja sam žrtva osvete – ništa više.“
Evropskom sudu za ljudska prava predato je skoro 9.000 tužbi protiv Turske za kršenje slobode štampe i slobode govora 2011, a 2009. godine bilo ih je 6.500. U martu prošle godine, turski pisac i nobelovac Orhan Pamuk kažnjen je sa 3.670 dolara jer je za jedan švedski list izjavio: „Ubili smo 30.000 Kurda i milion Jermena.“
Budući da je Arapsko proleće donelo Turskoj novi regionalni uticaj, borci za ljudska prava kažu da se boje da SAD i Evropa žmure na rastući autoritarizam u toj zemlji. „Demokratija u Turskoj je na zavidnom nivou u poređenju sa Egiptom, Libijom ili Sirijom“, kaže Hakan Altinaj, saradnik Brookings Institution. „Ali čitav ovaj region će snositi posledice ako se Turskoj dopusti da zanemari vrednosti liberalne demokratije.“
Među najočiglednijim primerima gušenja slobode medija, kažu aktivisti, bilo je hapšenje g. Senera, četrdesetpetogodišnjeg izveštača rođenog u Nemačkoj, koji je u vreme hapšenja radio za list Milliyet. Za izveštavanje o ubistvu Hranta Dinka, tursko-jermenskog novinara ubijenog 2007. u Istanbulu, dobio je 2010. nagradu Međunarodnog novinarskog instituta.
G. Sener misli da je zatvoren jer se usudio da napiše knjigu u kojoj je kritikovao nesposobnost turske države da spreči ubistvo Dinka. Njegovi advokati kažu da se tužilaštvo oslanja na lažne dokaze, uključujući i fajl sa njegovim imenom, za koji je nezavisni tim kompjuterskih stručnjaka zaključio da je putem virusa instaliran na računar antivladinog sajta OdaTV. U zatvoru je proveo sedam meseci bez optužbe. Ako bude osuđen, preti mu petnaestogidišnja kazna zatvora.
„Nedim Sener je optužen na osnovu glasina i izmišljotina“, kaže njegov adovkat Jucel Dosmeci. „Njega su izabrali da bi proizveli kulturu straha.“
Krajem decembra, Turska je dobila nove kritike nakon što je policija privela najmanje 38 ljudi, među kojima je bilo mnogo novinara, sa obrazloženjem da su možda povezani sa jednom kurdskom separatističkom grupom. Ali kritičari kažu da je većina njih uhapšena samo zato što su načelno podržavali Kurde, koji su ovde već dugo ugnjetavana manjina.
U proteklih godinu dana, država je hapsila istaknute kritičare poput Sanela, kao i desetine aktivnih i bivših vojnih lica, intelektualaca i političara koji su, po navodima zvaničnika, sudelovali u zaveri za obaranje vlade, koju je planirala organizacija pod nazivom Ergenekon.
Četiri godine od početka istrage, nijedan od preko 300 optuženih u ovom slučaju nije osuđen, iako je na suđenjima pročitano više od 8.000 strana optužnica, od kojih su mnoge zasnovane na transkriptima ili presretnutim privatnim telefonskim razgovorima.
Borci za slobodu medija kažu da je vlada počela da guši i opoziiciju, izričući novčane kazne i zastrašujući vlasnike vodećih medijskih kompanija.
U jednom čuvenom slučaju iz 2009, medijska grupa Dogan, inače veliki konglomerat, kažnjena je sa 2,5 miliona dolara zbog neplaćanja poreza. Predstavnici Dogana u privatnim razgovorima kažu da je pravi razlog za kaznu to što su njihovi mediji posvećivali previše pažnje korupcionaškim skandalima najviših državnih zvaničnika.
Kako tvrde zvaničnici upoznati sa ovim slučajem, Evropska unija izrazila je zabrinutost zbog ozbiljnog uticaja kazne, koja je u pregovorima smanjena na oko 621 milion dolara, u okviru prošlogodišnjeg programa poreske amnestije.
Sada pojedini novinari zaposleni u kućama grupe Dogan kažu da postoji prećutno pravilo da se ne kritikuje vladajuća partija. G. Erdogan, koji je ranije apelovao na svoje pristalice da bojkotuju Dogan, energično poriče da se iza kazne kriju bilo kakvi politički motivi.
Nakon dolaska Erdogana na vlast 2002. godine, borci za ljudska prava u prvo vreme su ga hvalili zbog širenja slobode govora. Ali nakon neuspešnog pokušaja sekularne opozicije 2008. da zabrani rad njegove stranke, Erdogan je pokrenuo sistematsku kampanju ućutkivanja svojih protivnika.
Kritičari kažu da se u gušenju medijskih sloboda ogleda i činjenica da Turska više ne misli da mora da poštuje propise Zapada, u trenutku kada igra ulogu regionalnog lidera i kada su razgovori za njeno priključenje Evropskoj uniji u zastoju.
Senera i Sika je policija privela pred televizijskim kamerama u martu. „Ko god ovo takne, opeče se!“ povikao je Sik, misleći na pokret Gulen, čiji su se članovi, kako tvrde analitičari, infiltrirali u najviše redove policije i pravosuđa.
Policija je u martu zaplenila neobjavljeni rukopis Sikove knjige o ovom pokretu, pod nazivom „Zemlja imama“. Ali policija nije mogla da spreči objavljivanje knjige na internetu, odakle ju je preuzelo više od 20.000 ljudi.
I dok je internet postao glavno oružje u borbi protiv cenzure, država je blokirala preko 15.000 sajtova, po podacima sajta engelliweb.com, koji prati zabranjene strane. Do jesenas, YouTube je bio zabranjen preko dve godine, sa obrazloženjem da neki snimci vređaju Mustafu Kemala Ataturka, utemeljivača moderne Turske.
Agencija za telekomunikacije zahtevala je od provajdera da zabrane 138 reči, uključujući „animal“, „erotic“ i „zoo“ na engleskom, i „debela“, „plava“ i „suknja“ na turskom. Živahna medijska kultura Turske može se podičiti time što je povodom zabrane na internetu pokrenut konurs za najbolju priču napisanu od ovih reči.
Dan Bilefsky, Sebnem Arsu, The New York Times, 04.01.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 09.01.2012.
SLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA