Šta hoće ta studentarija na ulicama više, pitaju se predstavnici vlasti. Sve im je dao predsednik skoro svih građana i građanki Srbije, a oni se ne vraćaju učenju i polaganjima ispita. Život ide dalje koliko god ljudi da pogine, kaže im predsednik Vlade. Ali studenti i studentkinje ne traže ništa od njih lično. Oni traže nešto mnogo više i mnogo jednostavnije. Traže da svako radi svoj posao.
U državi u kojoj je sve institucije progutao jedan čovek, studenti i studentkinje, uz podršku srednjoškolaca i srednjoškolki, zahtevaju da institucije počnu da rade svoj posao. Tačnije, traže da ljudi koji čine te institucije pokažu da su ljudi. Bespredmetno je u takvoj situaciji mladima postavljati pitanje „da li vi zaista verujete institucijama“. Oni dobro znaju gde žive, ali još bolje znaju u kakvoj državi žele da žive. Dakle, oni znaju da institucije trenutno ne postoje; takođe znaju da rešenje nije prihvatanje takvog stanja. I umesto da se obraćaju onome ko je te institucije progutao i uništio, oni se obraćaju ljudima koji čine te institucije.
Još uvek jedina institucija u ovoj državi u velikom je problemu. Probao je da preti, da moli, da deli stanove, ali ne shvata da se obraća ljudima koji ne žive u njegovom svetu i koji mu ne veruju. Koji znaju da laže i ne libe se da to kažu. On još uvek priređuje predstave u kojima nas poziva da zavirimo iza zavese i uverimo se da je on taj koji vuče sve konce. Njegovi poslušnici i poslušnice nas obaveštavaju da on lično dozvoljava da se blokade dešavaju. Pokušavaju sa proverenim uvredama – strani plaćenik, domaći izdajnik. Ali, čak ni najgora optužba koju mogu da smisle – „vaši zahtevi su politički, vi se bavite politikom“ – ne deluje. Na nju studenti i studentkinje hrabro odgovaraju – „da, bavimo se politikom, deal with it!“
Predsednik skoro svih građana i građanki Srbije voli da ističe kako je prozreo svoje protivnike. Te je tako tokom obraćanja, dok su mu studenti i studentkinje zviždali, naglasio da je to obraćanje organizovao kako bi dokazao da su protesti politički i da nemaju veze sa traženjem pravde ili odavanjem počasti poginulima. Baš sam hteo da mi zvižde kako bi narod video da je sve ovo politički protest, kaže nam čovek-institucija. I stalno nam ponavlja da je posao studenata da uče i polažu ispite, a ne da protestuju, i sigurno nije da se bave politikom. Pa nam kaže kako je on devedesetih vredno učio i polagao ispite dok su se neki tamo (strani plaćenici – neizrečeno) bunili. Možda bi neko mogao da mu objasni par stvari. Da je posao svih građana i građanki jedne države da se bave politikom. Na njima je da odluče u kojoj meri i na koji način. Važnije, da devedesetih nije bilo političkije odluke koju je student mogao da donese od neučestvovanja u protestima.
Čovek-institucija je nemoćan pred studentima i studentkinjama. Oni njegovu moć ne priznaju, jer mu po Ustavu i zakonima ove države ne pripada. Ne obraćate se nekome ko je halapljivo prigrabio sve poluge moći, moleći ga da vam udeli delić onoga što vam pripada. Studenti i studentkinje mudro zaobilaze čoveka-instituciju i po ruševinama institucija traže ljude. Njima se obraćaju, na njih vrše pritisak, ali i nude podršku. Mi stojimo iza vas, znamo da ste tu, sada je red na vas da radite vaš posao, glasi poruka. Ostaje da se vidi koliko je ljudskosti ostalo u institucijama. Ostaje da se vidi koliko je ljudskosti ostalo u svima nama.
Peščanik.net, 18.12.2024.
NADSTREŠNICA
