Umro je Janez Drnovšek, čovek sa bogatom političkom karijerom i sa malo godina (svega 58). Pre neke dve godine je ražestio profesionalne Srbe svojim tačnim predvidjanjem o razvoju situacije na Kosovu: time je hteo da skrene pažnju slovenačkoj i evropskoj diplomatiji na žarište koje je svima bilo očito, ali se niko nije ozbiljno hteo poneti sa njim. Indolencija slovenačke diplomatije dovela je Sloveniju danas u lose-lose položaj, srpska strana je kao i obično izabrala krvav ćorsokak. A u medjuvremenu, Janez Drnovšek je promenio sebe, videvši da od sveta ne može da se napravi nešto bolje. Njegovu akciju u Darfuru, potpuno u skladu sa načelima i postupcima Ujedinjenih naroda su velike sile jednostavno prećutale, da bi se pojavile onda kada im je medijski stvar više odgovarala – koga briga za nekih sto hiljada mrtvih koji nisu preživeli to manipulisanje politike. Rusija, tradicionalno jako zauzeta klanjem malih naroda i nezgodnih pojedinaca, Francuska, u kojoj premijer preračunava svoju seksualnu kilometražu zajedno sa političkom, Nemačka u kojoj su lokalni izbori pokazali šta se zaista misli o “umerenjaštvu” Merklove, Engleska u kojoj se još oporavljaju od Blerove bezočnosti, Amerika o kojoj ne vredi više misliti do novembra – stvar je, po svakoj realnoj oceni, mogao pokrenuti samo nekadašnji vodja pokreta nesvrstanih i zapravo poslednji vodja nesvrstanih – Janez Drnovšek.

Kada su se dobročinitelji Darfura počeli gurati pred kamerama na Ist Riveru, Drnovšek je već bio drugi čovek. Lako je reći da ga je bolest promenila: mislim, već zbog ljubavi prema paradoksu, da nije, već da je došao do tačke u kojoj ga politika više nije mogla iznenaditi, pa je on počeo da nju iznenandjuje. Počeo je govoriti bez uvijanja, jasno, istinoljubivo, dakle po definiciji provokativno. Počeo je spasavati svoju dušu, i dušu svakoga ko je hteo da ga sluša i čita – a bilo ih je, bar u Sloveniji, neočekivano mnogo. Možda njegove knjige nisu najsvežije što se može danas pročitati iz ogromne produkcije svakodnevne mudrosti i saveta za jednostavan a pun život; no uz knjige, on nije prestajao da deluje. Obično se to kaže obrnuto – uz sav rad, stizao je da piše i knjige. Ja sam namerno obrnula red stvari – toliko o knjigama. Janez Drnovšek, premda se osamio u planini sa svojim psom, nije postao “šumski čovek”. Naprotiv, uspeo je da u situaciji priličnoga beznadja nad skoro neverovatnom raspojasanošću vladajuće grupe postane opozicija-solista. Nimalo čudno da su ga odmah okružili oni koji su čeznuli za artikulisanom opozicijom. Janez Drnovšek se politički preselio na Internet, gde je objavljivao svakodnevne komentare, i uz to davao izjave novinarima koji su ga opsedali svaki dan kada se obećavao nedostatak vesti.

Njegove ocene vladajuće grupe ostale su legendarne: premijera Janšu je u intervjuu američkome listu nazvao “prince of darkness”. Nisu mu ostali dužni: svakodnevno su izmišljali bedne afere i optužbe. Razveseljavao je narod svojim pojavljivanjem sa alternativnim isceliteljima, indijskim mudracima, na domorodačkim svečanostima, sa inka-kapicom ili vencem na glavi, kako svira u andsku frulicu na jezeru Titikaka, kako se druži sa za Zapad “notornim” južnoameričkim socijalističkim liderima. Pričao je Al-džezirinim novinarima kao se pravi dobar hleb i čime hrani svoga psa. Uz pse (svi su bili ogromni), imao je uski krug dobrih prijatelja, uglavnom nepoznatih javnosti, otkrio je vanbračnu kćerku tek pre dve godine: ukratko, nikada nije bio dosadan. Kao simbolični lider, ne kao realni politički igrač je pri tome ključno odredio izbore za ljubljanskoga gradonačelnika i zatim i za slovenačkoga predsednika države, svoga naslednika, i u oba slučaja doprineo tome da su oba glasanja bila zapravo glasanja protiv – sadašnje vlade.

No najvažnije za Janeza Drnovšeka ostaje ipak to što se pokazao kao čovek koji je u stanju da nastupi beskompromisno, čak i protiv većine, one većine “običnih ljudi”, koje je inače uspešno umeo da predstavlja. Reč je o dogadjajima ujesen 2006, kada je lokalna zajednica u selu Ambrusu u južnoj Sloveniji odlučila da “raskrsti” sa porodicom Roma. Prestupnik koji je pretukao starca u selu, ne-Rom, našao je utočište kod Roma. Nisu ga pitali zašto beži, pitanje je da li su znali o čemu je reč. Njihov prestup gostoprimstva je postao glavni: i inače stigmatizovani kao lopovii krivi za nestanak svake kokoši u selu, sada su postali opšta opasnost: danima smo gledali suzne babe, koje se boje izlaska iz kuće, majke zabrinute za svoj decu, i naravno muške stanovnike, koji su direktno u kamere i mikrofone lajali o tome kako porodicu treba izbaciti i rasterati, njihovu kuću spaliti. U slučaju da to država ne uradi, eto njih sa sekirama, bakljama u puškama, pa će već urediti tako da Romi ne predstavljaju opasnost za njihovu sreću. Novinari su se proslavljali izazivanjem jezika mržnje, pa su i sami “otkrivali” kriminalnu prošlost porodice, ispostavljali “demokratsko pravo” zajednice da se brani, fašisti su krenuli svom snagom na predloge o terorisanju gradjana drugoga reda, koji nisu Slovenci: figura “Cigana” je postala noseća za prenos svih mogućnih frustracija, lične duhovne bede, moždane pustoši. Uporno smo gledali kako Strojanovi puše, kako kroz opustošeno dvorište protrčavaju mali psi i mala deca sumnjive čistoće, uopšte slike pokvarenoga, drugačijega, prljavoga života onih koji ne spadaju u inače sjajno uredjeno, pravedno i “normalno” društvo čistih Slovenaca.

Ministar policije se proslavio obećavajući meštanima uklanjanje kriminalne porodice, a zatim se još više proslavio time što ih je zaista oterao. Odiseja je trajala mesecima, ministri su imali priliku da se prikažu kao gnjide u retko intenzivnome ritmu. Nesrećni Strojanovi su najzad dobili utočište u napuštenome vojnom objektu blizu Ljubljane, posle intenzivnoga smirivanja i očito potkupljivanja sugradjana na toj lokaciji. Njih je bar bio mogućno potkupiti! Više od godinu dana docnije, Strojanovi su u zamenu za svoje vlasništvo kuće blizu Ambrusa dobili vlasništvo kuće u kojoj su dobili pribežište. Ministar policije je uspešno preživeo interpelaciju, državna tužiteljka koja je naložila prisluškivanje i snimanje porodice i njenih posetilaca u prvome utočištu je uspešno nastavila da služi svoj mandat. U ovome se slučaju Janez Drnovšek pobrinuo da spase obraz čitave države. Pred Božić, u jeku akcije sprečavanja pristupa kući Strojanovih i napada na njih, odnosno preventivne osvete “poštenih” meštana, kada je policija bila navodno nemoćna u zaštiti mogućnih žrtava linča, pojavio se u poseti Strojanovima sam predsednik države, Janez Drnovšek, sa nekoliko kamiona-kontejnera punih hrane i drugih potreba za opsednutu i proganjanu romsku porodicu. Meštani su se iskazali ne dopustivši prilaz kamionima. Neka Cigani umru od gladi!

Drnovšek je prišao Jelki Strojan, matrijarhu porodice, i pred kamerama se sa njom srdačno zagrlio. Zatim su došli i crvenovrati meštani, koji su uz psovke, vitlajući priručnim orudjem, pretili predsedniku svoje države. Ministar policije se nije na vreme setio da rastera snimatelje – zabrana medijskoga kontakta sa Strojanovima je došla tek narednoga dana. Okružen rikom pravednika koje je neko hteo da spreči da do smrti izgladne, a u medjuvremenu možda i pobiju svega krive Rome, predsednik države je progovorio svojim rodnim zasavskim dijalektom, i opomenuo meštane da će uskoro Božić, i da treba pokazati samilost. Odgovor je bio takav da je predsednik države meštane upitao kakvi su oni hrišćani, i da li su uopšte ljudi. Hrišćani su se preteći samoidentifikovali. Policija nije zaštitila predsednika države, ličnih čuvara niotkuda (nije došao službeno, nije bio najavljen). Drnovšek se uspeo izvući bez batina. Njegov gest nije sledio niko: pripadnici, aktivisti i prežvakači ideala civilnoga društa nisu došli posle nekoliko sati na prizorište da svojim telima zaštite porodicu Roma, da uklone “higijenski kordon”, da brojem i prisustvom prinude meštane da se povuku. Umesto toga, dični predstavnici civilnoga društva su masovno iz svoga brloga-bloga diskutovali o smilsu predsednikove akcije, dok su Strojanovi gledali kako im kuću buldožerima ruše savesni policajci, sve u cilju očuvanja mira i reda. To još nije bilo sve, nego je u TV štali pod imenom Piramida politički lider krajnje desnice, uz asistenciju voditeljke, dobio mogućnost da direktno (uz srdačnu potporu publike) vredja Rome: šta se desilo na državnoj televiziji posle? Ništa. Voditeljka je posle te sezone promenila imidž: ne želim da vredjam životinje olakim poredjenjima o pre i posle.

Janez Drnovšek je, ako ništa drugo, uspeo da stvari dovede do tačke rešavanja, probio je medijsku cenzuru, uveo jezik ljudskih prava. No iznad svega, načinio je usamljeni gest koji se, zbog njegovoga položaja, tumači kao slika kolektiva, Slovenije. Malo je državnika na tome položaju, u poslednje vreme ih uopšte i nije, koji bi sebi dopustili spontan ljudski gest ovakve vrste. Predsednik je ispao bolji od svoje države i od većine svojih sugradjana. Slovenija ga tada nije zasluživala, no zabeleženi čin će ostati kao svedočanstvo koje će izgledati znatno bolje od minule realnosti. Uz sasvim malo ličnoga rizika, pojedinac na visokome položaju može dati otkupljenje podivljaloj većini. Drnovšekov ugled i slava ostaju samo njegovi.

Ovako jednostavna računica i sjajna perspektiva još nisu pale na pamet nijednome srpskome političaru – doduše ni šire…Jedino što je teško zamisliti situaciju u kojoj bi ovakav primer bio potrebniji nego danas Srbiji. U dubokome blatu izmedju ruske solidarnosti sa Djindjićevim ubicama, i plavuša koje saborno i dostojanstveno kradu mrske proizvode naših neprijatelja Amerikanaca i Slovenaca, preti da se udavi sve što smo neodgovorno mogli misliti da preostaje…

Peščanik.net, 25.02.2008.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.