Ratko Mladić, osumnjičen i uskoro i optužen za najgore zločine protiv čovečanstva, nema prava na opaske koje inače upotrebljavamo za komšiluk ili tekuću tursku ili brazilsku seriju. Primera radi, da li je jako bolestan, da li će ostati u zatvorskoj bolnici do fizičkog kraja, da li ga je rodbina isporučila boljim lekarima da bi smanjila troškove, da li je ostareo, za razliku od svih ostalih preživelih koji su se u međuvremenu valjda podmladili, zašto nije ostao rosno mlad kao svi koje je pobio, itd. U istome tonu, bili bi mnogi spemni da se zgroze nad odsustvom elegancije izjava preživelih odnosno gubitnika, koji hoće osvetu, crkavanje, muke. Začudo, sa te strane sada čujemo samo rezignaciju, i pokoje razbuđujuće otkrivanje identiteta i prava na život: “Sad mogu…” je česti početak izjave ljudi, a naročito žena, bez obzira koliko su rodbine izgubile, i kolicna je ruševina sopstvenoga života u kojoj životare. Zbog toga što oni i one sad nešto mogu, treba još gledati oronuloga starca, čija će sva prava sud poštovati, čistiti ga i hraniti i neće ga lemati – gledaće ga sigurnije nego bilo koja porodica.

Posle Ajhmana, na sudove po celome svetu dolaze uglavnom slinavi, drhteći, senilni starci. Pozna pravda je bedna i nesigurna, ona, paradoksalno, osigurava zaštićenu starost i zadnje dane tim likovima, baveći se njihovom prošlošću. Sudovi zapravo preuzimaju obavezu, bar u Evropi, gde više nema smrtne kazne, da o njima brinu, jer je to jedino što realno mogu doseći kao kaznu. No u tim procesima se, više nego u drugima, osetljivo i sa svom mnogoznačnošću, pojavljuje zakonitost – suva, dosadna, nikome dostatna, ali potpuno nezamenljiva. I to je jedini smisao suđenja Mladiću, onkraj politike manjine i beskonačne gluposti većine. Zato me nimalo ne skandalizuju jagode ni bilo šta drugo što institucija koja garantuje zakonitost hoće i može da ponudi; ne uzbuđuje me mogućnost da Mladić nikad ne nastupi na sudu, da umre u bolnici, ne uzbuđuje me pravda. Mi izvan nje uistinu sada nešto možemo, jer zakonitost postoji.

Zato u liniji laže-krade-ubija ne treba izgubiti nijedan detalj, nijedan aspekt zločinstva. Pre svega to, da general Mladić formalno nije mogao dobiti čin generala, i da je lažni čin još obeščastio lažnom uniformom, koja nije pripadala nijednoj vojsci, već je izmišljena “po sećanju” na oficirsku uniformu jugoslovenske kraljevske vojske. Ovakvo nezakonito prerušavanje je izveo i Arkan, koji se u lažnoj uniformi i venčao. Falsifikovanje činova i obeščašćenje uniforme je dakle bilo popularno među zločincima koji nisu poštovali nijedno pravilo vojničkoga ponašanja. Lažna uniforma ukida svako pozivanje na pravila rata, da o nacionalnom dostojanstvu ne govorimo: srpski narod su navodno zastupali tipovi koji nikako nisu mogli dobiti vojnička zvanja, i o njima su lagali noseći lažne uniforme. Lagao je narod koji ih je priznavao, i koji i sada smatra da je Mladić nepravično predat – narod lažljivaca, koji nije ljut što se lagalo, nego što je laž otkrivena. Konačno, koji ne misli da je izdaja počinjena već pri prvoj laži, nego da je izdaja što laž nije mogla biti beskonačno pokrivana. Kraj je šesnaest godina kolektivnog namigivanja i samopouzdanja da je srpska laž žilavija i pametnija od drugih. A kada se to raskrije, nema druge nego da se baci na leđa, rita nogicama i urla: za odraslije, to je divljanje po ulicama. Sramota je dakle prilično stara, i pretvara sve što se docnije desilo u saučesništvo. Ako ste podneli lažnoga generala, onda ste s njim rušili gradove i ubijali ljude. Lažni general sigurno nije štitio “naše”, jer je naprosto i u tome lagao. Šta ćemo sa onima koji su malo laguckali kada je trebalo – ono što se danas naročito indignira je izjavljivalo da “nije znalo za Srebrenicu” kada je trebalo prodavati teški bol povremenog nestanka vode u bombardovanom Beogradu? Ništa: sve je u različito dizajniranim lažnim uniformama. Ono što se sada može, već je pokazala Munira Šubašić, srebrenička aktivistkinja, mirnija nego ikad na vest o hapšenju Mladića. Vreme konačno mirnoga sećanja je započelo.

Ne mislim, naravno, ništa dobro o pravim uniformama. One su samo veliki znak “UBIJ ME!”, što civilne mase bilo kojih “naših” nikada ne razumeju dobro, čisto gramatički: zamenjuju lice, vreme/glagolski oblik i vid, aktiv, medij i pasiv. I nemam ništa bolje da o njima kažem posle pacifiste Semjuela Džonsona u 18. veku, kada je u poemi komentarisao nasilnu smrt švedskog kralja Karla XII, koji je najviše uživao u vođenju rata: jedino da mi je žao što ga nema danas, da vidi prinčevskog devera kako se gega u uniformi po Vestminsterskoj opatiji, čekajući priliku za tri pinte piva, posle kojih sebe sanja u krevetu sa Evom Braun. U hronotopu u kojem živim, sve zablude i iluzije toga tipa su odbačene negde 1961. Pa ako sam u tome dobu doživela dva ili tri trenutka početka zakonitosti, to i nije tako loše.

Peščanik.net, 04.06.2011.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.