Na dan ustanka, 27. aprila, na ulicama Ljubljane bilo je oko 2000 demonstranata. Program je bio izvrstan, ni vreme nije bilo loše. Naivni su poverovali da je Janša (koji se uskoro vraća kao večni novi predsednik svoje stranke SDS) bio glavno gorivo ustanka: prazan rezervoar sa visokooktanskim janšom, nema pokreta. Ništa ne bi moglo biti manje tačno, jer te večeri je 0,5% stanovništva Slovenije bilo na koncertu u Ljubljani, na velikoj demonstraciji koja je ujedinila celu (labavu, nikakvu, slinavu, usukanu, dremljivu, sporu – zovimo je kako hoćemo) levu stranu političkog i bogami narodnog (ne nacionalnog) prostora Slovenije: 10.000 rasprodatih sedišta na stadionu Stožice, najvećem i najsumnjivijem spomeniku preduzimljivosti gradonačelnika koji je uspeo jedinstveno – da ga mnogi ne prestanu podržavati, i da svi žele da ode. Leonard Koen i svetsko prvenstvo u košarci još mogu da ga napune: sinoć to, primera radi, nije uspeo Mark Knopfler. Te večeri se ustanak jednostavno institucionalizovao, pošto je svaki učesnik uredno platio (uz postotak poklonjenih ulaznica – hajde, nismo iskorenili korupciju) za svoje sedeće ili stojeće mesto u pobuni.
Povod je višestruk: sem dana istorijskog ustanka, ili bar jedne njegove važne tačke, osnivanja OF (Osvobodilna fronta) 1941, to je bio svečarski koncert tršćanskog partizanskog hora “Pinko Tomažič” (po revolucionaru koga su streljali 1941). Vodi ga Pia Cah, nešto malo, plavo i okruglo – teško je odrediti jer se jako brzo kreće i rasipa energiju; hor danas čine i ženski i muški glasovi, dok su na početku bili samo muškarci. Hor je dobio visoko državno odlikovanje, pa je u goste pozvao hor Kombinat, dečiji hor, nekoliko odličnih solista, orkestara starih i mladih, lepu kolekciju staraca – rokera i pankera, pevače-pesnike koji inače odbijaju da izađu na velike scene i uopšte u komercijalu. U prvome redu, kao da je službeno, sedeli su premijerka, predsednik države, bivši predsednici Tirk i Kučan, vođa boračkog udruženja, i onaj isti kukavni predsednik Ustavnog suda koji je prošlog leta na sramotnoj priredbi bez cenzurisanih partizanskih zastava u istoj servilnoj pozi sedeo desno od Janše: sada desno od predsednika države Pahora. Primećen je, čak i u prvome redu, veći broj crvenih detalja, bluza i šalova.
Program je bio očekivan, i zato je delovao kao čudo: naslov priredbe – “Za slobodu i hleb”. Himna Primorske, partizanske pesme na slovenačkom i italijanskom, “Na Kordunu grob do groba”, “Bilećanka” (pozor, napisao ju je Milan Apih, celjski učitelj u zatvoru u Bileći 1940, onda je prevedena na SBH jezik), pa pesme međunarodnog radničkog pokreta i antifašizma. Grupa Zaklonišče prepeva (“sklonište peva”) je dala ton sa “Bandiera rossa” i sa pridruženom publikom u klicanju komunizmu i slobodi. Partizanski rap, pa himna ustanka, pa Jani Kovačič sa svojom besmrtnom pesmom “Radim (kao crnac)“, Vlado Kreslin (“To nije politički song“) i konačno Istok Mlakar, primorski glumac, pesnik i pevač koji peva na primorskom dijalektu i nastupa samo u malim krugovima koje uglavnom sam bira. U seriji čuda, pojava Istoka Mlakara je na samome vrhu: intiman, sakrastičan, ciničan, višesmislen, to je poslednji autor koga bi čovek očekivao na stadionu. Nema njegove pesme koju ne volim, a posebno naizgled sentimentalnu “Soču” u kojoj se sreću starac i reka, i koja se završava stihom “Ko se govnar (štronco) rodi, govnar i umire”… I eto Mlakara kako suvereno vodi dva hora i glasovno savršeno izvodi “puntarsku” (buntovničku) i livarsku pesmu.
U mojoj smušenoj glavi se morala ponovo uspostaviti neka osnovna mapa, a proces je bio otežan ozbiljnom telesnom dehidracijom izazvanom cmizdrenjem – disciplina u kojoj je levičarski folklor nenadmašan: dominantne naracije i diskurzivni modeli samostalne Slovenije nisu uspeli da naruše partizansku priču, čak su i neki ultra-desničari hinili da su za to; partizanski spomenici nisu rušeni, sem koliko-toliko redovno na italijanskoj strani, društva boraca nisu duboko kontaminirana – i uostalom, rat nije bio takav da bi ostavio dublje i krvavije tragove. Sa druge strane se možda nigde tamo gde smo živeli zajedno nije više radilo na “revalorizaciji” kvislinga i institucionalizaciji skrajnutog “istraživanja” drugog svetskog rata sa stanovišta zauvek istorijski poraženih. U Sloveniji se tako duboko veruje u osnovnu podelu na crvene i crne, da mnogi sasvim ozbiljno misle da bi “pomirenje” bilo nužno. Čudo u Stožicama pokazuje da je reč o nečemu drugome: kada su odgovornost i priznata krivica pokuljale na površinu, osetila se jaka potreba za radošću izražavanja ideja, onih koje više niko ne može da potisne ni u cenzuru ni u zaborav. Moć identifikacijskih mehanizama je prvo dobro kritički isprašena, a zatim prevedena u uživanje – opet prednost levičarskog folklora.
I sve bi to moglo da pije vodu, da mi se nije desilo lično Međugorje: grupa Zavetišče prepeva je sa horskom pratnjom otpevala ONU pesmu zbog koje se Balašević već izvinio a mi mu oprostili – “Računajte na nas”. Kada se ta pesma pojavila, smatrali smo je (s pravom upotrebljavam kolektiv) posebno odvratno ulizičkom, jer je na nešto ličila. Tada negde je Mark Knopfler jednim akordom umeo da kaže više o svetu u kojem smo morali živeti. Onda se svet promenio, i za Knopflera a tek za nas, Balašević se promenio takođe: na njegov prvi ratni koncert u Ljubljani došle su desetine autobusa i ko zna koliko kola iz Hrvatske, jer ga tamo nisu mogli čuti uživo. Vraćanje ONE pesme je u sasvim novom kontekstu 27.04.2013. značilo novo razmeštanje ključnih pojmova, novo organizovanje sećanja, novo razumevanje ovog sada i ovde, koje ni na kojem nivou ne trpi cenzuru. Sudeći po oduševljenju publike, ova resemantizacija ONE pesme, između priznavanja dugo zabranjene ljubavi i potpuno svojeglavog pogleda na sebe bez zazora je doživela opšte prihvatanje. Naslednici nekadašnjih jugoslovenskih rok festivala za nomenklaturu, gde se nekad pojavila ONA pesma, zapravo su Janšini organizatori festivala patriotske pesme; koncert u Stožicama je, premda izvodi iste nekadašnje stvari, nešto sasvim drugo, i ne spada u nasledstvo koje danas priznaje, poštuje, i kritički čita – upravo zbog toga. Prelom koji je upravo u doba ONE pesme i uspona Marka Knopflera (negde oko 1983) izvelo Bijelo dugme sa “Kosovskom” ne sme se nikada zaustavljati i fiksirati. Moje Međugorje je dakle bilo dijalektičko.
Mark Knopfler, eat your heart out!
Peščanik.net, 06.05.2013.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Kako sam provela 29. novembar - 30/11/2024
- Dabogda ti skupština bila na CNN-u! - 27/11/2024
- Kosta Gavras u Ljubljani - 23/11/2024
