Cvorovici-u-besnom-galopu

 
Već sam u par navrata pisao o mukama (malih) privrednika, bolje rečeno o maltretmanu kojem su izloženi od strane državne administracije, naročito poreskih organa. Po pravilu su, međutim, te priče bile anonimne, tačnije iz anonimnih izvora, jer ljudi nisu želeli da otkriju svoje ime plašeći se još težih posledica.

Pre neki dan se, međutim, u novinama Kikindskim pojavio intervju (Dijana Subotički) sa lokalnim (bez uvrede) biznismenom Zoranom Mileševićem. Reč je o čoveku možda nepoznatom široj srpskoj javnosti, ali itekako poznatom srpskim vlastima koje su ga na zub uzele još devedesetih, ne samo zbog privrednog, nego i političkog angažmana (njegova radio i TV stanica „Velika Kikinda“ zatvarana je tada čak šest puta, više nego mnogo slavniji B92). U tom razgovoru, dakle, sasvim neuobičajeno za srpske prilike, Milešević jasno, otvoreno, neuvijeno, oštro, ogorčeno… govori o pravoj torturi kojoj je već mesecima, a može se slobodno reći i godinama, izložen.

Naravno da zakoni moraju da se poštuju i, naročito, da porez mora da se plaća. Ali, prvo, ti zakoni su često, kažu poznavaoci, i to, dodaju, ne slučajno, tako krojeni, tj. međusobno su kontradiktorni, da ih je nemoguće sve poštovati. Kako god se okrenete.., znate već šta.

A drugo, još češće se oni primenjuju selektivno, odnosno u skladu sa jasnim političkim i, sa tim povezanim, ličnim motivima. Upravo na tu političku pozadinu napada na jednog privrednika i njegovo preduzeće, na političku zloupotrebu državnog aparata ukazuje pomenuti hrabri novinski tekst.

O tome je i na ovim stranicama već pisano, ali ponavljanje je majka nauke, a i majka novinarstva, pa ćemo ponavljati sve dok ne prođemo na popravnom – za razvoj privrede najvažniji je dobar investicioni ambijent.

Poslovnu klimu, međutim, ne odr(a)žava predsednik države nego državni činovnik, ona se ne može osetiti u Vladi nego u opštini, nju ne otelovljuju premijer ni njegovi ministri nego šalterski službenici.

Dobro je nesumnjivo da dolaze tzv. veliki strani investitori; u njihovom privlačenju može da bude važna i uloga najviših državnih funkcionera. Ali ti veliki strani investitori, ma kako bili veliki i moćni, ne mogu da reše naše temeljne probleme, oni mu više dođu kao šlag na tortu. Ključni su zapravo mali domaći investitori. Čak i u zemlji kao što je Srbija (kojoj je strani kapital potreban k’o ’leba) strane investicije u najpovoljnijem razvojnom scenariju (mogu da) čine tek oko jedne petine ukupnih investicija. Prevedeno u apsolutne brojeve, i sasvim grubo, ukupne investicije u Srbiji bi trebalo da se kreću oko 7-8 milijardi evra, od čega bi (u najboljem slučaju) strane mogle da dostignu oko dve milijarde; ostalo su domaće.

Dakle, za one hiljade malih domaćih investitora koji nemaju pristup ni Sertiću i Vujoviću, a kamoli Vulinu i Vučiću, mora da se napravi atmosfera, ozračje što bi rekli Hrvati, da mogu da ulažu, šire svoje poslove, povećavaju broj zaposlenih.

Bez njih zapravo ni velike investicije neće dati pun doprinos; i veliki investitori će ostati kao usamljeno drvo na livadi bez stotina malih partnera, tzv. dobavljača, sa lokalnog tržišta.

U Srbiji su, međutim, upravo u tom pogledu poslednjih godina stvari krenule naopako. Nova vlast je – valjda pošto je pošteđena političke – započela svojevrsnu privrednu lustraciju. Pa čisti sve na koje posumnja da su imali bilo kakve veze sa njoj prethodećim vlastodržačkim garniturama.

Hiljade malih Čvor(ov)ića juri po Srbiji i hvata narodne naprijatelje – privrednike i preduzetnike. Neke globi, neke zatvara. I(li) njih i(li) njihove firme.

U Srbiji prilike su take – što bi rekao Dragoljub Todorović, citirajući Nušića.

 
Peščanik.net, 16.11.2014.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)