Foto: Rade Vilimonović
Foto: Rade Vilimonović

Razlika između Zapada i Putina je kao između Asanža i Navaljnog. Asanž je živ, a Navaljni je mrtav. Možda neko misli da je to mala razlika, ali ne verujem da bi se Džulijan sa tim složio, Alekseju je već svejedno. Dakle, razlika između Zapada i Putina je kao između života i smrti.

Život, naravno, može biti ovakav i onakav, ali je ipak život i, kao takav, osim u nekim sasvim ekstremnim situacijama, neuporedivo bolji od smrti.

Tako da sve te paralele koje su se ovih dana mogle čuti između (položaja) Asanža i Navaljnog, a odatle izvedeno izjednačavanje Zapada i Putinove Rusije padaju u vodu i pokazuju se kao veštačke konstrukcije lišene smisla. I osećanja.

Naravno, Zapad nije raj na Zemlji, demokratija nije savršena, liberalizam je često na udaru sa raznih strana, ponajviše od državnih struktura.

Ipak, istovremeno, u tom liberalno-demokratskom poretku postoje desetine, pa i stotine, organizacija, udruženja, foruma, koji se bore za očuvanje i proširenje ljudskih prava i sloboda. I koje su se digle u Asanžovu odbranu. Te organizacije (koje, uzgred, često finansiraju te iste države) vrlo su moćne, imaju širok i otvoren pristup medijima, njihove članove niko ne hapsi. A u Rusiji hapse hiljade ljudi zato što su izašli da odaju poštu preminulom čoveku.

Asanž je, možda nije zgoreg podsetiti, optužen za špijunažu jer je (navodno) objavio tajne dokumente američke vojske. Sva krivica Alekseja Navaljnog bila je u njegovom pokušaju da se bavi politikom, odnosno što se kao političar suprotstavljao Putinovom režimu.

Zamislite nekoga ko objavi tajne dokumente kineske armije, ili ruske, ili (ne daj bože) srpske. Ne bi bilo rupe na kugli zemaljskoj u koju bi mogao da se sakrije. Tamo se – a i ovde, kao što i nedavno iskustvo pokazuje – i za manje ubija. A Asanž se već tuce godina uspešno krije i to gde – u Velikoj Britaniji, najvećem američkom savezniku.

Istina je, tamo gde je boravio i gde se trenutno nalazi Asanž, nisu (bili) baš humani uslovi – zatvor i kad je luksuzan nije human – ali su opet neuporedivo humaniji od onih u kojima je boravio Navaljni. Na kraju, može se reći da je upravo ta užasna dehumanizacija, ta surovost kojoj je godinama bio izložen, ubila Navaljnog. Prosto, organizam odustane od života i presudi sam sebi.

Ne mislim da bi Asanž (ukoliko do suđenja uopšte i dođe, jer tek treba da se odluči o njegovim izručenju Sjedinjenim Državama) trebalo da bude osuđen. Ne verujem da bi to donelo neku korist slobodi i demokratiji. Ali, još manje vidim da ima opravdanja, razloga i smisla, povodom sudbina Asanža i Navaljnog, izjednačavati Zapad i Putina, pogotovo današnju Evropu i današnju Rusiju. Ako je nešto licemerno, onda je to zauzimanje te ekvidistance i time faktičko imitiranje, da ne kažem plagiranje, Vučićeve politike.

Peščanik.net, 20.02.2024.

Srodni linkovi:

Ivan Čolović – Stoka

Saša Ilić – Antidot

Dejan Ilić – Minut ćutanja za Navaljnog

Masha Gessen – Smrt Alekseja Navaljnog

Mijat Lakićević – Vučić, Putinov saveznik

Masha Gessen – Zašto se Navaljni vratio u Rusiju

ALEKSEJ NAVALJNI

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.