Kako su najavljeni pregovori predstavnika Asadovog režima sa skupinom njemu suprotstavljenih grupa sirijske opozicije, tako su jedna za drugom počele da se nižu vesti o intenziviranju vojnih aktivnosti SAD i Rusije u tom bliskoistočnom regionu. Sve je počelo s objavljivanjem izuzetno neodređenog članka američkog ministra odbrane Eštona Kartera na internet portalu Politico. Tu on s jedne strane uopšteno nagoveštava da je Vašington spreman za kopnenu operaciju protiv ISIS-a na teritoriji Iraka i Sirije, a s druge se kao vojna jedinica koja bi mogla da realizuje ovu vojnu intervenciju konkretno navodi američka 101. desantna divizija, ista ona koju je ministar, nekako sasvim slučajno, baš nedavno posetio. Karter je čak naveo gradove koje bi od ISIS-a trebalo preoteti – ne samo irački Mosul, već i sirijsku Raku. Prokremaljske novinare je na ovu vest zahvatila prava pravcata histerija. A tu smo znači! Sprema se kopnena operacija! Ti prokleti Ameri, nikog ne pitajući za dozvolu, spremaju se da sa celom divizijom nagrnu na našu rođenu Siriju koju mi već (evo) četiri puna meseca (sa apetitom) bombardujemo. Amerikanci su u odgovor mlako napomenuli da nije reč ni o kakvoj zamašnoj ili, bože sačuvaj, sveobuhvatnoj vojnoj operaciji. Ako se i budu koristile kopnene snage, biće to tek mali vojni kontingent angažovan uglavnom za bojevu pripremu, detaljniju obuku i kompletnije snabdevanje sirijske opozicije.

A onda je ulje na vatru dolio američki potpredsednik Džozef Bajden. On je nakon pregovora s premijerom Turske Ahmetom Davutogluom, na konferenciji za novinare izjavio: „Ako se pokaže da je političko rešenje sirijskog problema nemoguće, spremni smo i na vojno“. Tek kasnije je sledilo objašnjenje da je reč o intervenciji protiv ISIS-a, a ne protiv Asada. Londonski Tajms je objavio vest o tome da Rusija i Amerika postavljaju nove vojne baze na teritoriji Sirije koje će jedna od druge biti udaljene manje od 50 kolimetara. Reč je o pograničnim oblastima na granici sa Turskom koje kontrolišu sirijski Kurdi. Ali ako obe strane imaju nameru da samo iz vazduha podržavaju borbu protiv ISIS-a, za to su im sasvim dovoljne baze koje već imaju – Rusima ona u Latakiji koja pokriva čitavu sirijsku teritoriju, a Amerikancima cela mreža odlično opremljenih baza raspoređenih po Turskoj. Tako se sam po sebi nameće zaključak da ako su svi nagoveštaji o osnivanju novih baza istiniti, onda je jasno da se obe strane spremaju za masovne desantne operacije na severozapadu Sirije. Samo u tom slučaju će biti neophodna izgradnja i opremanje novih platformi za helikoptere i bezbednih skladišta municije i ostale vojne opreme. Ispada da su i Moskva i Vašington, nezavisno jedni od drugih, započeli pripreme za kopnenu invaziju u Siriji.

Razlozi su očigledni. U uslovima već započete izborne trke, republikanci pritiskaju Baraka Obamu da najzad preduzme „odlučujuće korake“ u rešavanju bliskoistočne krize, uključujući i direktnu intervenciju. Sećamo se da američka administracija dugo nije planirala nikakve kopnene operacije. A Moskva opet, i pored bodrog četvoromesečnog izveštavanja o uspesima naših bombardera, nikako da nas „obraduje“ izveštajem o odlučujućoj, prelomnoj vazdušnoj operaciji koja bi našim televizijskim voditeljima omogućila da radosno uskliknu: naša misija je završena, Asadov režim je stabilizovan, došlo je vreme da se naši piloti vrate kući. Setimo se novinara bliskih našoj vojnoj komandi i njihovih odlučnih tvrdnji da će se ruska vazdušna operacija u Siriji završiti u februaru ove godine. Pri tome, učestala saopštenja o povlačenju antiasadovske opozicije (napominjem, ne terorističkih snaga ISIS-a) iz jednog, pa potom iz nekog drugog sela, nikako nisu dokaz ozbiljnih strateških uspeha naše vojske.

Međutim, pokazalo se da su naša bombardovanja bila dovoljna da Asad postane vladar sposoban da vodi zemlju i nakon završetka „prelaznog perioda“ (koji, uzgred, može trajati beskonačno), pri ćemu se već i najava takozvanih švajcarskih pregovora između Asadovih predstavnika i pojedinih opozicionih grupa smatra nepobitnim uspehom sirijskog diktatora i ruske diplomatije. Čak i ako budu ostvareni, gotovo je sigurno da će ovi pregovori trajati čitavu večnost. To potvrđuje i objašnjenje državnog sekretara Džona Kerija kojim se svetskoj javnosti stavlja do znanja da će ovi pregovori biti „indirektni“. Šta to praktično znači? To znači da će u jednoj sobi sedeti predstavnici Asada opskrbljeni ovlašćenjima nepoznatog obima i kvaliteta, a u drugoj opozicionari s različitim ideološkim ciljevima i motivima, a između njih će hodnicima trčati „objektivni“ diplomatski posrednici, spremni da se odupru iskušenju da i oni daju svoj „mali“ doprinos ovoj igri gluvih telefona.

Budući da su se već prilično zaglibile u sirijski konflikt, obema stranama je neophodan vidljiv i opipljiv proboj na terenu. U ovoj situacij se i Moskva i Vašington mogu odlučiti na oštra i ishitrena rešenja, osuđena na neuspeh. Da bi se stekle bar nekakve šanse za pobedu, neophodno je direktno angažovanje između 150 i 200 hiljada obučenih ljudi, što je praktično nemoguće. U protivnom, „oslobodioci“ Sirije sami sebe osuđuju na eskalaciju svog angažmana u tuđem ratu, tačno po „vijetnamskom“ scenariju i sa već viđenim rezultatom. Ali put u katastrofu je obično popločan trenutnim i kratkotrajnim političkim računicama. Moskva je ušla u Siriju pokušavajući da se izvuče iz međunarodne izolacije izazvane ratom u Ukrajini, a Vašington iz unutrašnjepolitičkih razloga, pretvarajući se da priprema vojnu intervenciju. To usložnjava već ionako složenu situaciju. U istom vazdušnom prostoru se po dogovorenom rasporedu uzletanja mogu sinhronizovati različite vazduhoplovne operacije. Ali sa kopnenim ratnim dejstvima stvari stoje sasvim drugačije. Voditi dve paralelne kopnene operacije bez precizne koordinacije i čvrste saradnje dvaju učesnika je potpuno nezamislivo. Rizik direktnog međusobnog sudara je veoma visok. Glumeći odlučnost, tradicionalni „partneri“ lako mogu da se preigraju.

Ежедневный журнал, 25.01.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 30.01.2016.