Odmah odgovor: nećemo! Ni zbog Roma, ni zbog Albanaca, ni zbog huligana, ni zbog Ratka Mladića, ali ni zbog Šarića. Pokušaću da objasnim i zašto. Od 2009. godine građani Srbije sa novim biometrijskim pasošima mogu slobodno da putuju u zemlje EU (turistički, poslovno, porodično, do 90 dana boravka u toku jedne godine), a u poslednjih nekoliko nedelja u Srbiji je zavladala klasična moralna panika zbog mogućnosti da se našoj zemlji ukine boravak na beloj šengen listi.
I zaista, najozbiljnije upozorenje došlo je pre nekoliko dana kada je izvestilac Evropskog parlamenta za viznu liberalizaciju Tanja Fajon rekla da ne isključuje ponovno uvođenje viza za građane Srbije i Makedonije, dodavši da je Evropska komisija izradila predlog za uvođenje mehanizma moguće suspenzije slobodnog viznog režima. “Postaje sve izvesnije da će Srbija i Makedonija morati da se suoče s određenim merama. Ne isključujem mogućnost ponovnog uvođenja viza za građane jedne ili druge zemlje… to bi značilo ponovno uvođenje viza sa istom procedurom kao tokom procesa vizne liberalizacije 2009. godine. Mogućnost suspenzije slobodnog viznog režima na određeni period je novi predlog i to je posledica nedavnih ozbiljnih zloupotreba bezviznog režima. Evropska komisija je izradila predlog za uvođenje mehanizma za moguće suspenzije slobodnog viznog režima”.
Ova poruka bila je jasno upozorenje državnom aparatu Srbije da se mora pozabaviti ovom temom u interesu svih: i EU i Srbije. U isto vreme ovo je i neka vrsta pritiska na Srbiju da je potrebno da opravda poverenje koje nam je ukazala EU, poverenje koje smo zadobili na reč, na majke mi. Naime, osnovni problem sa vizama je u tome što je Srbija, odnosno svi mi, dobila nešto što obavezno ne zaslužuje – beli šengen. Ukratko, dok su tokom 2008. i 2009. godine ekspertski timovi EU boravili u Srbiji sa zadatkom da ocene dokle je Srbija dogurala u procesu ispunjavanja uslova za beli šengen, situacija je tokom prve tri posete eksperata bila očajna. Srbija do početka proleća 2009. godine nije ispunila većinu tehničkih uslova i nijedan politički uslov za dobijanje ove privilegije. Činilo se početkom te 2009. godine da će dobijanje belog šengena ići veoma teško, jer EU u Srbiji nije imala dovoljno sposobnog partnera koji će ispuniti zadate preduslove. Ali, krajem proleća 2009. godine, tokom svoje četvrte posete Beogradu, ti isti eksperti delovali su nasmejano, nekako optimistično. Razlog za novostečeni optimizam nije bio nagli uspeh Srbije, već nagli politički signal iz komisije EU koji je bio u korist Srbije. Naime, neko je u Briselu doneo političku odluku da se Srbiji do kraja te godine mora omogućiti beli šengen (hvala im) i to bez obzira na (ne)ispunjavanje preduslova. Naravno, Srbija je nešto od obaveza i ispunila, međutim, da je kojim slučajem EU do kraja insistirala na strogim kriterijumima za dobijanje belog šengena, mi bismo i danas stajali ispred ambasada država EU diljem Beograda.
U moru gluposti koje su poslednjih nekoliko nedelja izrečene u javnosti, potrebno je da objasnim nekoliko stvari koje se na pogrešan način predstavljaju u našim medijima:
Problem lažnih azilanata
Termin lažni azilanti izmislio je neko iz vlade. Neko, izvinite, ili glup ili pokvaren. Ljudi koji traže azil nisu lažni ljudi, niti je njihov problem lažan. Najveći broj građana Srbije koji su od dobijanja mogućnosti slobodnog putovanja u EU tražili azil bili su Romi. Oni su u 95% slučajeva bili tražioci azila. Nosioci političkih funkcija konstatovali su da su Romi (i ostalih pet procenata podnosilaca zahteva za azil) to učinili iz političkih razloga, a Srbija je, avaj, država demokratska i slobodna pa je taj zahtev, kažu oni, lažan i ničim izazvan. Ali nije tako. Većina građana Srbije pobegla je u EU iz socijalnih razloga, i to zbog sistematske nemaštine u kojoj se zlopate. Većina tih građana, prema podacima Centra za azilante u Budimpešti, uopšte nije upoznata sa propisima EU u oblasti azila, i bilo im je potpuno svejedno kako će ih zemlja domaćin zavesti u aplikaciji za azil. Drugim rečima, oni su u EU otišli samo da bi pobegli iz siromaštva, a to da li se njihov azil tretira kao politički, ekonomski, na osnovu rase ili pola, za njih je potpuno irelevantno. Treba podsetiti da većina građana romske nacionalnosti u Srbiji živi sa manje od jednog evra dnevno. Tek jedan od sto pripadnika romske zajednice muškog pola doživi šezdesetpetu godinu života. Od ukupnog broja, polovina dece školskog uzrasta romske nacionalnosti je neuhranjena. A na svakih 5000 studenata Beogradskog univerziteta dolazi samo jedan student romske nacionalnosti. Odlaskom u neke zemlje EU, tražeći azil, Romi mogu dobiti i do 1500 evra, a to znači 1500 dana života sa jednim evrom dnevno. Dakle, ljudi odlaze iz Srbije zbog strašnog siromaštva koje vlada u nekim etničkim zajednicama, posebno u romskoj. Predstavnici vlasti koji ovaj problem ne žele da vide i sa njim da se suoče, svoju nesposobnost mogu da svale na Rome, tzv. lažne azilante, na Albance, možda i na Eskime, ali to ne rešava problem. Lek za ovu situaciju može biti samo sistemska borba protiv siromaštva, integracija manjina u naš socio-ekonomski život, a to je težak zadatak, koji naša vlast sve i da hoće, ne verujem da zna kako da reši. Uostalom, reakcije Vlade (Homen and Co.) pokazuje da takvi ljudi zaista ne razumeju sopstveno društvo i potrebe ljudi na margini. I zaista, kako oni koji uživaju u udobnostima Vračara i BMW, Dorćola i Audija, da razumeju Rome ispod mosta? Tu negde leži nesporazum.
Mere vlade Srbije
Prva mera prikazana je na RTS u vidu jednog policajca (načelnika granične policije) koji je u zastrašujuće crnoj uniformi postrojavao i putnike i policajce, tragajući za lažnim azilantima, što je bila zabava za milione (ZAM) u izvedbi RTS, a o trošku nas koji plaćamo prokletu pretplatu. Dakle, hleba i igara za široke narodne mase, ali ni ta vrsta represije ne rešava problem, ni kratkoročno ni dugoročno.
Onda su se setili da bi bilo najbolje oduzimati pasoše, krivično goniti azilante, korumpirane policajce, turističke agencije, opštinske službenike koji izdaju uverenja o državljanstvu. Sledeća ideja je uvođenje specijalne kontrole naših imigracionih vlasti, koje bi valjda trebalo da nas, na aerodromu Surčin ili graničnom prelazu Horgoš/Kelebija, ispituju o tome gde idemo, kada se vraćamo, koliko novca imamo i slično. Sve ovo podseća na Miloševićevo vreme, pa bi možda bilo najbolje da se uvede i izlazna taksa, možda i izlazne vize, tako da stvar bude potpuna. Svi gore opisani planovi državnog aparata predstavljaju atak na pripadnike manjinskih nacionalnih zajednica, ali i na sve nas. Zapravo, mešanje naše države u sferu slobodnog putovanja građana je nedopustivo. Svako od nas ko sa pet ili pedeset evra u džepu želi da napusti Srbiju ima ustavom zagarantovano pravo da tako nešto uradi. Sve što je potrebno jeste da posedujemo validnu putnu ipravu – pasoš. Na kraju, svako od nas, što se naše države tiče, ima pravo da putuje bez para, da traži azil, da radi (ne)legalno na tržištu EU, jer to su naša univerzalna prava, proistekla iz prava na slobodno kretanje.
Zaključak: Svi oni koji se plaše ponovnog uvođenja viza mogu da odahnu. Srbija, takva kakva je, i mi takvi kakvi jesmo, do daljnjeg možemo slobodno da putujemo u granicama šengenskog prostora. Ukidanje belog šengena za našu zemlju bio bi za EU politički riskantan potez (time bi se delimično kristalizovao negativan stav oko proširenja EU), pa ga ne bi trebalo ni očekivati. Dodatno, cela ova buka je posledica straha EU od migranata iz Afrike, a ne iz Srbije, mada Srbija po najmanje jednoj svojoj osobini podseća na neke zemlje Afrike: po političkoj eliti koja je duboko korumpirana i naopaka, i to toliko da je nesposobna da sačuva i ono što je dobila džentlmenskim sporazumom – na poklon.
Peščanik.net, 17.05.2011.
IZBEGLICE, MIGRANTI