Islam obećava mnogo više nego što može da pruži. Naravno, to rade sve religije, tvrdeći da umeju da protumače zapovesti višeg bića. Ali islam za sebe tvrdi da je poslednja i konačna objava reči božje, upotpunjenje istine koju starije religije samo naslućuju i koja se može otkriti samo u neizmenjivom i besprekornom tekstu “kazivanja,“ ili Kurana.
Ako takva tvrdnja ima apsolutistički ili čak totalitarni prizvuk, to nije posledica fundamentalističkog tumačenja svete knjige, već samog islama. Upravo takozvani umereni muslimani, okupljeni u Organizaciji islamske konferencije, sada zahtevaju od Ujedinjenih nacija ne samo da im se dopuste takve apsolutističke tvrdnje, već i da islam bude zaštićen od bilo kakve kritike.
Iako je napisana neiskrenim jezikom ljudskih prava i protivljenja diskriminaciji, neobavezujuća rezolucija Ujedinjenih nacija 62/154 o „borbi protiv defamacije religija“ nema za cilj zaštitu ljudi, već mišljenja i ideja, jer jedino njih štiti od „uvreda“. Preambula je prepuna licemernih izjava koje nisu čak ni smešne, kao ovaj fantastični paragraf u kome se navodi da Generalna skupština Ujedinjenih nacija:
„Naglašava značaj poboljšanja komunikacije na svim nivoima u cilju produbljivanja dijaloga i boljeg međusobnog razumevanja različitih kultura, religija, verovanja i civilizacija, i stoga pozdravlja Deklaraciju i Akcioni program koji je usvojen na ministarskom sastanku o ljudskim pravima i kulturnoj različitosti Pokreta nesvrstanih zemalja, održanom u Teheranu 3. i 4. septembra 2007.“
Mislim da je jasno kuda to vodi. (I žalim što nisam prisustvovao tom skupu i napisao direktniji izveštaj o njegovoj bogatoj, šarolikoj i kulturno raznolikoj atmosferi, ali nisam uspeo da dobijem vizu.) Odredbe koje slede nakon te pretenciozne preambule su još tendencioznije. Recimo, stav 5. „izražava duboku zabrinutost što se islam često pogrešno povezuje sa kršenjem ljudskih prava i terorizmom“, a stav 6. „uz duboku zabrinutost opaža pooštravanje kampanje defamacije religija i etničko i versko profilisanje muslimana nakon tragičnih događaja 11. septembra 2001.“
Vidite kako su to izveli? U vreme godišnjeg obnavljanja ove rezolucije u Ujedinjenim nacijama, njen glavni predlagač, vlada Pakistana, sklopila je dogovor sa lokalnim talibanima o zatvaranju ženskih škola u oblasti doline Svat (samo 150 km od prestonice Islamabada) i uvođenju šerijatskog prava. Ova kapitulacija je rezultat strahovite kampanje nasilja i zastrašivanja, uključujući i javna pogubljenja odrubljivanjem glave. Međutim, versko opredeljenje onih koji tu kampanju sprovode ne sme se spominjati, da bi se izbeglo „povezivanje“ vere sa kršenjem ljudskih prava i terorizmom. Očigledno je da se u stavu 6. namerno meša etnička pripadnost i veroispovest. Ova insinuacija (koja uzgred opisuje verski zločin od 11. septembra samo kao „tragičan“) zapravo je ključni deo ovog plana. Ako rasa i veroispovest idu zajedno, onda osuda koja se vezuje za rasizam neprimetno počinje da važi i za religiju. To je trapavo izvedeno, ali funkcioniše – o tome svedoči beskorisni i besmisleni izraz islamofobija, koji se sada svuda koristi kao oružje moralne ucene.
Samo da razjasnimo nešto, fobija je iracionalni i nekontrolisani strah ili odbojnost. Međutim, neki od nas mogu relativno mirno i argumentovano da objasne zašto misle da je „vera“ najprecenjenija vrlina. (Nemojte reći da smo fobični, jer ćemo se uvrediti.) Cela ova situacija bi bila mnogo jasnija da država Pakistan ne tvrdi da veroispovest može biti osnova za nacionalnost, što je dokazano pogrešno. Ova gruba sažimanja (da li Saudijca ili Pakistanca čini veroispovest ili nacionalnost?) dovode do preklapanja veroispovesti i nacije. Takođe bi bilo dobro i kada muslimanski hadis ne bi propisivao smrtnu kaznu za svakoga ko pokuša da napusti islam – tada bismo lakše utvrdili ko je pravi vernik a ko nije, i (kao u slučaju vernica sa feredžama i zarovima) ko to radi dobrovoljno, a ko pod pritiskom porodice.
Umesto da svoju instituciju dovedu u red ili da se suoče sa teškim problemima poput Sunita koji ubijaju Šiite (i obrnuto), ili muslimanskih bandita koji skrnave muslimanska svetilišta, ili diskriminacije kojoj su od strane drugih muslimana izloženi muslimani ahmedije, rezolucija UN pokušava da uskraćivanje prava koje već postoji u islamskom svetu prenese u demokratske države, u kojima su još od prosvetiteljstva nosioci prava pojedinci, a ne religije. Vidite li kuda nas vodi stav 10. rezolucije UN? Nakon kratkog uvoda o slobodi mišljenja, nastavlja se kako „uživanje tih prava podrazumeva posebnu vrstu dužnosti i odgovornosti i stoga može biti ograničeno, ako je to propisano zakonom i neophodno za poštovanje prava i ugleda drugih, ako narušava nacionalnu bezbednost i javni red, zdravlje ili moral i poštovanje veroispovesti.“ Ideja koja se krije iza ove užasne, okoštale proze ružna je kao i jezik kojim se iskazuje – pazite šta govorite, jer imamo nameru da kriminalizujemo mišljenja koja se razlikuju od jedine prave vere. Neka se posle niko ne žali kako nije bio upozoren.
Slate, 02.03.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.03.2009.
NAŠ TERORIZAM
