U Danasu 19. marta 2011, u analizi Jasmine Lukač (koju veoma poštujem) Povratak duhova DOS, objavljen je sledeći stav, u odnosu na „saučesništvo u ubistvu“ premijera Zorana Đinđića, „da bi za Srbiju možda bilo bolje da ovaj složeni slučaj prepusti budućnosti i istoriografiji”.

“Možda bi se to i moglo učiniti da se ‘politički duhovi’ ne vraćaju iznova, makar i u predvidivim prelomnim izbornim periodima“. Navedeno je mišljenje istoričara Č. Antića, i ono je zaista paradigmatično u kontekstu medijske hajke na premijera Đinđića, koja je odavno, nažalost, posthumna, i brutalnih, varvarskih pritisaka na sve koji su ga voleli, poštovali ga i ostali mu do kraja zahvalni.

Najmanje je važno, i time se ne bavim, da li takav iskaz potpada pod „ometanje pravde“, iz člana 336b Krivičnog zakona RS (ko druge poziva na otpor ili na neizvršenje sudskih odluka ili na drugi način ometa vođenje sudskog postupka, kazniće se zatvorom do tri godine i novčanom kaznom; ko uvredom, silom, pretnjom ili na drugi način ometa ili spreči sudiju, javnog tužioca ili zamenika javnog tužioca u vršenju sudijske ili tužilačke dužnosti, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina i novčanom kaznom).

Na medijima je ogromna odgovornost dok se ponovo odvija zločinačko udruživanje, ovoga puta u smislu ometanja istražnog postupka. Utvrđeno je koji su mediji i koji novinari pripremali političku klimu koja je doprinela izvršenju atentata, i potom opstruirali suđenje ubicama premijera. U toku je potpisivanje peticije i javno svrstavanje uz ubice i nalogodavce. Pozivanje odgovornih da prekinu „ovu nerazumnu kampanju“ protiv V. K. zapravo je pozivanje na restauraciju zločinačkog režima, i pokušaj relativizacije krivične i moralne odgovornosti „elite“ za ratnu agresiju, društvenu dezintegraciju, za kulturni i moralni kolaps. Važno je i pitanje da li bi se izjava samog V. K. „najava mog saslušanja je nasilje nad pravom“ i „verujem da se u ovom slučaju radi o jednom velikom pritisku spolja“, mogla podvesti pod član 336b, koji ne dopušta da se javno dovodi u pitanje nezavisnost tužilaštva.

Istoriografija, ali ne ona koja se preparira u Politici, NIN-u i medijskim restlovima „zemunskog klana“, u Udbi, Vojnoj bezbednosti ili u timu za destabilizaciju Crne Gore, Hrvatske i Bosne, već je ukazala na moguće nalogodavce i neposredne političke profitere. To tvrdim i kao jedan od recenzenata knjige Miše Vasića „Atentat na Zorana“, i pisac pogovora studiji „V. K. – Jedna karijera“, autora Nebojše Popovića i Koste Nikolića, koja se pojavila zahvaljujući Biljani Kovačević Vučo i Vladimiru Popoviću.

Podle, bedne, otrovne denuncijacije koje se odnose na čoveka koji je ubijen zbog namere da Srbija pripadne razvijenoj demokratskoj civilizaciji, svedočanstvo su jedne kulture u kojoj bolesni umovi, izvitoperene ličnosti, najodvratnije političke ideje i jedna daleko odmakla, metastazirana kriza identiteta, nacionalnih, verskih ili seksualnih, i dalje dominiraju javnim diskursom.

Dobro u tome zlu jeste da je, i za takve, premijer Đinđić živ, i da je oko njega okupljen najbolji deo Srbije.

 
Danas, 22.03.2011.

Peščanik.net, 23.03.2011.

Leave a Reply