Vodič kroz Miloševićevu nomenklaturu, nedavno objavljen pod ambicioznim naslovom Zloupotrebljene institucije: ko je bio ko u Srbiji 1987-2000. godine, izazvao je burne reakcije bočnih potpora režima ali i isto takvo ćutanje onih koji su bili njegovi stubovi, ideolozi, promoteri i trajni nastavljači u raznim sferama srpskog društva sve do dana današnjeg. Dušan Bogdanović, koji je nakon smrti Biljane Kovačević Vučo nastavio da vodi ovaj projekat, pokušao je da objasni kako je do ove knjige-vodiča došlo i koji su bili metodološki principi organizovanja građe. Kako sam Bogdanović kaže, kao glavne uzore imao je dva velika nemačka projekta Ko je bio ko u Trećem Rajhu kao i Ko je bio ko u DDR-u. Istraživači su se služili konzervativnom metodom, tj. koristili su samo „javno dostupne informacije“. Glavni motiv za ovakav projekat bio je nikad napravljeni diskontinuitet sa Miloševićevom politikom, prežitak starih struktura koje sprečavaju da se „istina o prošlosti obelodani“, izostanak lustracije, kao i u neuspeh projekta suočavanja s prošlošću u Srbiji. Preciznije rečeno, nepostojanje „opipljivog instrumenta suočavanja s prošlošću kako bi se izvukle pouke i sprečilo njeno ponavljanje“. Takođe, Bogdanović navodi da su „implementaciji ovog projekta prethodile konsultacije sa ekspertima iz Srbije, Belgije, Češke i Nemačke. Ovakavi stavovi izneseni u predgovoru zvuče obećavajuće, ali kada se počne sa čitanjem odrednica koje ovaj vodič nudi veoma brzo se dolazi do zapitanosti, zaista, ko je bio ko u Srbiji u vreme Miloševićevog režima?

Bogdanovićev vodič može poslužiti kao koristan, doduše nepotpuni, podsetnik samoj Miloševićevoj nomenklaturi koja će ga s vremena na vreme listati u dokolici, ali hoće li ova knjiga postati „opipljivi instrument za suočavanje s prošlošću“, pokušaću da ispitam u narednim redovima. Prvo što se može uočiti u biografskim jedinicama ovog vodiča jeste nesistematičnost i kreiranje strukture bez jasnog plana, tj, oslanjanje na princip, malo ovako, malo onako. Jedino pravilo koje se revnosno sledilo bilo je da ukoliko nema validnog podatka, bolje ga je ne objaviti nego se potruditi da se do njega ipak dođe. Masa odrednica ostavljena je da fantomski pluta bez osnovnih podataka o godini i mestu rođenja, bez činjenica o obrazovanju mapirane ličnosti, bez geneze njenog uspona kroz hijerarhiju Miloševićevog političkog sistema, i što je najgore, bez podataka o njenoj delatnosti. Jedan od retkih stanara ovog vodiča o čijoj delatnosti nešto možemo saznati je Nemanja Đorđević koji je „1999. učestvovao u preuzimanju Radija B92“. Puko navođenje podataka o vršenim funkcijama u određenom periodu predstavlja vrlo često maskiranje istine o relanoj dubini involviranosti određene osobe u Miloševićev sistem. Možda su najtipičnije odrednice kojima bih to mogao ilustrovati zapravo beleške o Dobrici Ćosiću, s jedne strane, i Dobrivoju Budimiroviću Bidži, s druge. Dakle, Ćosićeva biografska jedinica ima jedva sto (100) slovnih znakova dok je Budumirovićeva bar triput duža. Ukoliko bismo tretirali prošlost onako kako nas savetuju autori projekta, dakle preko tehničkih podataka o funkcijama, dobili bismo sledeću sliku. Dobrica Ćosić je rođen u Velikoj Drenovi, završio je političku školu „Đuro Đaković“ (ne zna se ni gde ni kada) i bio je predsednik SRJ 1992-1993. Ništa više?! Ovo naprosto zvuči kao vic. S druge strane, Budumirovićeva odrednica pored osnovnih generalija sadrži i precizno navedene funkcije od 1989. do 2000. kojih nije bilo malo. Sasvim je očigledno da konzervativna metoda nije uspela da nas suoči s prošlošću Miloševićeve Srbije kako treba, čak bi se moglo reći da je došlo do iskrivljenja istine o prošlosti, jer samo ove dve odrednice, dovođenjem datih podataka u vezu, izgovaraju ono što zapravo nije relevantno u procesu prerade prošlosti. Niti je Ćosić postao predsednik SRJ zato što je završio političku školu kao što ni Budimirovićeva akumulacija političkih funkcija ne treba da nas pouči o tome da je on bio sušti vinovnik zla toga doba. Stvar je obrnuta, ali ko će to shvatiti dok lista ovaj vodič, naročito kada prođe još malo vremena i dodatno se promeni receptivni fon. Slično, poput Ćosića, prošli su Matija Bećković („redovni član SANU od 1991.“), Milan Beko, Miroslav Mišković, Milorad Ekmečić, Mihailo Marković, Bogoljub Karić, Kosta MIhailović, Antonije Isaković i mnogi drugi. U posebnu grupu spadaju fantomi poput Slavka Budihne (ne znamo ništa o njemu osim da je 1991. bio urednik RTS?!) ili ozloglašenog Sime Gajina (o kome takođe ne znamo ništa osim da je vodio emisiju „Za i protiv“ na RTS-u?!). Ove su biografije valjda ostavljene kao predlošci za slobodan rad sećanja njihovih savremenika, pa ako ih se neko seti jednog dana – seti. Poseban problem koji stvara konzervativna metoda može se detektovati u odrednicama o akterima prošlosti poput Ratka Mladića, Željka Ražnatovića Arkana, Stojana Župljanina, Slobodana Medića, Milana Lukića, Milorada Ulemeka, Zvezdana Jovanovića (Zvekija, Zmije) i dr., koji su prema već narečenoj metodi opisani eufemistički kao izvođači komandantskih radova, tako da ih nacionalno pamćenje, potpomognuto ovim „osetljivim instrumentom za suočavanje s prošlošću“, može shodno prilikama smeštati u razne pretince, po volji i nahođenju, a ne tamo gde im je jedino mesto, među izvršioce konkretnih ubistava, ratnih zločina, masovnih pokolja i genocida naposletku. Možda se blagodet ove metode najbolje pokazala u kratkoj belešci o Veselinu Šljivančaninu, netom oslobođenom pred Haškim Tribunalom, koji se nijednim slovom ne dovodi u vezu sa Vukovarom i Ovčarom, već će ga budućnost pamtiti, onako kako i Hag zapoveda, kao „nečelnika za bezbednost Gardijske brigade 1991-1992.“ i „komandanta brigade VJ u Podgorici 1992-1996.“

Glavni nedostatak ove knjige je izostanak informacija o zloupotrebi institucija što nije samo posledica konzervativne metode već i skandalozno slabog istraživačkog rada. Naravno, ne računam odrednice o Slobodanu Miloševiću i još nekoliko njegovih jastrebova, mada bi i za njih bilo potrebno mnogo više rada i informacija, te analitičkog truda da bi se objasnilo kojim putem je tekla raspodela moći i kako se odlučivalo o životu i smrti u zonama rasprostiranja njegove politike kako u Srbiji tako i van nje. Ova knjiga ne daje te odgovore. Takođe, ostajemo uskraćeni za najbitnije stvari koje bi jedan leksikon ovakvog tipa morao da nam priskrbi, a to su izvori litetaruture kao i selektivne bibliografije većine aktera srpskog nacionalističkog projekta. Nemački uzori ih i te kako imaju. Sve je, međutim, prepušteno usmenoj predaji i pamćenju savremenika, a poznato je da je usmena predaja najopipljiviji instrument za reviziju prošlosti u Srbiji. Šteta. Ovakva knjiga je zaista mogla da bude pravi početak u ovladavanju prošlošću, ovako ostaje kao još jedan polufabrikat s kojim će se sprdati akademik Matija i sekretar JUL-a Vulin.

Peščanik.net, 29.07.2011.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)