Danilo Kiš i Ivica Buljan, sa Borisom Davidovičem

Danilo Kiš i Ivica Buljan, sa Borisom Davidovičem http://bit.ly/1DGTfWL

Čitanja nekih knjiga se sećam kao istorijskih događaja: znam gde sam bila, s kim sam bila, šta sam obukla i kakvo je vreme bilo kad je ubijen Kenedi, kad je prvi čovek stao na Mesec, 11. septembra 2001; tako se sećam i svog prvog čitanja Grobnice za Borisa Davidoviča, zbirke priča, od kojih je svaka bila kondenzovani roman o sudbinama ljudi u revolucionarno i zatim u Staljinovo doba. Vraćala sam se iz Ljubljane poslovnim vozom, koji je još imao cele vagone sa „avionskim“ sedištima bez kupea, u novim čizmama i sa tašnom kupljenima u Bolonji, gde sam overdozirala sa maniristima, i pročitala sam knjigu, koju mi je poklonila moja buduća svekrva, u jednom dahu, do Kutine. Bilo je već u Hrvatskoj, Sloveniji i Srbiji dosta dela prevedenih sa slovenskih jezika ili na maternjim jezicima, koja su uzbudljivo, bolno i precizno analizirala, rastrzala i osuđivala za sva vremena totalitarno nasilje. Ponekad su to bile ispovesti, ponekad fikcionalizovane (zbog bojazni od cenzure) istinite priče o sudbinama, ponekad posredovana sećanja, ponekad teorijske analize ili dokumentirani iskazi. No do Grobnice za Borisa Davidoviča, nisam pročitala književno delo nekoga ko nije lično doživeo slične srahote, i ko se usuđivao da u tako osetljivo tematsko područje unese senzibilitet, pravila, ukus, ironiju i strast za kombinovanjem književne teorije i prakse. Činilo mi se da neko konačno progovara glasom moje generacije i njenih političkih zahteva, koji nikada nisu ispuštali slobodu mišljenja i kulturu kao svoje glavno područje.

Grobnica za Borisa Davidoviča je prvo ne-autobiografsko delo Danila Kiša, sjajan dokaz o promišljenosti celokupnog književno-životnog projekta: posle autobiografskih dela i istorije/sveta iz niskog rakursa (mikroistorije), posle utvrđivanja sopstvene poetike i autoritativnog umeštanja svog pisma, sledi ovih sedam povezanih priča iz “visoke”, traumatične, događajne istorije sveta koji je živeo i njega, Danila Kiša.

U doba opšte obaveštenosti o zločinima komunističkog totalitarizma, Kiš je ustupio u događajno sa poetičkim zahtevima koji su u rubno-liberalno-ciničnom jugoslovenskom sistemu bili nepodnošljivi, pre svega za kulturnu elitu. Ta populacija je, zavisno od političke klime, javno ili tajno, ridala nad ispovestima žrtava totalitarizma, delom opravdavajući drugačiji domaći režim, iz kojeg su veselo crpli privilegije, a delom svoj tada vešto skriveni antikomunizam – često u istome liku. Kiš je tu krastu licemerja probio umeštajući povest o žrtvi u književno delo, umetničko delo sa rečima. Fikcionalizacija je u tome slučaju bila nužni čin vraćanja dostojanstva žrtvama. Ritualni pogreb junaka Borisa Davidoviča, kenotaf ili prazni grob kojim se odaje počast nekome čije telo nije nađeno, mešavina stvarnih i izmišljenih izvora, poetička doslednost u tome – bili su neophodni imaginarij da se žrtva oslobodi nedostojnih manipulacija. Legitimizacija teme u kulturi, kako ju je Kiš izveo, značila je da se mora završiti prisvajanje i nasilje onih koji su već decenijama čitanje, filologiju i stilistiku stavljali na optuženičku klupu, u svojoj mizernoj nameri da kontrolišu misao. Priznanje moći mašte i intelekta je razbesnelo kulturnu elitu, a Kišu privelo sasvim novu i drugačiju čitalačku publiku. Prošlo je doba zadovoljavanja nad totalitarizmom u mraku: Kiš je bespovratno literarizovao stvar, u političkom gestu koji i danas izaziva divljenje.

Posledice po autora bile su zastrašujuće: nije se mogla zamisliti neka uobičajena administrativno-politička akcija, pa je uprizorena, kao, estetička čistka od strane netalentovanih, agresivnih, častohlepnih i pohlepnih. Najgluplji pljuvači bili su u prvoj bojnoj liniji, vođe su gledale i seirile u šatoru na brdu. Desilo mi se da sam sasvim slučajno zavirila u to: sekretarica na Filozofskom fakultetu u Beogradu mi je prišla i predložila da prevedem neki tekst sa poznog latinskog za profesora Dragana Jeremića. U to sam doba bila indeksirana kao disident, nisam mogla dobiti mesto na univerzitetu, i bila sam skromni istraživač. Jeremić je izvesno bio vrlo nisko na studentskim listama omiljenih profesora, a njegove knjige bile su isprazne i nezanimljive. Da bi ponuda bila privlačnija, rečeno mi je da će se tim prevodom konačno dokazati kako je Kiš „plagirao“ u Grobnici za Borisa Davidoviča. Bio je, dakle, trenutak da sebe još jedanput „ispišem“ iz očekivanog i uspešnog, što sam sa velikim zadovoljstvom i učinila. Objasnila sam inače finoj i elegantnoj gospođi da mi to ne pada na pamet, jer podržavam Kišovu poetičku poziciju, a imam i pametnije stvari da prevodim.

Na ponašanje elite nije imalo smisla tada, a ni danas gubiti vreme: Kišovi čitaoci, među njima i ja, bili su nagrađeni Časom anatomije, najbriljantnijom njegovom teorijsko-vaspitnom knjigom. Tematski i poetički prostor više se nije mogao zatvoriti.

Razumevanje Grobnice za Borisa Davidoviča je na sceni zatim raširio Ljubiša Ristić sa Misom u A-molu. Političko pozorište je postalo ne samo jedan od najboljih kanala za izražavanje misli, već i ključno prizorište društvene kritike. Nažalost, naredna generacija, ona koja je u doba rasta (svog) razuma doživela rat i raspad Jugoslavije, nije napravila svoju verziju. Upravo zbog te zjapeće praznine u vaspitavanju građanske svesti, predstava Ivice Buljana, u doba kada nekadašnji jugoslovenski kulturni prostor moćno obeležavaju transnacionalne pozorišne koprodukcije izrazito političkog i provokativnog sadržaja, ima sasvim izuzetno mesto. Ivica Buljan se sa svojim ansamblom suočio sa zaboravom, cenzurom, i rupom u obrazovanju. Njegovi glumci su morali da se upoznaju ne samo sa tekstom, nego i sa kontekstom onoga što Kiš kao pisac fikcionalizuje, dakle sa realnošću terora, i sa istorijom piščevog teksta. Reditelj je sa glumcima morao proći kroz intenzivnu školu, da bi se uopšte pronašla mogućna intimna, prijateljska, razumevajuća veza sa tekstom. Odlučio se da tekst, umesto dramatizacije, „dedramatizuje“ arbitrarnom podelom uloga, čitanjem, insistiranjem na tumačenju publici koja, uvučena u igru, postaje saučesnik događanja. Dodani kvalitet je nesumnjivo i sećanje na recepciju teksta: generacije, u okovima iste prikazane strahote, jedna drugoj moraju priznati svoja viđenja, neznanja, predrasude, prećutkivanja. Jedni su naivno verovali da posle otkrića takve stvari ne mogu da se ponove, drugi nisu mogli zamisliti da vlast nikada ne zaboravlja proverene metode, bez obzira na ideološku obeleženost…

Mediji su posvuda radosno skočili na „provokativne“ scene. Nago telo na sceni, ili u umetničkom delu uopšte, uvek je kostim – društvenog statusa, razumevanja društva, konvencija, njihovog kršenja. Nago telo, opremljeno nevidljivim kostimom antičke mitologije, bilo je konvencionalno dozvoljeno u društvima sa prevlađujućim hrišćanstvom. Konvencije su se proširile, ali na erotizam se još uvek povremeno reaguje „moralnim“ alarmom. To je uglavnom nepredvidivo, ali samo zato što je društvo tako fragmentirano, zato što je obrazovanje – koje uvek modeluje emotivnu strukturu – izgubilo bitku sa medijima i prividnim informativnim haosom: naprotiv, taj haos ima svoje jasne ciljeve, i smanjenje osetljivosti za drugoga, za prirodu, za svaki, pa čak i za tehnički napredak je tu ključno. Mehanički onemogućeni za prisni kontakt sa ljudima, sa kojima se dodirujemo zato što nas doslovno guraju u to i uzgred nas poučavaju i vežbaju da ništa ne vidimo, postajemo zarobljenici svake ponuđene virtualne igračke koja ne miriši, nije topla na dodir i koju možemo utišati i ugasiti.

Sve su to samo žalosni znaci da je iz javnog imaginarija iščezao pojam/motiv ljubavi, jer je zamenjen zaista opskurnom, ali dobro prodavanom kombinacijom pornografija-porodično cmizdrenje. Tehnikalije prikazivanja ljubavi na sceni mogu biti korisne za razumevanje zanata: no valjda niko nije javno pomenuo tragičnost očajne ljubavi u istorijskom kontekstu: tu je propovedana „slobodna ljubav“ koja se nasilno sudara sa muškom neosvešćenošću, revolucionarnom žurbom i zapravo, zabranom stvaranja nove osećajnosti. Zakoni SSSR-a su brzo dokrajčili ideju slobodne ljubavi, sem nekih osnovnih mera i prava koja su osigurala žensku podršku sistemu. Silovita ljubavna scena između dvoje koji nemaju prilike, prostor i ponajmanje budućnost, zato opominje na najvažnije tematsko jezgro Kišove proze i Buljanove režije.

Peščanik.net, 24.10.2014.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)