katanac
Foto: Peščanik

I.

U jeku poljskih događaja vezanih za ukidanje sindikata Solidarność, primio sam pismo sa pečatom NIE CENZUROWANO. Šta ove reči treba da znače? Njima se, valjda, želi reći da u zemlji odakle je pismo poslato nema cenzure. Ali to može da znači i to da su sva pisma bez te oznake podvrgnuta cenzuri, što bi svedočilo o selektivnosti zvaničnih organa, koji u neke građane imaju poverenja, dok drugima to poverenje ne ukazuju. To bi moglo, naravno, da se tumači i tako da je upravo pismo na kojem piše da nije cenzurisano prošlo kroz ruke kontrole. No, sve u svemu, taj mnogoznačni amblematični pečat govori nam o duhu cenzure, koji istovremeno želi da istakne svoju legitimnost i da se, kroz sopstveno poricanje, prikrije. Jer cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša kao nužno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo države i vlasti nad građanima neće biti potrebno.

Ovo je početak eseja Cenzura/Autocenzura, ključnog eseja srpsko-jugoslovenskog pisca Danila Kiša (rođen 1935. u Subotici, kraj mađarsko-jugoslovenske granice, umro u Parizu 1989).

Objavljen u anonimnom prevodu na engleski 1986, Kišov esej o cenzuri zvuči kao lični manifesto, dok se oslanja na nastojanja mnogih disidenata hladnoratovskog miljea da objasne određene strukture moći u zastrašujućem sovjetskom sistemu cenzure koji ih je sprečavao da objavljuju knjige, snimaju filmove i televizijske programe. Disidentima u zatvorenim društvima, ili društvima na putu ka zatvaranju, po prirodi stvari bliske su ideje Etjena de la Boesijea iz 16. veka, gde je država apstrakcija čiju volju izvršavaju građani-pojedinci.

Kiš je bio fasciniran manirom tog izvršenja. Njegova sistematizacija cenzure je trojaka i hijerarhizovana: na vrhu je zvanični aparat – razne službe sa zadatkom da formulišu i sprovedu pravila i odluke. Ispod tog zvaničnog, nalazi se javno čitljiv ili popularni nivo, svet medija kao što su dnevne novine, magazini i izdavačke kuće, čije stranice čuvaju direktori i urednici. Po Kišovom mišljenju, oni su u stanju da sprovode cenzuru upravo zato što „nisu samo cenzori“ već su direktori izdavačkih kuća i urednici. Zvanične titule im služe kao pokriće u izvršenju posla koji od njih zahteva država, a koji nije oblikovanje i stvaranje teksta, već njegova deformacija i uništenje. Konačno, na dnu Kišove hijerarhije nalaze se oni koje naziva poslednjom „merom“: štampari koji će „kao najsvesniji deo radničke klase, odbiti da štampaju inkriminisani tekst“.

Međutim, tu nije kraj cenzorskom aparatu. Postoje i oni koje bih nazvao „prvom merom“, cenzori koji su istovremeno i ispod i iznad svih: pisac koji sam sebe cenzuriše – osoba koju bismo u savremenim terminima interneta mogli zvati „kreator“ sadržaja. Ta osoba sam ja – i to ste vi. To je neko ko preuzima teret cenzure na sebe, bez naredbe zvaničnog ili prikrivenog cenzora. Po Kišovoj proceni, ta osoba preti da postane krajnje sredstvo ili otelotvorenje Države, ona koja je internalizovala svoju potlačenost i sprovodi je sama nad sobom. Prema Kišu, što se više cenzure odvija na tom nivou – na marksističkom nivou proizvodnje, ili na nivou vaše objave na Fejsbuku, Instagramu ili Tviteru – tim je prisustvo cenzure, zapravo i samo postojanje cenzure, skrivenije od javnosti.

Razmislite o tome: ako se zabrana sprovodi u vašem vlastitom domu, ako vi zabranjujete svoj vlastiti govor, ko će za to znati? I kako ćete moći da zovete u pomoć?

II

U filozofiji i logici poznat je paradoks lažljivca, koji se pripisuje Eubulidu. Klasična verzija glasi: „Ova rečenica je laž“. Kako proceniti istinitost iskaza? Može li se proceniti? Svaki pokušaj vodi u paradoks.

Na isti paradoks nailazi svaki pokušaj rasprave o cenzuri sa cenzurisanima, a naročito o autocenzuri sa onima koji sami sebe cenzurišu. Kako početi? Odakle? NIE CENZUROWANO: „Ova izjava nije cenzurisana“.

Kiš, koji je zamalo umakao Holokaustu i čije je delo bivalo skrajnuto u Jugoslaviji, sa žarom je pisao o toj borbi:

Bez obzira na to koje će vidove da poprimi, cenzura je međutim samo spoljna manifestacija jednog patološkog stanja, signal jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure. Nevidljiva a prisutna, daleko od očiju javnosti, potisnuta u najskrivenije predele duha, ona svoj posao obavlja efikasnije od svake cenzure. Mada se obe služe istim sredstvima – pretnjom, strahom i ucenom – autocenzura prikriva ili bar ne denuncira postojanje prisile. Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja i stida zbog kolaboracionizma.

Autocenzura je čitanje svog sopstvenog teksta tuđim očima, gde vi sami postajete svoj sopstveni tužilac, sumnjičaviji i stroži od svakog drugog, jer vi u toj ulozi znate i ono što nikad nijedan cenzor neće otkriti u vašem tekstu, ono što ste prećutali i ono što nikad niste stavili na hartiju, ali što je, čini vam se, ostalo „između redova“. Stoga tom imaginarnom cenzoru pripisujete i one osobine koje vi sami nemate, a svom tekstu značenja koja on ne sadrži u sebi. Jer taj vaš dvojnik prati vašu misao do apsurda, do njenog vrtoglavog kraja, tamo gde je sve subverzivno, gde je pristup opasan i kažnjiv.

„Usamljenička i bez svedoka“, „opasan i kažnjiv“ – Kišovi savršeni i tragični pridevi opisuju ono kako se mnogi ljudi danas osećaju, suočeni sa mnoštvom mogućnosti interneta za prezentaciju samih sebe i jednako mnogo mogućnosti za samouništenje. Pod nemilosrdnim okom masovnog nadzora, koje svaki i najprovizorniji klik unosi u naš trajni dosije, počinjemo da nadziremo sami sebe.

Za razliku od Kišovog miljea, ili od savremene Severne Koreje ili Saudijske Arabije, aparat prinude ne mora nužno da bude tajna policija koja će pokucati na vaša vrata. Iz straha od gubitka posla, ili od odbijanja prijema u školu, ili od gubitka prava na život u zemlji rođenja, ili od društvenog ostrakizma, mnogi od najboljih umova današnjice u nazovi slobodnim, demokratskim državama prestali su da teže da izraze ono što misle i osećaju, već su ućutali. Ili to, ili su usvojili partijsku liniju koje god partije za čijim pozivom žude – od koje zavise njihova sredstva za život.

To je efekat prelivanja institucionalne eksploatacije interneta i korporativnih algoritama koji bujaju na svađi i razdoru: degradacija duše na izvor profita i moći.

Snoudenov bilten, 22.06.2021.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 09.09.2021.