Razgovarala Ivana Matijević


Čim su u javnost dospeli prvi odlomci vašeg novog romana, cenzura je reagovala, hitrom akcijom u štampariji tiraž je zaplenjen i povučen iz distribucije. Da li su ove informacije tačne?

Dozvola za povlačenje knjige Neznanom junaku iz javnosti Srbije i iz opticaja u našem govornom podneblju, izdata je odmah po objavljivanju. Dozvola je zasnovana na Ustavu Srbije i potkrepljena je ekspertskom analizom iskusnih stručnjaka DCS (Državne cenzorske službe) i Odeljenja za praćenje i obaveštavanje Tajne službe. Tu Dozvolu pronašao sam u svom poštanskom sandučetu. U njoj stoji da je tekstualnom analizom i kontrastno-palimpsestnim skeniranjem neopozivo utvrđeno „da je skoro četvrtina (24.81 posto) sadržaja inkriminisanog dela krivotvorena i semantički kontaminirana, a da je ostatak (75.19 posto) u potpunosti izmišljen“. Izmišljeni deo „opasan je po opšte dobro i uznemirujući, pošto je dezinformacija“.

Ali, oni koji su roman čitali u rukopisu, uverevaju nas da je ocena Cenzure preoštra, a intervencija prenagljena?

Znate, samo tražim da se čitaocima omogući da to sami procene. U ovoj Dozvoli za povlačenje iz opticaja kaže se da je krivotvoreni i kontaminirani sadržaj „opasan jer predstavlja očigledan pokušaj tendencioznog iskrivljavanja svima dostupnih i dosad nespornih dokumenata različitog porekla, sa ciljem uticaja na zatečeno stanje svesti“. A država nije ništa drugo do stanje svesti. Prema tome, nalaže se zaplena ukupnog tiraža koji se „ima dostaviti NB – Narodnoj biblioteci Srbije – na trajno čuvanje i suspenziju“, kao i „uvođenje autora inkriminisanog dela u SLPTP – Spisak lica pod trajnom prismotrom“.

Na reversu Dozvole navodi se nepotpuna opšta klasifikacija porekla krivotvorenih dokumenata, kao i inkriminisanih postupaka postprodukcije korišćenih radi semantičke kontaminacije i zavaravanja tragova, koordinata i referenci. O čemu je, u stvari, reč?

Među vrstama dokumentacije, Dozvola prepoznaje i izdvaja: Bibliju (Stari, Novi i Treći zavet), usmeno predanje, novinske članke (vesti, reportaže, intervjui), istoriografska svedočanstva, pozitivnu legislativu, filozofske traktate i dijaloge, alegorije, bajke, TV reklame, hologramske vizije, šlagere, laboratorijske i mentalne eksperimente, strip, pisma, razglednice, telegrame, privatne dnevničke beleške, službenu građu – statističke izveštaje, protokole, zapisnike, formulare, akcione planove, putne naloge, zdravstvene kartone i slično (nepotrebno sve nabrajati – nepotrebno precrtati). Prema Dozvoli, autor krivotvori čak i sopstvene ranije objavljene tekstove, kao i već višestruko krivotvorene tekstove drugih autora. Za pohvalu je, u svemu tome, da je Cenzuri, kako vidim, poznato da ne odlučuju značenje i poreklo, nego upotreba.

Dozvola rezolutno razrešava dilemu da li se iza imena autora (SU) krije kolektivno telo, te nalaže „obavezno utvrditi identitet druge dvojice“?

Taj nalaz ne bih dodatno komentarisao. Radije bih da se iz domena spekulacije prebacimo u domen književnosti i pozabavimo se faktima koji su proverljivi. Pre svega, među inkriminisanim postupcima postprodukcije demonstriranim u Neznanom junaku, Dozvola prepoznaje i izdvaja: redimejd, medirejd, aproprijacije, IDP (izmene-dopune-prerade), obrade, transfiguracije, denacionalizaciju, deklinaciju, destabilizaciju, dedukciju, oneobičavanja, metempsihozu, reprogramiranje, semplovanje, reinvestiranje, dematerijalizacije, izneveravanja, ubrzavanja-usporavanja, oskrnavljenja, provokacije, varijacije, stilizacije, mistifikacije, aberacije i slično (nepotrebno sve nabrajati – nepotrebno precrtati). Dozvola katalogizuje tekst kao roman o vaskrsavanju, čije „glave su povezane telepatski, što je već samo po sebi protivustavno“. Dozvola naglašava da se književnost služi nedozvoljenim sredstvima, ali priznaje „neočekivanu funkcionalnost i ubojitost celine“. I baš zbog toga opredeljuje inkriminisano delo kao „vratoloman i višestruko štetan kolaž odabranih i novih izvora koji su smišljeni, stvoreni ili neovlašteno i sa predumišljajem preuzeti i APDZ (Anti-patriotski-državno zadojeni), pritom, nažalost, nepopravljivo“.

U zaključku se ukazuje da autor(i) polazi od tri pretpostavke, najpre da se način predstavljanja, način razumevanja i način ustrojstva delimično preklapaju, zatim da uspostavljena značenja jesu uspostavljeni odnosi moći, i, konačno, da su reči uverenja?

Umišljaj inkriminisanog dela sastojao bi se u nameri da se ogoli i preinači zadati način predstavljanja – koji omogućava i koji jeste ustrojstvo jedne prividne izvesnosti i prividne večnosti (Srbije) i jeste zadati poredak za koji su građani voljni da plaćaju najskupljom valutom, najdragocenijim što imaju: vlastitim životom i vlastitom slobodom. Dozvola u zaključku dalje odlučno osporava utisak koji inkriminisano delo ostvaruje, „da je klopka privida zasnovana na gromoglasnom obećanju poistovećenosti onoga što ljudi žele, onoga što im je potrebno i onoga što zaslužuju“. Inkriminisano delo bi dodatno da sugeriše – „i to na zastrašujuće otvoren način“ – da nametnuto i neupitno trojedinstvo (1, 2 i 3) mora biti neopozivo razdvojeno, „a radi se o tome da to slobodno odabrano i ispovedano jedinstvo mora biti neopozivo sačuvano iz najuzvišenijih razloga“.

Dozvola upozorava na klevetnički smisao i drsku poruku inkriminisanog dela…

… Prema kome „osvešćivanje i raščlanjivanje privida trojne tautologičnosti kao opake lakomislenosti, kao i obelodanjivanje skrivenih ambivalencija ovog lažnog obećanja, jesu uslov ponovo zadobijene slobode i reanimacije savesti“. Po tom neskriveno prevratničkom pozivu, inkriminisano delo je bez presedana. Eto tako kaže naša Cenzura. Dozvola za povlačenje Neznanog junaka iz opticaja na kraju podseća nadležne da književnost – skrivena u očiglednom – to može, jer književnost raslojava, dijalogizuje i problematizuje u jednom iskazu ono što se misli, ono što se kaže i ono što je rečeno. A to znači da važeća značenja ne važe, a preko njih važeći odnosi moći, a preko njih važeća Srbija. Zato je književnost kakvu oličava inkriminisano delo opasna po poredak i građane.

Dodatno intrigantan detalj je da na margini Dozvole cenzor mastilom dopisuje – „Pojedinim knjigama, ženama i nebeskim telima ne sme se dozvoliti vaskrsavanje!“ Na dnu su zaista potpis (nečitko), pečat, datum, mesto?

Dozvola za povlačenje iz javnosti i iz opticaja stupa na snagu danom donošenja. Dozvola u zaglavlju nosi jednostavan amblem s motivom prekrštenog pera i poznatim sloganom cenzorske struke: Književnost je dezinformacija.

Podnaslov vaše knjige glasi – nefikcija. Kako sad to? Da li je reč o romanu, ili ne? Otkrijte nam, je li to štivo fikcija ili nije fikcija?

Knjiga donosi ispovest jedne Srpkinje, bezimene, smele i samosvesne, o njenim subverzivnim i opscenim uverenjima, kretanjima, postupcima i o njenoj telepatskoj vezi sa trojicom tajanstvenih ljubavnika. Svi ljubavni filmovi su dokumentarni. Svaki ljubavni odnos je dokument, to jest sertifikat o jednoj fantaziji. A podnaslov je, kao što znamo, oznaka žanra. Moglo je da stoji i ovako – pesme u pričama u romanu u Srbiji. Roman je antitržišni, antinacionalistički, antimimetički, dakle antikanonski u svakom smislu. Roman o nužnosti otpora i sveobuhvatne pobune. Zašto nefikcija? Zato što ništa nisam izmislio. Nisam morao. Prepoznavanja i ukazivanja na izvore samo bi skretala pažnju, smetala, ometala i zanovetala. Skrivena u očiglednom, blista tajna. Unapred hvala na pažnji i razumevanju, svim čitaocima, do kojih će knjiga dospeti pre ili kasnije. Roman je to metempsihoze. Svi vodeći likovi prolaze kroz vratolomne inkarnacije i metamorfoze. Nemci bi rekli: Das Endzeitstimmungroman. Roman apokaliptične atmosfere, poslednjeg vremena, poslednjeg pred ništavilom. Ali, jedno mora da se prizna – to je štivo takvo da ga u Srbiji s pravom brane čitaocima koji još nisu punoletni.

 
Danas, 30.01.2010.

Peščanik.net, 30.01.2010.

Leave a Reply