meditacija o jednoj utopiji
Kako pisati utopijski u zastrašujućoj aktuelnosti planetarno obistinjene anti-utopije?
Svo poverenje je potrošeno. Smrtonosni rizik je prožeo i najbezazlenije elemente života. Zebnja isijava iz milijardi pogleda. Dominantna svest o bespomoćnosti i bezalternativnosti očigledan je simptom represije na koju smo pristali.
Igra koju igramo nema ime, a kad bi ga imala, zvala bi se: „Bez ikakve igre“ i nepodnošljiva je. Kako da probudimo u sebi zapostavljenu moć transformacije? Potrebna nam je sledeća pripovest u koju ćemo moći da poverujemo makar na trenutak, prekretnička vizija u kojoj ćemo ipak nazreti svoje mesto i smislenost, potrebna nam je bitno promenjena perspektiva, makar i utopijska.
Pokušajmo sa nečim naizgled bezazlenim i poetičnim. Pokušajmo sa pisanjem o sličnosti.
OLOVKA I HARTIJA
Počećemo sa nekoliko primera.
Majka tokom šetnje uočava sličnost i ukazuje kćeri:
– Kako to hodaš? Ispravi leđa! Nagnuta si kao bicikl u krivini.
Ili:
Ulice su kao reke, trgovi su kao jezera, stepeništa su kao vodopadi.
Prepoznata sličnost u ova dva primera je očigledna, zar ne? Evo sad jedne manje očigledne sličnosti:
Crepovi na krovu. Krljušt na ribi.
Kad se kaže ovako neposredno i precizno, sličnost se odmah vidi.
Još jedan primer sa ribom:
Plamičak sveće trza se kao majušna prozirna riba upecana na fitilj.
Ove sličnosti nisu očigledne, ali od trenutka kad se uoče, nepobitne su i upečatljivije od nekih sličnosti koja su nam bile očiglednije.
Još jedna manje očigledna sličnost:
Vodoravni presek olovke otkriva totalno pomračenje Sunca.
Neočigledne sličnosti su uzbudljive, zar ne?
I poslednji uvodni primer:
Iza reči je hartija. Iza nas je nebo.
Razmislimo o sugerisanoj sličnosti odnosa između reči i hartije i odnosa između ljudi i neba. I razmislimo o različitim implikacijama koje ova sličnost donosi.
PRVA ZAPAŽANJA
Na osnovu navedenih primera, kao i bezbroj drugih koje svako može navesti, odmah možemo da iznesemo prva zapažanja o sličnosti:
– sve što postoji međusobno je uporedivo
– zbog neprestanih promena, čak i ista stvar ili pojava uporediva je sama sa sobom
– sličnosti se dele na očigledne i skrivene
– očigledne sličnosti često ometaju opažanje skrivenih sličnosti
– svaka sličnost na nešto ukazuje, nešto nam otkriva
– u svakoj sličnosti skriva se elemenat iznenađenja
– sličnost nikad nije doslovna (ona uvek dodaje bar jednu dimenziju, bar jedan aspekt više)
– sličnost generiše značenje
– svaka sličnost je važna
Zadržimo se ovde na trenutak. Zašto je svaka sličnost važna? Zašto je, uopšte, sličnost važna? Hajde da to pokažemo i obrazložimo.
NEPONOVLJIVOST
Iako izgleda da je sve što postoji isto samo sa sobom, nije tako. Pogledajmo pažljivije i razmislimo: šta bi bilo isto samo sa sobom? Proverimo… I? Naravno ničega takvog. Svetlost nije ista kao malopre, kao sinoć, kao pre hiljadu godina. Zvuci i mirisi nisu isti. Vazduh nije isti. Nebo nije isto. Naše sećanje nije isto. Naše želje i nade nisu iste. Reči nikad nisu iste, iako možda isto zvuče. Svaki put kad izgovorimo ili napišemo neku reč, ona nosi značenja svih ranijih upotreba.
Već samo vreme neminovno donosi promenu, iz časa u čas. Nema ničega što bi postojalo izvan vremena, a ono je sušta promena, svaki trenutak je drugačiji od prethodnog i od svih prethodnih, nijedan trenutak nije bio nikad pre, niti će biti ikad kasnije.
Na logičkom nivou svet se sastoji od netautologija. Ne postoji ništa identično samom sebi. Sve što postoji razlikuje se od samog sebe. Kao što kaže pesnik Huan Ramon Himenes: „Yo no soy yo“. Ja nisam ja. Ili kao u pesmi benda U2: „One, but not the same“. Jedno, ali ne isto.
Isto nikad nije isto. Svaki sledeći trenutak utiče, donosi transformaciju, koja samo na prvi pogled nije uočljiva, a koja često može biti itekako uočljiva. Ponavljanje je očigledna iluzija. Nema ponavljanja, na delu su možda ritmovi, ili algoritmovi, možda obrasci i sigurno iznenađenja, obrasci kojih možemo biti svesni ili ne, iznenađenja koja mogu biti velika ili mala. Možda čak ni to… Dejvid Hjum o ponavljanju tvrdi: „Ponavljanje ne menja ništa u objektu ponavljanja, ali menja nešto u onome koji ga opaža.“
Nemoguće je biti isti, ili ista, ili isto, sa samim sobom. Čak i težnja ili istrajavanje da se ostane isti menja onog ili ono koje tu težnju sledi. Čak ni potpuno različito od sebe nije isto sa nečim potpuno različitim od sebe. Svaka osoba je jedinstvena, nesvodiva, neponovljiva, singularna. Svaka osoba je otelotvorenje razlike. Ali baš zato je svaka osoba međusobno uporediva.
Što važi za osobe važi i za kulture: svaka kultura jeste jedinstvena, ali baš zato međusobno uporediva. Što važi za osobe i kulture ne važi za nacije. Jer nacije su pre svega zasnovane na identitetu, a ne na razlici. Što važi za nacije, važi i za ideologije. Nacije nisu kulture, nego ideologije.
GLAVNI ARGUMENT
Samo različito može biti slično.
Ovaj argument je glavni oslonac utopije sličnosti. Zašto? Zato što je samo slično garancija različitosti. U identitetu ne može biti sličnosti. Jedino isto ne može nikako biti slično. Ako nema različitosti, ne može biti sličnosti. Samo različitost omogućava sličnost. Samo sličnost može da pokaže i čuva različitost. Stoga sličnost omogućava različitost.
Jer, o razlikama se može govoriti tek na osnovu upoređivanja. A upoređivanje je rodno mesto sličnosti. Logika identiteta greši kad podrazumeva da je za poređenje neophodna pripadnost istoj vrsti ili istom rodu. Kakvog smisla ima upoređivati babe i žabe? Pa ima. Kakvog smisla ima upoređivati devojčicu i bicikl? Pa ima. Kuću i ribu? Pa ima. Olovku i Sunce? Pa ima. Papir i nebo? Pa ima. Samo tako smisla uopšte ima. Da naš um i uobrazilja to ne rade, smisla ne bi ni bilo.
Smisao proizlazi iz razumevanja. Razumevanje proizlazi iz uviđanja. Uviđanje proizlazi iz zapažanja, iz zapažanja sličnosti. I obrnuto, zapažanje proizlazi iz uviđanja. Uviđanje proizlazi iz razumevanja. Razumevanje je, time, neraskidivo povezano sa zapažanjem. Razumevanje artikuliše i konstituiše kontekst (uklapanje u tzv. širu sliku i situaciju), a kontekst artikuliše i konstituiše značenje. Tako se pojavljuje smisao.
Smisao se pojavljuje kao zamisao slobode u granicama prirodne nužnosti i ljudske odgovornosti. Smisao se pojavljuje kao zamisao. Zamisao slobode. Na neposrednu vezu između mašte, sličnosti, slobode i odgovornosti treba neprestano ukazivati. Smisao se pojavljuje i kao zamisao sličnosti u granicama nužnosti, odgovornosti i logike identiteta, kojim presuđuje princip neprotivrečnosti (princip isključenja trećeg).
Svaka sličnost je jedna utopija. Sličnost je fraktal utopije. Na nivou književnosti, svaka uspela metafora je ostvarena utopija. Na ontološkom nivou, sličnost je indikacija primata mogućeg nad realnim.
Odsustvo sličnosti indikacija je identiteta. Odsustvo sličnosti indikacija je, istovremeno, odsustva imaginacije i odsustva realnosti. Imaginacije, zato što je nemoguće da nema bilo čega za poređenje. Realnosti, zato što je nemoguće da postoji nešto što je potpuno identično samo sa sobom, tako da nije moguće pronaći bar neki aspekt različitosti, a time i osnovu za sličnost.
Apsurdno je tvrditi i dokazivati sličnost između dva ili više bića za koja istovremeno tvrdimo da se međusobno ne razlikuju ni po čemu, da su bez ostatka zamenjivi (pojavno, ontološki, logički, vrednosno, fizički, istorijski, pravno itd). Dakle, sama sličnost dovoljan je dokaz i uslov razlike. Ako nema sličnosti, onda nema ni razlike. Samo slično može da sledi i vodi brigu o različitom. Jedino identično ne može biti slično. Jedino identično nije i ne može biti različito. Ovo liči na truizam, ali je više od toga. Jer osporava suprotnu i uvreženu tezu: da je identitet dovoljan dokaz i uslov razlike.
Garancija različitosti, nesvodivosti, jedinstvenosti – garancija drugosti i raznolikosti – ne može biti u identitetu. Ponovimo (učinimo nemoguće): na logičkom nivou svet se sastoji od netautologija. Sličnost je, time, kao načelo istinitije, konstruktivnije, starije i mudrije od načela identiteta. Sličnost je bogata i nešto nam saopštava, identitet je siromašan i nema ništa da nam kaže. Sličnost je produktivna, a identitet je reproduktivan i reduktivan. Sličnost je kreacija, a identitet je redudancija.
Sličnost se zasniva na uporedivosti. Važan je funkcionalni odnos uporedivosti i nesamerljivosti: što izrazitija uporedivost – to izrazitija nesamerljivost. Dakle, ne stoji: što veća uporedivost to veća poistovećenost, nego: što veća uporedivost to veća uočljivost singularnosti i neponovljivosti. Jer sličnost je mera različitosti, pa onda sledi da što je funkcionalnija uporedivost, to je očiglednija nesamerljivost dve ili više upoređene različitosti. Stoga, sličnost je mera nesamerljivosti. Sličnost je mera drugosti, a ne istosti.
HRABROST I POŠTOVANJE
Sličnost je izazov. Nužan uslov sličnosti je naša sposobnost zamišljanja, naša uobrazilja. Ne uvek, ali često, za pojavu sličnosti pored mašte potrebna je i hrabrost (intelektualna, voljna, socijalna, ideološka, istorijska, kulturna, politička, pravna, ekonomska, ponekad čak i biološka).
Traganjem za sličnostima i istrajavanjem u sličnosti neposredno podržavamo i čuvamo različitost, a time drugost. Crepovi na krovu. Krljušt na ribi. Kuća i riba su uporedivi, iako su toliko različiti. Kuća i riba su uporedivi, a toliko su različiti. Kuća i riba su uporedivi, jer su toliko različiti. Da ponovimo (da učinimo nemoguće): ako nema sličnosti, onda nema ni razlike. Iz razvijene naklonosti prema sličnosti rađa se spontano naklonost i poštovanje prema razlici. Naklonost, kad ne izneveri, donosi poštovanje. A naklonost za sličnost nikad ne izneveri.
Poštovanje za razliku može biti poštovanje za konkretnu razliku ili više njih, ali može biti i poštovanje za razliku uopšte tj. za smisao različitosti tj. za načelo različitosti. Sličnost je mera poštovanja drugosti, a ne istosti.
KLASNE RAZLIKE
Sličnosti su uvek važne, bez obzira na kakve razlike ukazuju. Ima li razlika koje nisu za poštovanje? Ima. Ali i takve razlike uočavamo kroz sličnost. Šta da se radi sa razlikama koje nisu za poštovanje, koje nisu opravdane? Na primer: klasne razlike. Na primer razlika između eksploatatora i eksploatisanog. Na primer razlika između tržišne vrednosti i upotrebne vrednosti neke robe. Jesu li te razlike nužne?
U svakom slučaju, kulturne razlike ne smeju sakrivati klasne razlike. Kulturne razlike ne smeju sakrivati klasne privilegije. Kulturne razlike ne smeju sakrivati kulturne privilegije. Klasne sličnosti ne smeju sakrivati klasne razlike (podsetimo se zapažanja koje ukazuje da očigledne sličnosti često sakrivaju ili ometaju opažanje skrivenih sličnosti i skrivene razlike).
Ako tragamo za sličnostima i istrajavamo u sličnosti raznih društvenih klasa, to ne znači da ih time podržavamo i da se time nužno zalažemo za održanje klasne hijerarhije društva, nego znači da društvene klase i društvenu hijerarhiju bolje uočavamo i razumemo.
Ne smemo dozvoliti da govor o kulturnim razlikama služi da se ukine govor o klasnim razlikama. Naravno, kao i sve druge razlike, tako se i klasne razlike mogu upoređivati, međusobno, ili sa bilo čim drugim.
Ljudi stvaraju razlike. Razlikujmo razlike koje stvaraju ljudi od razlika koje ne stvaraju ljudi. Da li je, na primer, razlika između zdravlja i bolesti neopravdana iako nužna? Da li je razlika između ljubavi i ravnodušnosti nužna ili stvorena, opravdana ili neopravdana? Da li je razlika između ravnopravnosti i neravnopravnosti nužna ili stvorena, opravdana ili neopravdana?
Ima li neopravdanih razlika koje su nužne? Nema. Uočimo sličnosti, da bismo bolje razumeli.
SUPROTNO OD SLIČNOSTI
Šta je suprotno do sličnosti? Ne razmišljajući, mnogi će odgovoriti: razlika, i odgovoriće netačno. Tačan odgovor, međutim, precizno glasi: nesličnost. Šta je nesličnost? Ako sličnost čuva razliku, onda nesličnost čuva identitet. Šta je, dakle, suprotno od sličnosti? Identitet, a nikako ne razlika.
Jedine razlike među ljudima koje su bitne: razlike u razmišljanju, u zamišljanju, u uviđanju i razumevanju, i u odgovornostima koje odatle proizlaze. Čovek stoji iza onoga šta i kako misli i zamišlja, čovek ishodi iz svog mišljenja i mašte, a ne obrnuto. Ako nema mišljenja i mašte, nema ljudi, samo ljudi su sposobni za tako nešto. Sledi da su samo ljudi sposobni da prepoznaju sličnost.
Jedine bitne razlike među kulturama ogledaju se u sličnostima, jer sličnost je medijum razlika u zamišljanju i razmišljanju, sličnost je medijum kulturne osobenosti i neponovljivosti, sličnost je medijum drugosti. Samo kulture mogu da prepoznaju sličnost. Gde nema prijemčivosti i sklonosti za sličnost, nema kulture. Gde nema odgovornosti za razlike, nema kulture. Gde nema kulture, nema poštovanja za drugost.
Naša utopijska dužnost: težiti sličnosti, a ne identičnosti. Jer sličnost je neuporedivo znatiželjnija, hrabrija, zanimljivija i odgovornija od identiteta. Jer sličnost je neuporedivo održivija, pravednija i blagorodnija od identiteta. Jer sličnost je neuporedivo važnija od identiteta.
Identitet je anti-utopija drugosti. Sličnost nije utopija nego realnost drugosti.
Sličnost je težnja koja proizlazi iz težnje za različitošću, raznovrsnošću, raznolikošću. Identitet je težnja za istim. A sličnost je briga drugost, ne za istost.
Ako vas pitaju za identitet, odgovorite im:
– Nemam identitet, imam sličnost.
Anti-utopiju živimo. Utopiju mislimo i zamišljamo. Svaki identitet je anti-utopija. Svaka sličnost je utopija. Mora da se zamisli. Dovoljno je da se zamisli da bi postojala.
ZADOVOLJSTVO U SLIČNOSTI
Sličnost ne nagrađuje samo saznajno i stvaralački i intersubjektivno, nego i pruža zadovoljstvo. Zadovoljstvo u sličnosti dolazi od zadovoljstva u ljudskosti. Zadovoljstvo u sličnosti dolazi od posredne potvrde različitosti i razlike, od interakcije sa drugošću u nama samima.
Akumulacijom sličnosti zadovoljstvo se ponekad umanjuje, jer efekat prepoznavanja i samoprepoznavanja postaje očekivan. Ali onda nastupa zadovoljstvo na sledećem nivou saznanja, uvidom da potvrđene razlike samo pojavno variraju jedinstvenu unutarnju logiku, jedinstvenu zakonomernost. Kakva je to logika, koja je to zakonomernost, koja je to supstancija ljudskosti? Pa upravo ona koje ne bi bilo bez ispoljavanja u mnogobrojnim multiaspektnim individualnostima i neponovljivostima i različitim pojavnostima. To je upravo ona zakonomernost koja nestaje ako nestanu razlike kroz koje se tako raskošno i tako uzbudljivo pokazuje.
Ako u pokazivanju i ispoljavanju ne bi bilo različitosti, mnogostrukosti, raznovrsnosti, procesualnosti i drugosti, nego uvek istosti i jednoobraznosti, to bi značilo da je zakonomernost do koje nam je stalo mrtva, nefunkcionalna. U identitetu ljudskost je ugrožena, smrtno. Nije čovek mera čovekolikosti, nego je čovekolikost mera čoveka. Najčovekolikiji od svih živih bića nisu ljudi, nego oni koji mogu da zamisle i koji hoće da budu ljudi, koji sebe određuju htenjem da što više liče na čoveka, da se u sebi i sobom što više približe čoveštvu. Tako sličnost čuva čoveštvo u nama.
A kako dolazi do ovog prodora – duhovnog, mentalnog, antropološkog, kulturnog, političkog, civilizacijskog – od sličnosti kao prepoznavanja manje ili više zanimljivih uporednosti i formalnih analogija, ka sličnosti kao prepoznavanja jedinstvene i nedeljive podležeće sprege bez koje je ljudskost ugrožena?
Pa tako što prepoznavanje sličnosti i upoređivanje vodi ka zapitanosti o razlogu koji dovodi do tih sličnosti, srodnosti i jednoobraznosti u razlikama. Razlog i svrhu prepoznatih sličnosti i srodnih načina uobličavanja i ispoljavanja lakše je razumeti iz dva ili više primera, nego samo iz jednog (iz raznovrsnosti, a ne iz uniformnosti).
Iz identiteta, tj. iz jednog slučaja kao tautologije sa samim sobom, ne može se dospeti do saznanja (koje tu tautologiju nadilazi). A u sličnostima pojavljuju se dve ili više raznolikosti to jest drugosti, iz kojih se upoređivanjem ukazuje sličnost – ukazuju se obrazac i iznenađenje, pa je lakše uvideti svrhu obrasca i razlog iznenađenju. Jer obrazac je tu uvek da štiti i garantuje neku vrednost, nešto važno, nešto do čega je ljudima naročito stalo, a što je inače podložno propadljivosti, izvitoperavanju, trošenju, zaboravu, neprijateljstvu, iscrpljivanju, nepostojanosti, nedostojnosti, gubitku… A iznenađenje je tu – da nas iznenadi. U svakoj sličnosti skriva se elemenat iznenađenja. I onda, tako, vidi se da to što je važno, jeste važno svim ljudima podjednako.
Ispoljavanje i artikulacija različitosti kroz sličnost postupak je za obezbeđivanje blagorodnih efekata tj. posledica uverenja i opredeljenja, misli i zamisli. Jer bez takvog uobličavanja, bez postupka upoređivanja, naše misli i zamisli bile bi ugrožene petrifikacijom i autizmom. Bez postupka upoređivanja to jest bez sličnosti nema samoreflekcije i kritičkog odnosa prema sebi i prema svetu, prema našim uverenjima i opredeljenjima, prema našim mislima i zamislima. O kojim i kakvim uverenjima i opredeljenjima konkretno je reč?
Reč je o slobodi. Kako? Tako što je sličnost u domenu i kompetenciji uobrazilje. Pošto je uobrazilja domen i kompetencija slobode, to znači da je sličnost domen i kompetencija slobode. Luis Bunuel reče: “La imagination es libre, el hombre no.” Mašta je slobodna, čovek nije. To znači, u stvari, da se zadovoljstvo u sličnosti svodi na zadovoljstvo u slobodi.
Kulture i zajednice dele se na dve osnovne grupe: kulture i zajednice kontrole uverenja (neslobodne) i na kulture i zajednice kontrole posledica uverenja (slobodne). Kontrola uverenja neminovna je u kulturama i zajednicama identiteta, a kontrola posledica uverenja neminovna je u kulturama i zajednicama sličnosti. Razlika izgleda mala, samo u ovoj jednoj reči: posledice. Ali ta je razlika fundamentalna. U toj razlici čuva se sloboda. Svest o posledicama je odgovorna svest. Samo slobodni mogu biti odgovorni i obrnuto – samo odgovorni mogu biti slobodni.
Identitet je ravnodušan prema posledicama. Identitet ugrožava našu slobodu. Identičnost je u domenu tautologije i stoga lišena bilo kakvog sadržaja. Identitet je nefunkcionalan i pasivan. Identitet ukida potrebu da se upoređuje, da se misli, da se razume, da se zamišlja i da se bude odgovoran. Insistiranjem na identitetu gubimo slobodu. Insistiranjem na identitetu, gubimo oslonac, umesto da ga steknemo.
DIJALEKTIKA UPOREĐIVANJA
Put do sličnosti je upoređivanje. Plamičak sveće trza se kao majušna prozirna riba upecana na fitilj. Upoređivanje je uočavanje i istraživanje i pronalaženje i uviđanje sličnosti. Važno je istaći da upoređivanje ne traga za istim, nego za sličnim. Dakle, upoređivanje ne traži identičnost, nego različitost. Sličnost doseže do drugosti preko onog što je različito i uporedivo, a ne preko onog što je isto i neuporedivo. Pretenzija identiteta prema razlici već na logičkom nivou je protivrečna.
Upoređivanje ne vidi različito tražeći isto, nego vidi različito tražeći slično. Upoređivanje nije proces kojim tražimo identičnost koja će poistovetiti dve i više različitosti, već je to proces kojim tražimo sličnost koja će povezati dve ili više na prvi pogled nepovezane drugosti.
Sličnost uspostavljena upoređivanjem održava i oživljava razliku, koju bi identifikacija poništavala. Identitet je način potiranja subjekta, a sličnost je način pojavljivanja subjekta. Do sada se pojam subjekta zasnivao na identitetu, a radi se o tome da se subjekt zasnuje na sličnosti. Da li to zvuči odveć utopijski?
Ako smo svi isti u svetu u kome je sve isto, potreba za subjektom tj. različitim subjektima i njihova funkcija postaju redundantni. Ako smo, pak, svi slični, i to tako da uvek iznova treba prepoznavati obrasce i aspekte i načine i iznenađenja tih sličnosti, u svetu u kome je sve različito, onda potreba za subjektom koji zamišlja, misli, razume, komunicira, deluje i delajući stvara razliku postaje vitalna.
Sličnost nije uopšte bezazlena, jer nam pokazuje i sa nama uspostavlja svet koji do sad nismo primetili, a koji je tu i ništa ga ne može poništiti. Sličnost ima moć transformacije. Da li je to nevažno, zanemarivo, naivno? Da li i to zvuči odveć utopijski? Marks je tvrdio, podsetimo se, da je promena predstave o svetu uslov izmene sveta. Sličnost nije uopšte bezazlena, jer je izazov neočekivane sličnosti put do promene predstave o svetu.
UPOREĐIVANJE NASPRAM OPONAŠANJA
Identitet podrazumeva i zahteva isto u istom, te tako gubi i zaboravlja razliku, poništava drugost. Put do identiteta je oponašanje (imitiranje, podražavanje, kloniranje). Oponašanje zanemaruje i zaboravlja drugost. Put do razlike je, videli smo – sličnost, a put do sličnosti je, videli smo – upoređivanje. Uporedimo sad upoređivanje i oponašanje.
Upoređivanje izgleda kao meta-postupak u odnosu na oponašanje: kao oponašanje oponašanja. Kao što je oponašanje meta-postupak u odnosu na tautologiju identiteta. Oponašanje je prvi i nesvesni korak u sticanju svesti. U narednom koraku, svest reflektuje samu sebe i dovodi u pitanje identitet nastao na osnovu oponašanja.
Prvi korak u sticanju samosvesti je upoređivanje. Sposobnost upoređivanja je osnova naše samosvesti. Sličnost se pojavljuje kad oponašamo oponašanje, kad oponašamo različito različitim, kad samosvesno zamislimo da oponašamo ono što ne može biti oponašano. Time dokazujemo da smo prevazišli slepi vidokrug i ograničenje identiteta.
Upoređivanje počiva na tananijem, višem i moćnijem intelektualno-imaginativnom procesu od oponašanja. Oponašanje je domen mehaničkog odraza i reprodukcije, a sličnost je domen invencije u imaginarnom. Sličnost je viši i moćniji koncept od identiteta. Upoređivanje je plemenitije od oponašanja. Sličnost je plemenitija od identiteta.
Oponašanjem zanemarujemo sve moguće sličnosti. Time se konstruiše klopka sveobuhvatne istosti, koja potire svaku različitost u sastojcima i vidovima. To je identifikacija, proces nastanka identiteta. Identitet je privid istosti kao razlog apsolutne isključivosti.
Upoređivanjem uviđamo i ističemo sličnost. Sličnost se ne oponaša nego zamišlja. Time se drugost uspostavlja kao bliskost, kao bliskost naše invencije. Sličnost, u stvari, čini nezamislivo zamislivim, nemoguće mogućim. Upoređivanje je zamisao sličnosti kao razlog apsolutne uključivosti.
Upoređivanje ne oponaša, nego zamišlja. Zamisao sličnog upoređivanjem istovremeno ističe ukupnu različitost. Sličnost zahteva maštu. Identitet onesposobljava maštu. Identitet zahteva slepu poslušnost. Sličnost je u domenu imaginacije, a identitet je u domenu represije. Identitet predstavlja nemogućnost drugosti. Sličnost predstavlja nemogućnost identiteta.
Svaka sličnost je jedna utopija. Kad govorimo o oponašanju i upoređivanju i zamišljanju, govorimo o književnosti. Na jezičko-književnom nivou, svaka uspela metafora je ostvarena utopija.
MOĆNIJE OD MAŠTE
Mašta je moć koja samu sebe prevazilazi. Mašta nije mašta ako ne prevazilazi granice mašte. Mašta, u stvari, nije domen zamislivog nego nezamislivog. Mašta ne polazi od stvarnosti da bi artikulisala zamislivo, nego do zamislivog stiže polazeći od nezamislivog. Mašta će se pokazati tek ako nam pokaže do tad nezamislivo. Ako ostaje u okvirima zamislivog mašta se gubi, čili, posustaje… Zamislivo je divan i koristan domen i može da pokaže neverovatne stvari i da obavi neverovatne zadatke, ali mašta tu ostaje uskraćena za ono što je njoj najvažnije: za nedohvatno, za neizrecivo, za nepojmljivo, za nepoznato, za drugo i drugačije, za različito.
Od mašte je jedino moćnija mašta. Maštu je lako prepoznati – tamo je gde je nezamislivo, makar trag nezamislivog. Mašta je uvek na svojim granicama, uvek na tragu nezamislivom, nedohvatnom. Mašta nije samoljubiva, ona je interaktivna i produktivna u okviru i socio-simboličkom okruženju, ili u okviru i okruženju od mnogih isprepletenih okvira i okruženja. Ali svaki kontekst ima svoje granice i svoje mogućnosti. Mašta te okvire i mogućnosti prevazilazi.
Sličnost je tipičan instrument mašte za prevazilaženje mogućnosti i granice konteksta i sopstvenih mogućnosti i granica. U sličnosti mašta nam otkriva nepoznato, drugačije, različito. Drugo je ono što je slično, a ne ono što je nedokučivo, nedohvatno i neuporedivo.
AUTODESTRUKCIJA IDENTITETA
Sličnost je način pojavljivanja različitog. Slično je potvrda uporedivosti. Ako nema uporedivosti, ima jedino identiteta, što je druga reč za neuporedivost, za beskrajnu redudanciju tautologije, za isključivost.
Ali identitet je neuporediv jedino sa samim sobom. Stoga, neuporedivi identitet je contradictio in adjecto – očigledna samoprotivrečnost. Svaki identitet je, tako, samoprotivrečnost. Sam pojam identiteta kao neuporedivosti je autodestruktivan, svodi se na apsurd. Agresija prema drugom tako je samo preusmerena autoagresija, preusmereno unutarnje poništenje.
Opredeljenje za identitet neumitno vodi agresiji. Opasno je i beznadežno biti po svaku cenu neuporediv jer si jednak sa samim sobom, opasno je i beznadežno to uporno insistiranje na identitetu.
PRAVILA SLIČNOSTI
Kako sličnosti uspeva da nezamislivo pretvori u zamislivo?
Četiri su pravila sličnosti:
– uprkos nemogućem,
– uprkos prividu,
– uprkos konačnom,
– uprkos izvesnosti.
Isprva, sličnost se uspešno suprotstavlja nemogućem, uspostavljujući vezu tamo gde je nema i gde je ne može biti. To je prvo pravilo. Sličnost pokazuje da ovo „ne može biti“ važi samo naizgled. Sličnost se prividom mogućeg uspešno suprotstavlja prividu nemogućeg. Ali to još nije drugo pravilo.
Sličnost umesto privida nepovezanosti zamišlja i nudi privid povezanosti. Sličnost ne bila sličnost kad ne bi morala da ukaže i na prividnost svog privida. Sličnost mora jasno staviti do znanja da je istina primarna. Tek to je drugo njeno pravilo. I sličnost to uspešno čini. Ali ni to još uvek nije dovoljno.
Neophodno je sledeće pravilo. Nijedna istina nije konačna i neopoziva. Sličnost nudi test sopstvenog osporenja. Sličnost ističe sve razlike, ništa ne krije. Sličnost nalaže trajnost svog važenja, tako što nudi jasne i nedvosmislene uslove svog održanja. I ako su ti uslovi ispunjeni zauvek, i sličnost važi zauvek. To je njeno treće pravilo, pravilo uspešnog prkošenja konačnosti, prkošenja ograničenom trajanju. Ali ni to nije dovoljno. Jer prkošenje konačnom trajanju obezbeđuje izvesnost.
Sličnost, međutim, prkosi i sopstvenoj izvesnosti. Sličnost ne bi bila sličnost kad ne bi u sebi imala i rizik neizvesnosti: višeznačnosti, otvorenosti, nedovršenosti, nedostižnosti. Sličnost nije sličnost ako ne podrazumeva i neke neiskazane, nepoznate uslove važenja i procedure provere. To je njeno četvrto pravilo.
Četvrto pravilo sličnosti obavezuje na izvesnost neizvesnosti. Sličnost ne bi bila sličnost kad ne bi prkosila izvesnosti koju je sama uspostavila. Ima li ičeg ljudskijeg od toga? Tek tako dosežemo slobodu.
Sličnost potvrđuje da ljudi žive bar četvorostruko uprkos: uprkos nemogućem, uprkos prividu, uprkos konačnom, uprkos izvesnosti. Sva ova četiri ljudska „uprkos“ nalaze se u sličnosti. Nijedno od ova četiri „uprkos“ ne nalazi se u identitetu.
NESAMERLJIVOST
Sličnost se potvrđuje uporedivošću. Uporedivošću ma čega ili ma koga sa ma kim ili sa ma čim. Istovremeno, videli smo kako baš uporedivost potvrđuje razliku. Jer samo različito može da se poredi, samo različito može biti slično. Time sličnost, preko uporedivosti, potvrđuje ultimativnu nesamerljivost, jedinstvenost, singularnost, nesvodivost i neponovljivost drugosti. Time sličnost potvrđuje raznovrsnost, raznolikost i neponovljivost razlike. Govoriti o sličnosti znači govoriti o neponovljivosti, a ne o ponovljivosti. To je bila pretpostavka od koje smo krenuli u ovo utopijsko razmatranje sličnosti.
Šta je, na osnovu ovih zapažanja, razlika između uporedivosti i nesamerljivosti? Uporedivost je postupak, a nesamerljivost je krajnje značenje tog postupka. Hermeneutički, uporedivost je razlog sličnosti, a nesamerljivost je krajnji cilj sličnosti. Na hermenutičkom nivou, nesamerljivost – kao nesvodivost na isto, na jedno – smisao je sličnosti. Jer samo različito može biti slično. Što je suprotno od uvreženog mnenja da je smisao sličnosti identitet kao svodivost na isto, na jedno. Biti samerljiv kroz sličnost znači biti nesamerljiv kao drugost.
NEPOZNATI, A BLISKI SVETOVI
Sličnost je imanentno utopijska jer sličnost ne postoji, mora da se zamisli. Time je obezbeđena suverenost i neporecivost i neiskorenjivost sličnosti u ljudskom svetu.
Sličnost je transformativna. Upoređivanjem tj. otkrivanjem sličnosti stvara se novi imaginarium, svet kakav nam pre postupka i zadovoljstva upoređivanja nije bio poznat. Iako je uvek već bio tu. Iza reči je hartija, a iza nas je nebo. Otkrivanjem sličnosti uspostavlja se odnos, uspostavlja se povezanost, uspostavlja se uzajamnost. Otkrivanjem sličnosti uspostavlja se bliskost. Otkrivanjem sličnosti uspostavlja se srodnost.
Sličnost znači opštiti, komunicirati, razumeti, približiti, prihvatiti. Otkrivanjem i prepoznavanjem sličnosti događa se razumevanje, događa se komunikacija, događa se poverenje, događa se integracija, događa se solidarnost. Sličnost ujedno i čuva razlike i ujedinjuje. Sličnost na pojedinačnom nivou garantuje razliku, a na opštem nivou garantuje raznovrsnost. Sličnost je tako garancija razumevanja.
U svetu identiteta sličnost sa njenom moći transformacije je nedopustiva, pa je stoga njeno pojavljivanje često razlog za identitetsko nasilje i mržnju. A u svetu sličnosti identitet je nemoguć. Zato što se sve što postoji međusobno može upoređivati, osim istog, koje ionako ne postoji. I zato što se samo različito može upoređivati. A samo različito i može da postoji. Nijedna pahulja nije ista. Proverite. Nijedno kučence dalmatinera nije isto. Nijedan oblak, nijedna riba u jatu, nijedno zrno peska na plaži, nijedna novčanica, nijedan san, nijedna tuga. Proverite.
FAŠIZAM ISTOSTI
Samozavaravanjem o pripadanjima nametnutim identitetima događa se isključivanje, događa se dezintegracija. Samozavaravanjem o pripadanjima nametnutim identitetima događa se nerazumevanje, događa se nepomirljivost, ksenofobija, getoizacija. Samozavaravanjem o pripadanjima nametnutim identitetima događa se antagonizam, konflikt, agresija, nasilje. Samozavaravanjem o pripadanjima nametnutim identitetima događa se varvarstvo, događa se smrt.
Kad i ako se kultura i zajednica sličnosti ostvaruje iz dana u dan, iz situacije u situaciju, iz iskustva u iskustvo, iz izazova u izazov, na svim nivoima, to onda predvidivo vodi ka uspostavljanju bliskosti i srodnosti, a ultimativno do potvrde hipoteze o neporecivosti različitosti među nama, ali i do saznanja da među ljudima postoji samo jedna bitna razlika: to je razlika u mišljenju i zamišljanju.
Tako bi se uočile dve osnovne grupe ljudi: oni koji ne misle i ne zamišljaju, naspram onih koji misle i zamišljaju. Naravno, u ovoj drugoj grupi ljudi bi se međusobno razlikovali upravo prema razlikama u svom mišljenju i svom zamišljanju. I uživali bi u prednostima i zadovoljstvima sveta zasnovanog na otkrivanju međusobnih sličnosti, i imali bi višestruke koristi, jer bi te sličnosti ujedno doprinosile njihovoj posebnosti i jedinstvenosti, kao i njihovoj povezanosti i bliskosti sa drugima.
Problem, međutim, ostaje sa prvom grupom, u kojoj su oni koji su zaboravili da budu znatiželjni, ili to nikad nisu bili, oni koji ne misle i ne zamišljaju. Oni nikad neće priznati da ne misle i ne zamišljaju, nego će se uvek pozivati na svoj identitet, koji skriva njihovo nemišljenje i nemaštovitost, a oličava to u šta oni veruju, to što oni misle da su smisllili i što zamišljaju da su zamislili. Ali sličnost se nikad ne zaustavlja, uvek se iznova uspostavlja. Za neke ljude, to je nepodnošljiv napor.
Oni, nažalost, mrze druge, a naročito drugačijemisleće. Jer je jedino relevantno merilo razlike – mišljenje i zamišljanje (zamisli, ideje, koncepti, načela, zakonomernosti, razumevanje, tumačenja). Mrze drugačijemisleće jer ne misle, nego se plaše. Strepe, iako to nikad ne bi priznali. A plaše nas se je ih samim svojim postojanjem mi drugačiji i drugačijemisleći podsećamo da nemaju ništa od života i od sebe, ništa osim te prazne istosti za koju nije potrebno ništa saznavati, ništa razumeti, ništa zamišljati, ništa otkrivati, ništa umeti, ništa hteti, ništa smeti, ni za šta i ni za koga odgovarati, ništa stvarati. Ti ini to jest inomisleći podrivaju jedini temelj njihovog života, koji i nije nikakav temelj, nego iluzija, fatamorgana, provalija, vakuum, ništavnost. Taj avetinjski temelj, ta prazna istost u kojoj su se učaurili i zatarabili, bila je i ostaje alibi za sve ispraznosti i sve neostvarenosti i sve neodgovornosti i sve lažnosti i sve veštačkosti i sve male i velike zločine i prevare. U njoj, u toj avetinjskoj istosti, po definiciji nema i ne može biti izuzetaka, jer inače ne bi bila istost, jer inače ne bi mogla biti identitet.
Stoga, već i na sam nagoveštaj izuzetka od istosti, od identiteta – tog tabua svih tabua – reaguju automatski, imaju iskonsku potrebu, po instinktu održanja, po nalogu krda, dakle po beslovesnom iracionalnom nalogu, da unište tu pretnju – za njih i po njih neposrednu i očiglednu, pretnju onom najdragocenijem to jest jedinom što imaju: pretnju svetinji i tabuu istosti.
I zato su nasilni, surovi, zato su bezdušni i neosetljivi i bezobzirni. I zato su još jače zbijeni u krdo, koje šalje samo jednu poruku: mrzeti, izlučiti, odstraniti, uništiti, zatrti, zaboraviti, poricati. I zato: fašizam, fašizam istosti.
AGONIJA MULTIKULTURALNOSTI
Proklamovani ideali multikulturalnosti i interkulturalnosti doživljavaju agoniju, jer nažalost nikad nisu postali produktivna praksa, nego su ustanovljeni i održavani kao ideologija, ili kao neka vrsta „meke“ ideologije. Poretku ta ideologija služi da pričom o kulturnim razlikama i njihovom značaju zamaskira stvarnost sve drastičnijih klasnih razlika i bezobzirne eksploatacije ljudi i prirode. Takođe, služi da pričom o kulturnim razlikama i iluzijom o proklamovanom jedinstvu zamaskira stvarnost ideoloških razlika i nejedinstva. Jer svest o stvarnosti klasnih i ideoloških razlika je opasna po poredak i njegovo održanje.
Retki su primeri realne, iskrene, antidogmatske, sistemske i življene prakse multikulturalnosti i interkulturalnosti, bilo gde na svetu. A ima primera da se ideologija multikulturalnosti ispoljava kao forma sofisticiranog kulturnog rasizma i kulturnog kolonijalizma, indirektnog ili direktnog – dakle upravo kao suprotnost onim vrednostima za koje se multikulturalnost navodno zalaže.
Poraz i razočarenje su neminovni, jer je ova ideologija od početka bila zasnovana na identitetu, posvećena tabuiziranju i promociji identiteta. A iz autoreferentne i isključive strukture identiteta nikad nije mogla da proizađe povezanost, jedinstvo u raznovrsnosti, konstruktivna bliskost, interakcija, dijalog, razumevanje, poverenje, saradnja, solidarnost, uzajamna emancipacija, prijateljstvo, gostoprimstvo…
Ako i dalje – uprkos frustracijama stalne krize to jest agonije ideološke ispraznosti – ipak želimo da oživimo principe i vrednosti multikulturalnosti i interkulturalnosti, oni se moraju zasnovati na sličnosti umesto na identitetu. Jer sličnost može sve što identitet nikad nije bio u stanju, niti je imao namere, niti mu je ikad bilo u interesu. Zasnovani na identitetu, multikulturalnost i interkulturalnost su dvolična dogma. A zasnuju li se na sličnosti, oni su produktivni i imaju smisla.
PRIJATELJSTVO
Svako prijateljstvo je jedna ostvarena utopija. Prijateljstvo je transformativno, kao sličnost. Prijatelji nikad nisu isti. Prijatelji su slični. Tačnije, prijatelji umeju da prepoznaju međusobne sličnosti i da na njima grade svoj odnos, kao i zajednički odnos prema drugim ljudima i okruženju. A neprijatelji su oni koji ne žele da razgovaraju. Takvo ponašanje viđamo svakog dana, na svim nivoima ljudskih odnosa – individualnih i kolektivnih, privatnih i javnih – i zaključujemo:
– Ma pusti ih, isti su.
Zašto neprijatelji ne razgovaraju? Pa zato što je njihov odnos zasnovan na identitetima, koji se razumeju kao nepomirljivi, isključujući, međusobno nerazumljivi i nepovratno razdvojeni. Iz takve pozicije, nije sporno rečima ili delima težiti ka poništenju onoga koji se ili šta se doživljava kao neprijateljsko.
Šta bi se desilo sa neprijateljstvom kad bi se premisa identiteta zamenila premisom sličnosti? To nije teško zamisliti.
ZALJUBLJENOST (TO JEST, SLEDEĆA PARADIGMA JE UVEK VEĆ TU)
Anti-utopija realnosti koju živimo svaku od do sad u istoriji predočenih utopija obistinila je u svoju suprotnost. Zavladalo je mučno stanje razočarenja i osećanje sveopšte ucenjenosti i poniženosti, straha, strepnje pred budućnošću, beznadežnosti. Stojimo bespomoćno, kao hipnotisani pred iscerenim samouverenim zlom.
Svedoci smo hibernirane imaginacije i zjapećeg odsustva vizije na civilizacijskom nivou, uprkos neodložnoj potrebi mnogih nacija i kultura – kao i ukupnog čovečanstva – potrebi koju ponaosob osećamo i o kojoj se slažemo bez obzira na socijalni, politički, geografski, ekonomski, biološki, pravni ili simbolički status.
U takvom kontekstu i sa takvim gorkim iskustvom, koncept sličnosti odgovara na potrebu – nudi konkretan i konstruktivan primer efekata promene civilizacijske perspektive. Sličnost je dobar primer prekretničkog narativa koji je je prividno marginalan i tih, ali je ipak uvek već tu. Kao što je u svim vremenima bio uvek već tu. Čak je i njegova prividna bezazlenost revolucionarna. Sličnost je valjan uzor promene, proverite.
Ima, naravno, još takvih primera. Ali pre nego što ih spomenemo, hajde da vidimo u čemu se načelno sastoji i kako je moguća promena sveobuhvatne perspektive, koja ima svoje prožimajuće aspekte u kulturi, politici, ekonomiji, ekologiji, pravu, itd?
Načelno, uslove promene paradigme uverljivo je opisao Tomas Kun u knjizi „Struktura naučnih revolucija“. Kun objašnjava kako se tokom vladavine jedne paradigme pored niza potvrda njene opravdanosti postepeno nagomilavaju i protivrečnosti, dileme i neusklađenosti, do trenutka dovoljnog zasićenja koje u svesti jednog ili više najznatiželjnijih i najkreativnijih ljudi artikuliše drugačiju viziju kojom se protivrečnosti i neusklađenosti razrešavaju, a dotle važeća paradigma sa svojim dometima i ograničenjima dobija zadovoljavajuće obrazloženje.
Teorema nedovršenosti Kurta Gedela, na primer, upravo tako se odnosi naspram prethodno dominatne logičke i matematičke paradigme. Gausova teorija zakrivljenog prostora tako se odnosi prema prethodno dominantnoj Euklidovoj geometriji. Ajnštajnova teorija relativnosti i Hajzenbergov princip neizvesnosti tako se odnose prema prethodno dominantnoj Njutnovoj fizici. Njutnova fizika pokazuje se kao specijalni slučaj (važeći tek pod parametrima takozvanih malih brzina) u okviru Ajnštajnovog i Hajzenbergovog naučnog modela.
Možemo reći da su Gedel, Gaus, Ajnštajn i Hajzenberg prekoračili začarani obruč i privid bezalternativnosti, izdavši na najplemenitiji način sve u šta su do tad verovali i što su delili sa ostalim naučnicima i misliocima svog delokruga i vremena. Da bi bili u stanju da vide ono što još niko ne vidi, da bi zamislili dotle nezamislivo, da bi razumeli ono što se krije iza naizgled nedokučivog.
Ali mogućnost sveprožimajuće i razrešujuće promene perspektive može se uporediti i sa manje apstraktnim uzorima, koji ne zahtevaju napredno predznanje kojim vlada samo manjina manjine (naučna zajednica i unutar nje samo jedan deo naučnika), nego su bliski svim ljudima. Evo na primer, zaljubljivanje. Nemojte da podižete obrve. Razmislimo na čas o zaljubljivanju: tu imamo na delu svojevrsnu izdaju svega u što smo do tad verovali. Ili nam se činilo da smo čvrsto verovali. A efekat je čudesan. Svako zaljubljivanje je jedna utopija. Zaljubiti se može samo uprkos svemu.
Anti-utopiju živimo. Utopiju mislimo i zamišljamo. Svaki identitet je anti-utopija. Svako zaljubljivanje je kao sličnost – jedna utopija: mora da se zamisli. Za neke ljude, nažalost, to izgleda kao nepremostiva prepreka. A naravno da nije. Svako može da zamišlja. I za sličnost i za zaljubljivanje dovoljno je da zamislimo da bi se pojavilo i postojalo.
Poređenje sa zaljubljivanjem ukazuje da prekretnički narativ ne dolazi niotkud. U stvari, onim što nam se događa zaljubljivanjem mi indirektno potvrđujujemo naše dubinske pretpostavke, koje su svakodnevna neosveštena rutina i uskogrudo okruženje i nametnuto vaspitanje korumpirali, ispraznili od smisla, ili doveli u pitanje nagomilavanjem trivijalnosti, protivrečnosti, nefunkcionalnosti i uznemirujućih dilema.
Pošto je zaljubljivanje moguće, poređenje sa zaljubljivanjem potvrđuje da je preokret moguć. U svetu izdatih elementarnih vrednosti, te ravnodušja i malodušja pred posledicama, preokret izgleda kao izdaja, izdaja takvog anti-utopijskog sveta. Mladi Romeo i Julija su veličanstveni izdajnici. Majstor i Margarita su veličanstveni izdajnici. Izdajnici anti-utopije identiteta.
Antigona je takva izdajnica. Don Žuan takođe. Đordano Bruno i Nikola Kopernik su takvi izdajnici. Sokrat i Spinoza. Anderesenova mala sirena i Niče. Džojs i Tolstoj. Bunjuel i pisar Bartelbi. Kazancakis i Džimi Hendriks su takvi izdajnici. Bob Dilan i Seks Pistols takođe. Hamlet i Godo. Šenberg i Breht. Gombrovič i Anslem Kifer. Marsel Dišan je takav izdajnik. Žoze Saramago i Hajnrih Bel. Holden Kolfild i Danil Harms. Rembo i Van Gog su takvi izdajnici. Gogen i gospođa Dalovej. Odisej koji nikako da se vrati i Brodski koji emigrira. Knez Miškin i Zigi Stardast sa Marsa. Vitgenštajn i Derida. Spartak i Jelinek. Kafka i Frojd. Buda i Bernhard. Hristos i Čomski su takvi izdajnici. Pravdoljubivi trgovac konjima Mihael Kolhaz i zaljubljene gospođe Ema Bovari i Ana Karenjina. Faust i Džek Keruak. Kradljivac Prometej i zaneseni hidalgo Don Kihote od Manče. Gargantua i Pantagruel. Hana Arent je takva izdajnica, omrznuta među cionistima koji zabranjuju njenu prosvetljujuću knjigu o Ajhmanu, tom najvećem birokrati identiteta. I Don Drejper koji nije Don Drejper. Setni Čarnojević i dobri vojnik Švejk…
IZDAJA I GREŠKA
Sličnost nas poziva da budemo izdajnici. Izdajnici zadatog, represivnog i tabuiziranog identiteta. Budimo hrabri, kao što su Romeo i Julija hrabri. Ne plašimo se da izdamo anti-utopiju identiteta. S ovim u vezi, evo jedne rečite sličnosti: Tesla je dokazao da je naizmenična struja moćnija od jednosmerne. Samo u predaji identitetu ostajemo slabi, kukavički izdajemo sebe. Budimo hrabri i predajmo se sličnosti. U predaji sličnosti nema ni predaje ni izdaje. A ima da uviđanja onoga što još niko ne vidi, ima zamisli dotle nezamislivog, ima razumevanja onog što se krije iza naizgled nedokučivog.
Političari i ideolozi su sveštenici i partijski komesari identiteta. I ogromna većina učitelja, na žalost. I sveštenici raznih crkava i kultova su ideolozi i partijski komesari identiteta. A genijalni naučnici, filozofi i umetnici su izdajnici anti-utopije identiteta. Kad imaginacija govori identitet kopni kao lanjski sneg. Ko govori u ime identiteta izdaje istinu jer izdaje uvid i razumevanje.
U identitetu nema ničeg nezamislivog. Nije li to već dovoljna diskvalifikacija? Ko govori u ime identiteta izdaje poeziju, jer izdaje imaginaciju, tu moć koja stvara u naponu između zamislivog i nezamislivog.
To nije izdaja iz razočarenja niti iz očaja, nego iz nade, iz vizije, utopijska dakle. Nema razloga za strah, jer od mašte je jedino moćnija mašta. Mašta je nepobediva i neodoljiva. Sličnost je primarna forma mašte. Sličnost je neodoljiva. Vodoravni presek olovke otkriva totalno pomračenje Sunca. Da li vidite taj neprozirni disk? Da li vam se sviđa? Ja sam zaljubljen u sličnost, a vi?
Neko će opet reći: ma hajte molim vas, kakve veze imaju grafitna olovka u mojoj ruci i Sunce na nebu, oko kojeg se okreće naša planeta? Sličnost je neodoljiva zato što ume da pogreši. Zato što je nepokorna. Ponekad i bogohulna. Za identitet sličnost uvek izgleda kao greška, kao anomalija, kao odrođenost, kao višak koji smeta. Anti-utopija identiteta anatemiše i bezobzirno se obrušava na sličnost koja se usuđuje da ospori apsolutistički monopol na istinu. Za identitet istina uvek izgleda kao greška. Sličnost je utopija našeg prava na grešku.
SPISAK UTOPIJA
Globalna ekonomska, politička i ideološka kriza posledica je krize poverenja u dominantni poredak. Više ni deca ne veruju u mistifikacije i Potemkinova sela kao što su slobodno tržište, višepartijska parlamentarna demokratija, vladavina prava i jednakost svih pred zakonom, nezavisnost medija i institucija itd. Svi ti ideali prakse su praktično i bezobzirno iznevereni, devalvirani, korumpirani, diskvalifikovani, osramoćeni, instrumentalizovani radi ciljeva upravo suprotnih od onih zbog kojih su uspostavljeni. I tamo gde se primenjuju stotinama godina, kao i tamo gde se primenjuju tek nekoliko godina. Kriza poverenja nastala je zbog prakse sistemskog izneveravanja, zanemarivanja i odstupanja od temeljnih civilizacijskih i antropoloških premisa. O kojim premisama je reč vidi se iz niza utopijskih alternativa izneverenim idejama:
– Raznovrsnost umesto identiteta
– Ljudska odgovornost umesto ljudskih prava
– Davanje umesto uzimanja
– Stvaranje umesto trošenja
– Razumevanje umesto znanja (kao nagomilavanja informacija, ili kao porobljavanja prirode)
– Poverenje umesto rizika
– Solidarnost umesto sebičnosti
– Integracija umesto ekskluzivnosti
– Blagostanje i prosperitet za sve umesto nagomilavanja profita za pojedinca
– Utopija umesto anti-utopije
Niz nije ni blizu iscrpljen.
Ovo što se predlaže nisu negacije trenutno dominantnih koncepata i vrednosti, nego obuhvatniji i otvoreniji koncepti i vrednosti, širi horizont, dalekosežnija perspektiva:
– Identitet je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse raznovrsnosti, a ne obrnuto.
– Ljudska prava su specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse ljudskih odgovornosti, a ne obrnuto.
– Uzimanje je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse davanja, a ne obrnuto.
– Trošenje je specijalni slučaj i u uži pojam i praksa od pojma i prakse stvaranja, a ne obrnuto.
– Porobljavanje prirode ili nagomilavanje informacija su specijalni slučajevi i uži pojmovi i prakse od pojmova i praksi razumevanja, a ne obrnuto.
– Rizik je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse poverenja.
– Sebičnost je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse solidarnosti, a ne obrnuto.
– Ekskluzivnost je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse integracije, a ne obrnuto.
– Profit pojedinca je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse blagostanja i prosperiteta zajednice, a ne obrnuto.
– Anti-utopija je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse utopije, a ne obrnuto.
Da ponovimo (da učinimo nemoguće): niz nije ni blizu iscrpljen.
DEMOKRATIJA, VERA, FUDBAL, ZAVIČAJ
Na primer, kriza demokratije. Ali demokratija nije tamo gde vlada većina. Uostalom, uska manjina češće je u pravu od inertne mase većine. Demokratija je tamo gde je argument dominantan, a ne broj glasova. Gde institucije i procedure garantuju dominaciju argumenta nad silom – ekonomskom, političkom, statističkom… Da parlamentarnim izborima može nešto zaista da se menja, bili bi zabranjeni.
Treba nam politički sistem koji institucionalno i praktično čuva i promoviše argumente tj. poimanje, refleksiju, mišljenje, dijalog, a ne brojno stanje i statistiku. Demokratija je specijalni slučaj i uži pojam i praksa od pojma i prakse argumentovanog dijaloga i komunikacije. Onaj ko utopijski čezne za demokratijom, u stvari čezne za zajednicom kojom zaista vlada argumentovan dijalog, komunikacija i razumevanje, usmereno ka opštem dobru. Podsetimo se kako Aristotel definiše polis: „Zajednički život radi plemenitog cilja“. To jest, javno rasuđivanje o zajedničkim problemima, ciljevima i aktivnostima, u okvirima jednakih mogućnosti, pravičnosti i slobode za sve.
Na primer, vera u Boga. Da molitvom može nešto da se menja, bila bi zabranjena.
Na primer, profesionalni sport, važan sastavni deo poretka anti-utopije identiteta. Da puni stadioni navijača mogu nešto da promene, fudbal bi bio zabranjen.
Na primer, zavičaj. Da čežnja za zavičajem može nešto da promeni, bila bi zabranjena. Zavičaj je specijalni slučaj i uži pojam od pojma detinjstva. A detinjstvo nije ništa drugo do carstvo imaginacije. Onaj ko čezne za zavičajem, u stvari čezne za detinjstvom – a ne za nekim predelom, a ne za tlom – čezne za dobom kad je živeo u cartvu mašte. Privrženost tlu učvršćuje identitet, pa je poželjna u anti-utopiji identiteta, dok privrženost mašti osporava identitet, pa nije poželjna. Ko nema mašte, ima identitet. Pa neka mu ga, nek’ ga nosi kući. A mi nastavimo da se igramo, da budemo znatiželjni i maštoviti.
A posle detinjstva, najživlji izvor mašte održava se u sličnosti. Vratimo se sličnosti, utopiji sličnosti. Naše pitanje na početku nije bilo „Zašto?“ nego „Kako?“ danas pisati utopijski. „Zašto?“ je pitanje koje, nažalost, više nije potrebno obrazlagati. Anti-utopiju živimo, utopiju zamišljamo. Stoga, zamišljajmo. Stoga, vratimo se sličnosti.
SLIČNOST I ODGOVORNOST
Sličnost nije težnja ka istom, kako se čini i kako većina veruje, nego težnja ka različitom. Identitet je težnja ka istom, ka istom po svaku cenu.
Sličnost ima moć prevencije konflikta. Po tome je sličnost slična sa odgovornošću.
Jedini indentitet koji je prihvatljiv jeste odgovornost. To jest, ako baš ne možemo bez ikakvog identiteta. Odgovornosti nema bez slobode. Slobode nema bez odgovornosti. Ko se ponaša neodgovorno, potire sopstvenu slobodu. Od svih grehova i mana, neodgovornost je najskuplja – plaća se slobodom. Odgovornost je kao i sličnost, u domenu i kompetenciji slobode. Dakle, jedini indentitet koji je prihvatljiv za sve nas jeste sličnost. Jer sličnost podrazumeva i generiše odgovornost za drugog i za sebe.
Ali identiteti su uspostavljeni upravo na principu suprotnom od sličnosti i od odgovornosti. Identitet je pretnja sličnosti i odgovornosti. Identitet je lažna i nezadovoljavajuća zamena za sličnost i odgovornost, dakle – loša i opasna zamena za slobodu. Identitet je forma odricanja od slobode.
Identitet je lažni i nezadovoljavajući izgovor za nenadoknadive štete i probleme i nesreće koje neprestano stvara. Identitet je samozadovoljan i ravnodušan prema posledicama, lažan i nezadovoljavajući, jer niko i ništa nije nastalo da bude isto sa nečim drugim tj. njemu istim i niko i ništa ne ostaje isto ni za trenutak, sve dok traje, a i posle.
Identitet je indiferentan, a sličnost je diferentna. Identitet je neosetljiv i bezosećajan od samozasićenosti, samodovoljnosti i samozaborava. Sličnost je osetljiva, saosećajna, otvorena, budna, izazovna, podsticajna. Identitet je predubeđenje i neosveštenost, a sličnost je uviđanje i zamisao. Identitet je instiktivan, a sličnost je distinktivna. Identitet je represivan i destruktivan. Sličnost je emancipujuća i produktivna. Identitet se pretvara da je bezuslovan i bezalternativan, a nije, često je prevrtljiv i dvoličan, po potrebi preko noći biva zamenjen novim, do punog samozaborava. Pristanak na identitet je, bojim se, suviše često pristanak na bezočnu ucenu. Identitet je pretnja slobodi, a sličnost je odbrana slobode.
Ako je identitet ipak socijalno neophodna konvencija – kako neprestano hoće da nas uvere – onda predlažem, možda utopijski a možda i ne, da tu neophodnu socijalnu funkciju preuzme sličnost. Sličnost je socijalno produktivnija od identiteta. Ako vas pitaju za identitet, ponovite im hrabro, utopijski:
– Nemam identitet, imam sličnost. Nemam identitet, imam odgovornost.
ZA KRAJ
Dovoljno je da zapamtimo početno zapažanje: sve što postoji međusobno je uporedivo.
I glavni argument: samo različito može biti slično.
Poneko će zapamtiti i da sličnost ne postoji, da je uvek moramo zamisliti.
I da je sličnost način pojavljivanja različitog.
I da sličnost budi u nama zapostavljenu moć transformacije.
I da je drugi onaj ko je sličan i blizak, a ne onaj ko je neuporediv i tuđ.
Poneko će možda zapamtiti i neki primer: Iza reči je hartija. Iza nas je nebo.
Iza nas je čitavo nebo sličnosti. Imamo oslonac.
Možemo da pravimo razliku. Jer ona stvara nas.
Kultura i politika sličnosti su moguće, tu su, u nama i svud oko nas. Sličnost je divno paradoksalna, jer je ostvariva utopija, jer se obistinjuje ne gubeći ono utopijsko u sebi. Njeno nemoguće je njeno moguće je njeno stvarno je uvek već tu.
Na početku smo primetili da sličnost generiše značenje. Sada znamo da sličnost može da generiše i važenje. Sličnost ima moć i kapacitet da uspostavi pravila, odnose, institucije, rituale, solidarnost i poverenje drugačije od ovih u kojima živimo, dakle: drugačiji poredak od ovog u kome živimo.
Identitet nam ne dozvoljava da zamišljamo drugo. Zato što je dovoljno da zamislimo – i sve se menja. Uprkos svemu. Kao kad se zaljubimo. Zaljubiti se može samo uprkos svemu.
Poredak sličnosti čuva razliku, drugost, raznovrsnost, nesamerljivost. Poredak sličnosti je i poredak odgovornosti. Posle paradigme ljudskih prava i kulturnih razlika utopijskim preokretom nastupa paradigma ljudskih odgovornosti i kulturnih sličnosti. Poredak sličnosti lepši je od poretka identiteta (jer je zasnovan na imaginaciji), slobodniji je i pravedniji i stabilniji od poretka identiteta (jer je zasnovan na odgovornosti i poverenju).
Najzad, na samom kraju, jedno pitanje.
Kao koncept i kao poredak, sličnost očigledno raspolaže mnogim prednostima i uz to sličnost očigledno nije nedokučiva niti nedostižna. Zašto onda, ipak, civilizaciju – kulturu, politiku i ljudsku zajednicu, naše javne i naše privatne odnose, pojedinačne ličnosti – ako ih zamislimo zasnovane na sličnosti, umesto na identitetu, još uvek doživljamo kao utopiju? Je li problem u konceptu, ili u nama?
Autor je kraću verziju ovog teksta na engleskom predstavio 20. aprila ove godine u Glazgovu, u okviru projekta Evropske komisije MELA, na sesiji pod naslovom “Narativi za Evropu”.
MELA Books: European Crossroads pdf
Peščanik.net, 18.11.2012.