Ako već postoje „demokratski ratovi“, onda zašto ne bi bilo moguće govoriti i o demokratskim vojnim udarima? Neki, kao recimo Stratfor, govore o nacionalnom/narodnom državnom udaru (uz pomoć vojske), a ljevica koristi kovanicu od reči revolucija i pokreta Occupy – revolukupiraj. Svakako, radi se o oksimoronima, ali u vreme široke upotrebe novogovora, ovo je dominantni način označavanja fenomena i na unutrašnjem i na međunarodnom planu. Ovog puta povod su zbivanja u Egiptu, odnosno svrgavanje s vlasti predsednika Mursija od strane vojnog vrha, nešto povodom čega zapadni centri čine svakojake verbalne akrobacije samo da ne upotrebe pravi izraz – vojni udar.
Razloga ima više: prvo, oni uvek nastoje da dramatičnim događajima daju prihvatljivija imena, upravo kroz upotrebu oksimorona (dovoljno je setiti se vokabulara korišćenog u kontekstu NATO intervencije 1999, a slično je bilo i sa agresijama na Afganistan i Irak). Drugo, bilo bi krajnje neprijatno priznati da toliko hvaljeno „Arapsko proleće“ nije nikada ni zaživelo (i još dugo neće biti ni traga od njega, posebno u Libiji i Egiptu). Treće, domaća legislativa zabranjuje suradnju s vojnim huntama. Primer za ovo su savezni zakoni SAD koji zabranjuju bilo kakvu finansijsku pomoć „vladi bilo koje zemlje u kojoj je regularno izabrani šef vlade svrgnut vojnim udarom ili dekretom“ (2010), ali i stavovi EU (iz 1991). Na kraju krajeva, SAD ne mogu sebi dopustiti taj luksuz da prekinu podršku egipatskim generalima i vojsci u koje su uložili toliko mnogo radi obezbeđenja svojih „nacionalnih interesa“ (Suec).
Novi razvoj događaja u Egiptu nudi više načina za analizu, ali ovoga puta sam se odlučila za temu demokratizirajuće moći vojske kao institucije. Kada me je nedavno mlađa koleginica direktno pitala „da li je moguće da vojska sprovede demokratske reforme?“, prvo je nisam shvatila i pomislila sam kakvo je to pitanje, sve dok se nisam setila da ona govori o Egiptu, a ne o Makedoniji. Jedan od bazičnih (sine qua non) principa svakog političkog poretka je upravo civilna suprematija nad vojskom. Konvencionalna istina u političkim naukama je da vojni udari ne mogu biti demokratski, jer po pravilu dovode do derogiranja vlasti koja je legalno i legitimno izabrana. (Čak i u bivšim socijalističkim zemljama ovaj princip je bio poštovan.) Čak i kada se putem vojne prisile svrgava diktatorska vlast, sam čin se ne može smatrati demokratskim, već u najboljem slučaju instrumentalnim i privremenim.
Euforija u vezi sa Egiptom kao da unosi novinu u ovaj način razmišljanja, pa određeni autori nastoje proširiti teorijsku i praktičnu ocenu pretorijanizma, dajući mu i demokratizirajuću dimenziju. Prema njima, u određenim okolnostima, vojska ne samo da može nego i treba da izvede prevrat i sruši civilnu vlast koja je možda legalna, ali koja je izgubila legitimitet (kod naroda) ili koja je nanela velike štete ekonomiji, socijalnom miru ili međuetničkim/međukonfesionalnim odnosima. Preuzimanjem vlasti, ona normalizuje društvene procese (koji su izašli izvan kontrole i prete normalnom funkcioniranju poretka i bezbednosti građana) i stvara uslove za vraćanje vlasti civilnim elitama, kada oceni da su stvoreni uslovi za organizovanje demokratskih izbora.
Teorijske analize na osnovu ogromnog empirijskog materijala pokazuju da, po pravilu, vojska (kao imanentno nedemokratska institucija) nema demokratizirajući kapacitet, a da samo incidentno (i ukoliko je vođena samodisciplinom i visokom vojničkom kulturom) brzo predaje vlast civilima. Kao najsvetliji primer u ovom smislu se obično izdvaja vojni prevrat nad portugalskim diktatorom Salazarom, čime je označeni početak „Revolucije karanfila“ (odmah nakon puča, vojska je u cevi oružja stavljala karanfile, što je ubrzo preuzeto od mase građana). Ali izvlačenje pozitivnih zaključaka na osnovu izuzetaka je nonsense.
Jasno je kao dan: vojni vrh je svrgnuo sa vlasti (i) Mubaraka, a ne prodemokratski protesti. Na prvim slobodnim i demokratskim izborima u istoriji Egipta pobedila su Muslimanska braća (Mursi) – baš kao što se i moglo očekivati i kao što su pokazali svi izbori organizovani u nedemokratskim društvima (Bosna nakon Dejtona, Hamas u Palestini itd). Inače sekularno nastrojena egipatska vojska je prihvatila novog lidera, očito zadržavajući moć da sama odluči do kada će on zaista voditi zemlju. Mada u nekim državama vojska uživa veoma visok javni ugled (zahvaljujući istorijskim i drugim okolnostima) i smatra se oličenjem države/nacije (patriotizma), u ovom slučaju reč je o vojsci koja ne izvršava samo ustavnu funkciju, nego je važan instrument za održavanje američkih interesa u regionu.
Vašington je pozdravio pobedu Mursija, sve dok je verovao da će ovaj biti poslušan i igrati ulogu njegovog „posrednika“ (proxy). Uostalom, Amerikanci koji sebe predstavljaju kao „šampione demokratije“ (koju obilato izvoze i bombama, ako zatreba), nikada nisu bili gadljivi prema akterima kao što je Osama Bin Laden, vlasti u Kazahstanu, Saudijskoj Arabiji itd. I Mubarak je svojevremeno bio „njihov čovek“ na Bliskom Istoku (kao i Milošević na Balkanu u datom periodu). Ono što izaziva (neosnovani) optimizam za stanje u Egiptu nakon poslednjeg vojnog udara je percepcija o navodnoj kombinaciji „narodne volje“ (rusoovske?), izražene kroz ogromni broj demonstranata i vojničke volje da se politički sistem postavi na pravi put. Glavni problem je u arbitrernom „prebrojavanju“ većine (preko broja demonstranata ili broja skupljenih potpisa na virtuelnoj peticiji za smenu Mursija), i sve to u društvu u kome ne postoji elementarni društveni konsenzus („društveni ugovor“) o budućim pravcima razvoja. Ne samo što je društvo duboko podeljeno, isfrustrirano i radikalizirano, nego je izgubilo i kapacitet da upravlja samo sobom. O demokratičnosti određene političke, pa i vojne grupacije, odlučuje Vašington, suglasno vlastitim interesima.
Drugim rečima, demokratija nije ni opcija. To je pokazalo i svrgavanje Mursija, a slično nešto se lako može desiti i njegovom nasledniku. Zapadni mediji su već proglasili „sledećeg predsednika“ El Baradeja. Radi se o čoveku sa odličnim obrazovanjem i manirima, koji kao direktor Agencije za atomsku energiju jedva i da je prigovorio vojnoj intervenciji nad Irakom, ali koji se na prošlim izborima pokazao kao nerelevantan za egipatske glasače. Za sada on ima podršku vojske i zapadnih centara moći. Mursi nikako ne spada u ljude sa demokratskim kapacitetima vrednim poštovanja; još manje simpatija bude njegovi podržavaoci, vernici koji bacaju decu sa krovova u Aleksandriji. Ali on je bio izabran na demokratskim izborima, ma kako se to nekome ne dopadalo. I svrgnut je na način koji je nezamisliv u demokratijama. (Samo pomislite kako bi se gledalo na takav pokušaj protiv Georga W. Busha.)
Pred zemljom faraona stoje duge neizvesne godine konfrontacija i siromaštva (a čini se, i privatizacije svega i svačega, uključujući i upravljanje Sueckim kanalom.). Da li će ovo biti period nalik biblijskim sedam godina, duži ili kraći, teško je reći. Za sada je jasno samo to da je „demokratska revolucija“ ponovo na početku, back to square one. A Egipat je daleko veći od Tahrira ili Kaira.
Nova Makedonija, 15.07.2013.
Autorka svoje kolumne prevodi sa makedonskog za PCNEN (Prve crnogorske nezavisne novine)
Peščanik.net, 17.07.2013.