Zubreczki Dávid2

 
Centre cannot hold.
W. B. Yates, The Second Coming

 
Možda je najbolje početi poređenjem Poljske i Ukrajine. Na Slici 1 je bruto domaći proizvod (BDP) po glavi stanovnika ovih dveju zemalja na početku sedamdesetih godina prošloga veka i njihov razvoj od 1990. do 2010. Ukrajina je imala bolji početni položaj u trenutku pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog saveza, da bi sada njen BDP po glavi stanovnika bio jedva polovina onoga Poljske. Upoređenje je na mestu zato što je reč o dvema susednim zemljama slične veličine. Takođe, u Ukrajini se često čuje pitanje: „Zašto mi nismo kao Poljska?“ Ne mali broj Ukrajinaca misli da je to zato što je Poljska članica Evropske unije, a Ukrajina nije. Što jednim delom objašnjava popularnost evropskih integracija u Ukrajini.

 
Slika 1: BDP per capita, stalni dolari

Slika 1
Izvor: New Maddison Database

 
Mogli bi da se uporede rezultati drugih zemalja, članica i nečlanica Evropske unije. Činjenice, zapravo, i nisu nepoznate, što doduše veoma često ne utiče previše na rasprave, ideološke ili političke, kako u zemljama članicama Evropske unije, tako i u onima koje članstvu teže ili bi da ga se oslobode. Povodom desetogodišnjice „ujedinjenja Evrope“, a zapravo proširenja Evropske unije na zemlje srednje, baltičke i jugoistočne (2007) Evrope, možda ima smisla ukazati na to šta je taj čin doneo Evropi, privredno i politički.


Neočekivana brzina

Deset godina pre nego što je došlo do istočnog proširenja Evropske unije, do ujedinjenja Evrope, malo je ko verovao da će za to biti potrebna samo jedna decenija. Zašto se relativno brz proces pridruživanja ovih zemalja nije predviđao, recimo 1994. godine, nezavisno od toga što su sve one ili već sklopile Evropske sporazume, koji su vodili pregovorima i potom članstvu, ili su bile blizu toga? Da bi se to razumelo, potrebno je videti privrednu, socijalnu i političku sliku tih budućih članica Evropske unije na početku tranzicije. Većina njih je prošla kroz veoma duboku tranzicionu recesiju, koja je po padu proizvodnje i zaposlenosti u nekima od njih bila teža od Velike depresije iz tridesetih godina prošloga veka. Tako da je, početkom devedesetih godina prošloga veka, izgledalo kao da će biti potrebne decenije da se te zemlje oporave, pod pretpostavkom da uopšte očuvaju tek uspostavljeni sistem političkih i privrednih sloboda i demokratskog načina odlučivanja. Jednim delom su već pomenuti Evropski sporazumi imali za cilj stabilizaciju tih zemalja i podršku ireverzibilnosti promene režima, mada je ta bojazan u najvećem broju slučajeva bila neopravdana.

I zaista, očuvanje stabilnosti i relativno dosledno oslanjanje na demokratska i pravna sredstva promene režima su izgledali sasvim nestvarno posmatrani iz dubine tranzicione krize i veoma realistično su delovala predviđanja da će se sve to završiti u socijalnom haosu, dolaskom na vlast diktatora uz nasilne međunacionalne sukobe, dakle da će doći do jugoslovenizacije, ili balkanizacije, na čitavom postsocijalističkom prostoru. Pa da do ujedinjenja Evrope nikako i neće doći, osim možda kroz nekoliko decenija pošto se raščiste svi računi koje je nagomilala istorija, a svakako ne pre nego što se ne preraspodeli sve ono što je u nasledstvo ostavio jedan nesporno neefikasan i nepravičan sistem vladanja i sticanja. Dodatno je negativno delovao primer ujedinjenja Nemačke, jer su ne samo troškovi bili izuzetno veliki, već je i proces harmonizacije istoka i zapada zemlje išao sporo, uz izglede da potraje značajno duže nego što se u početku predviđalo. Što je mnoge uveravalo da taj tranzicioni program – liberalizacija, privatizacija, stabilizacija, reforma čitavog javnog sektora, posredna privredna politika – neće doneti ništa drugo nego sve dublju recesiju i veliko društveno raslojavanje sa nejednakošću uporedivom sa onom u Latnskoj Americi.

Ishod je, međutim, bio sasvim različit od ovih pesimističkih predviđanja, i doprinos Evropske unije nije nikako zanemariv. Što takođe otvara pitanje o racionalnosti političkih očekivanja, kako posmatrača tako i građana, i o stepenu razočaranosti i osećanju izneverenosti nada, o čemu u zaključku ovog napisa.


O stabilnosti

Opet u kontekstu ukrajinske krize, ali još više sada, u vreme produžene privredne krize, do čijeg izbijanja je došlo ne mnogo posle „ujedinjenja Evrope“, zanimljivo je videti koliko članstvo, kao i izgledi za članstvo u tranzicionoj recesiji, u Evropskoj uniji povećavaju političku stabilnost i stabilnost demokratije. U Tabeli 1 su rezultati izbora, pretposlednjih, održanih uglavnom na početku krize, i poslednjih, opet u najvećem broju održanih u poslednjih godinu-dve. Izbori, naravno, ne iskazuju neposredno ideološke preferencije, već njihovu, ako mogu tako da kažem, pragmatičku verziju, onu dakle koja uzima u obzir ostvarivost poželjnog, na osnovu čega se glasa.

 
Tabela 1: Izborni rezultati ekstremnih stranaka

Slika 21 

 
Kao što se vidi, najveći broj glasova ide umerenim alternativama. Levog ekstremizma kao da i nema, osim u Grčkoj (i u manjoj meri u Češkoj; takođe, zemlje sa tradicionalno jakim komunističkim partijama i dalje registruju njihovo prisustvo) i izvan Evropske unije u Rusiji i Ukrajini. Desni ekstremizam je mnogo izraženiji, mada više u „starijim“ nego u „novim“ zemljama članicama Evropske unije (osim u Mađarskoj i na Baltiku). Izvan Unije, on je u porastu u Rusiji i Ukrajini.

Uzmimo da je desni ekstremizam nacionalistički; da li bi se moglo zaključiti da je nacionalizma sve manje u Evropskoj uniji? Zapravo ne, iako su krajnje desne stranke uglavnom evroskeptične (mada nisu u malim postsovjetskim baltičkim zemljama). Razlog za to što se nacionalističke preferencije ne pretvaraju u glasove za ekstremne desne stranke jeste u tome što bi realizacija njihovog programa, koji je gotovo u potpunosti protekcionistički, podrazumevala napuštanje Evropske unije, a ceni se da bi to bilo previše skupo. Iz istog razloga nema ni levog ekstremizma, jer bi protekcionističke mere, donekle različite od onih koje zagovara desni ekstremizam, bile takođe previše skupe, pored ostalog i u političkom smislu, budući da bi najverovatnije ojačale desnicu, a ne samu levicu.

Naravno, mnogo veći broj činilaca utiče na ovu relativnu političku stabilnost u Evropskoj uniji, čak i u uslovima produžene privredne krize. Posebno u poređenju sa raspadom ideološke ravnoteže, u meri u kojoj je uopšte postojala, u vreme Velike ekonomske krize pred Drugi svetski rat. Nešto slično tome se sada odigrava u Rusiji i Ukrajini, a podseća veoma mnogo, mada u malom, na balkanizaciju Jugoslavije i upornu političku nestabilnost novonastalih država koje su ostale izvan Evropske unije.

Koliko je stabilnost održiva? Ona će postojati sve dok su očekivani troškovi napuštanja Evropske unije veći od onih koji idu sa članstvom. Ili, u boljim vremenima, dok očekivane koristi od članstva pretežu nad onima od nacionalističkog ili socijalističkog protekcionizma. Taj odnos troškova i koristi, kojem doprinosi članstvo u Evropskoj uniji, utiče na ideološku konfrontaciju u tom smislu što približava stavove narodnjačkih ili konzervativnih stranaka na desnoj strani i socijaldemokratskih i zelenih stranaka na levoj strani, tako što prvi prihvataju socijalnu državu, a drugi odustaju od napuštanja tržišne privrede. Ukoliko bi se povećali troškovi ili smanjile koristi članstva, ideološka polarizacija, uz socijalne sukobe i one međudržavne, bi se obnovila. Koliko se može videti iz podataka sa izbora, desnica ima veći interes da centar učini neodrživim.


Konkurencija i razvoj

Koji su privredni razlozi za ujedinjenje Evrope? Mnoge ideološke rasprave se vode oko uloge liberalizacije trgovine, koja je nesumnjivo u osnovi evropskih integracije. Na jednoj strani su oni koji veruju da tržište negativno utiče na razvoj, a na drugoj oni koji dokazuju da tržište podstiče privredni rast. Zapravo, liberalizacija trgovine je od većeg značaja za efikasnost privređivanja, a manje je neposredno u vezi sa privrednim rastom. Veće tržište bi trebalo da ograniči mogućnosti monopolizacije, da podstakne konkurenciju i da poboljša efikasnost upotrebe proizvodnih sredstava – što bi trebalo da poveća blagostanje. No, u svemu tome, tržište nije na mestu uzroka, već su to delanja privrednih subjekata. Veće tržište u načelu znači i veću tražnju ili, drukčije rečeno, smanjuje mogućnost da tražnja, ukupna, bude ograničena. Ili, opet drukčije rečeno, smanjuje moć bilo kog prodavca ili kupca da određuje cene. Time se povećava konkurencija, kako proizvođača, tako i potrošača.

Postoji bojazan, sadržana uostalom i u takozvanim Kopenhaškim uslovima, da manje razvijene zemlje neće biti konkurentne kada se priključe zajedničkom tržištu razvijenijih zemalja. Usled toga je proces liberalizacije asimetričan, što znači da Evropska unija uklanja mere zaštite pre nego zemlje koje joj se tek prudružuju. Cenilo se da će za održivu liberalizaciju biti potrebno mnogo više vremena nego što se na kraju pokazalo tačnim. Zapravo, bar kada je reč o srednjoevropskim zemljama, međunarodna konkurentnost se pokazala kao znatno manji problem nego što se prognoziralo. Praktično sve zemlje koje su pre deset godina postale članice Evrospke unije značajno su povećale izvoz, kao i proizvodnju robe koja je konkurentna na evropskom tržištu. Štaviše, reč je o privredama koje su, kada se uzme u obzir njihov veličina, među najotvorenijima u svetu (po uvozu i izvozu u odnosu na bruto domaći proizvod). Češći je slučaj da su zemlje koje su štitile svoje proizvođače i potrošače ostale trajnije nekonkurentne. Ovo se odnosi ne samo na male privrede na Balkanu, kao što je recimo srpska, već i na velike, kao što su ukrajinska ili ruska.

Prednosti liberalizacije se vide i u krizi, posebno kada je reč o privredama koje nisu grešile u privrednoj politici pre izbijanja krize i u toku nje. Šta znači grešiti u privrednoj politici je posebna tema, dok ovde ima smisla zapaziti samo da otvorenost privrede ne utiče negativno na rezultate koji se postižu u vreme krize. Mnogo veću ulogu imaju zaduženost privatnog sektora, precenjen (realni) kurs i naduvane cene nekretnina i usluga. Takođe, tu su problemi sa stranim i javnim dogovima, u meri u kojoj se oni povećavaju usled neoporavka privredne aktivnosti. Ovi nedostaci su ne samo posledica pogrešne privredne politike, već i institucionalnih slabosti. Opet, oligarhijska kontrola politike je češća u zemljama čiji su kapitalisti manje izloženi konkurenciji, što posebno zna da bude problem u malim zemljama i u onima u kojima prirodna bogatstva predstavljaju osnov ukupne proizvodnje i dohodaka.

Tako da pridruživanje Evropskoj uniji otvara mogućnost da se koriste prednosti konkurencije kao sredstva povećanja efikasnosti i njenog uticaja na razvoj, čak više nego što se očekivalo ili se veruje u ovoj produženoj krizi. Rasprave koje se sada vode u Evropskoj uniji podsećaju na one u Jugoslaviji osamdesetih godina prošloga veka kada je postepeno svima postajalo nekako jasno da je za sve kriva zajednička država, štaviše da je ona prepreka svakom napretku. U jednom času je svima izgledalo da su troškovi zajedničke države mnogo veći od njenog razbijanja, o očekivanim koristima zaokruživanja nacionalng prostora i suvereniteta i da se ne govori. Slična rasprava se vodila u Evropskoj uniji, naročito 2012. i 2013. godine, ali za sada je stabilnost očuvana.


Teritorije

Uz stvaranje Evropske unije ide i napuštanje onoga što se zove geopolitikom. U jednom času, kada se raspravljalo o intervenciji u Iraku, sa zaprepašćenjem je primećeno da Evropa više ne stanuje na Marsu, već na Veneri. Sada se to ponovo otkriva na primeru Ukrajine. Evropska unija nije geopolitička ideja. Tu nije reč o upotrebi teritorija u političke svrhe. Tamo se vratila ruska politika, a odakle bi da pobegne ukrajinska. Tu je i još uvek nerešeno balkansko pitanje. Posebno je zanimljivo kada se interesi očuvanja kulturnih vrednosti iznose kao opravdanje za teritorijalne pretenzije. Ne samo kultura, već i istorija će nekako da pobegne ako se ne kontroliše, policijom i vojskom najčešće, neka posebno važna teritorija. Ta, nazovimo ih strateška, razmišljanja su u neskladu sa ugovorima na kojima se zasniva EU. Ona ne može da ima neprijatelje, ni unutrašnje niti spoljašnje, pa ne može da se bavi strateškim osvajanjima teritorija kako bi se postigli neki konačni politički ciljevi. Imajući u vidu kolonijalnu i imperijalnu tradiciju evropskih sila, reč je o svesnom naporu samoobuzdavanja.

Hoće li se to održati? To jednim delom zavisi od spoljašnjih okolnosti, a drugim od sposobnosti da se obezbede dodatne koristi od evropskih integracija. Ovo prvo će se gotovo sigurno pogoršavati, kao što ukrajinska kriza nagoveštava. No, u izvesnom smislu, tu je reč o globalnoj stabilnosti, kojoj Evropska unija, nedostatkom unutrašnjih trvenja, može samo da doprinese. Ostaje samo pitanje hoće li se uspeti sa procesom postepenog povećavanja legitimnosti evropskih ustanova. To je proces koji je trenutno usporen, pre svega zato što je kriza nametnula probleme distribucije troškova, koji su uvek izuzetno složeni. Tako da nikako nije izvesno da će se stabilnost održati. Nekim zemljama preti balkanizacija, a isti ishod preti i samoj Evropskoj uniji. Da bi teritorijalni interesi konačno bili potisnuti, potrebna su zajednička javna sredstva (ono što se naziva fiskalnom unijom), ne da bi se finansirala zajednička bezbednost, već da bi se relatizovao uticaj porekla na ono što ljudi mogu da postignu, da bi se proširilo shvatanje o međuzavisnosti i o prednostima zajedničkog preuzimanja rizika sa kojim se suočavaju građani gdegod da se rađaju, rade i žive. Trenutno, Unija opstaje jer su troškovi napuštanja još uvek veći od onih ostanka, a ne zato što se povećavaju koristi od članstva.


Očekivanja

Kada se pogledaju izdaci za bezbednost, posebno za vojsku, većine zemalja članica Evropske unije, vidi se koliki je, što bi se reklo, eksterni efekat ovog udruživanja. Istorijski posmatrano, najveći troškovi bezbednosti su poticali od unutarevropskih sukoba, onakvih kao na Balkanu na kraju prošlog veka i ovog sada u i oko Ukrajine. Naravno, može se pogledati i stanje na drugoj strani Mediterana i videti kako bi to moglo ponovo da izgleda. Negativnih primera, iz istorije i iz okruženja, ima na pretek, posebno u ovoj godini u kojoj pada i stogodišnjica izbijanja Prvog svetskog rata i sedamdesetpetogodišnjica izbijanja Drugog.

To ograničava očekivanja, naročito ona koja su se činila sasvim racionalnim pre deset godina, da će Evropska unija biti primer od koga će početi pohod ka večnom miru u svetu. Sve to deluje razočaravajuće, sekularizuje očekivanja, deluje gotovo ateistički, i u političkom smislu. Evropa kao ishodište gotovo svih utopija ideološki je pacifikovana. Evropska unija je legalistička i tehnokratska tvorevina koja postepeno stiče političku, sa ciljem da to na kraju bude demokratska, legitimnost. Zamisao je da se međuzavisnost, privredna a potom i politička, stalnim širenjem individualnih sloboda, procesom liberalizacije dakle, dovede do saznanja o potrebi demokratskog odlučivanja u predstavničkim telima Evropske unije.

Trenutno je taj cilj veoma udaljen, ali ako se on ne bude približavao, teško je videti da će se stabilnost održati. Evropska unija se pokazala veoma efikasnom u zameni teritorijalnih ciljeva tržišnim. Mnoge evropske zemlje članice ne idu putem Srbije sa kraja prošloga veka, i Rusije danas, upravo zato što su se same ograničile pristupanjem Uniji. Za nadati se je da će se centar održati, iz pragmatičkih, a ne utopijskih razloga, možda i duže od sledećih deset godina.

 
Peščanik.net, 22.04.2014.