U četvrtak 7. februara preminuo je Desimir Tošić u John Radcliffe Hospital u Oksfordu. U bolnici je ležao manje od dve nedelje, a poslednjih mesec dana njegovo stanje se naglo pogoršalo. Početkom godine me je telefonom pozvala njegova žena Coral da me zamoli da dođem kod njih u Kennington, predgrađe Oksforda, što pre mogu, ali tek posle pravoslavnog Božića. Koral, koja je inače veoma smirena, zvučala je uzbuđeno i objasnila da Desimir hoće da razgovara sa mnom o nekim poslovnim stvarima koje se tiču njegovih knjiga i papira u Oksfordu.

Otišao sam već 8. januara, ne sluteći ništa dobro. Neuobičajeno za njega, Desimir me je dočekao u penjoaru i papučama i čini mi se da nije bio obrijan; jako je bio oslabio i jedva se kretao i po kući. Kasnije, za vreme skromnog ručka, jedva je pristao da nešto pojede, a čak je odbio i vino; jedino je tražio da pije vodu. Desimir je poslednjih godina sve slabije čuo, a tih dana mu je bio pokvaren aparat za poboljšanje sluha, pa me je, čim sam ušao u kuću, zamolio da sednem pored njegove leve strane i da govorim glasno. Rekao je da ima da mi izloži tri teška problema, ali da sam ja naučnik i istoričar i da moram da se suočavam sa teškim pitanjima. Prvi problem, počeo je Desimir, je taj da su lekari rekli da Tošić ima rak i da mora da umre u 2008. godini.

Objasnio mi je da u tom trenutku, osim njegove najbliže porodice, niko nije znao za lekarsku dijagnozu i zamolio me je da nikom ništa ne govorim. Planirao je da vest lično još saopšti profesoru Stevanu Pavloviću, koji je tada bio na putu, i dr Jasni Dragović-Soso, a pretpostavljam i Nenadu Petroviću, njegovom dugogodišnjem prijatelju iz Londona. Iako se sa svima nama redovno čuo telefonom, želeo je da vest saopšti lično. Rekao mi je da u aprilu planira da ode u Beograd na mesec dana i da se tada oprosti sa prijateljima u Srbiji. Posle povratka iz Beograda planirao je da radi na još dve knjige i zamolio me, ukoliko mu se u međuvremenu nešto desi, da ja nastavim taj rad. (Druga dva problema koja mi je izložio ticala su se njegovih knjiga i privatnih papira u Oksfordu).

Naš razgovor je prekinuo lekar, koji je došao u kućnu posetu. Povukao sam se u susednu sobu, ali su vrata bila otvorena i mogao sam da čujem njihov razgovor. Lekar je Desimiru objasnio da nije u stanju da putuje i da ne planira da ide u Srbiju. Desimiru je to jako teško palo. Da li Vi shvatate, rekao je Desimir malo povišenim glasom koji je odavao frustraciju i tugu, koliko je meni teško da se ne oprostim od prijatelja?! Međutim, dok je Koral ispraćala lekara, Desimir mi je rekao da i dalje misli da ode u Beograd na proleće; nisam bio siguran da li je sam sebe tešio ili je stvarno verovao da će zaista moći da putuje. Na rastanku me je čvrsto zagrlio i poljubio u obraz nekoliko puta, zahvaljujući mi se na poseti. Bio je neuobičajeno emotivan.

Sledećeg dana sam mu napisao jedno oproštajno pismo. Opet neuobičajeno za Desimira, nije mi odgovorio pismeno, ali me je posle nekoliko dana dočekala poruka na telefonskoj sekretarici: Dejane, hvala Vam na pismu, već 48 sati pokušavam da Vam odgovorim ali nemam snage! Kada sam mu sledećeg dana telefonirao, nije pomenuo moje pismo, nego smo govorili o izborima u Srbiji. Posle nekoliko dana telefonom mi je izdiktirao pismo prijateljima u Srbiji, koje je pozivao da glasaju za Borisa Tadića i zamolio da pismo e-mailom pošaljem Politici. Njegovoj sekretarici u stranci, Ljubici Kačevendi-Nikolić, je izdiktirao pismo slične sadržine koje je ona poslala redakciji Danasa. Oba pisma su objavljena.

Sledeći i poslednji put sam ga video 1. februara, kada sam, više na sopstveno insistiranje, otišao da ga posetim u bolnici, u kojoj je ležao prethodnih 5 dana. Kada sam došao Desimir je spavao. Bio je pod sedativima, ali ga je Koral probudila i rekla mu da sam to ja. Pogledao me je začuđeno: ne znam da li zato što me nije prepoznao ili zato što se ljutio što sam došao da ga vidim, pošto po svemu sudeći nije želeo da ga iko posećuje osim žene i ćerki. Dotakao sam ga za rame i rekao da sam to ja, a on je samo klimnuo glavom i ponovo zatvorio oči. Koral je počela ponovo da ga budi i pitala da li ima nešto da mi poruči. Odmahnuo je glavom i pokušao nešto da kaže, ali nije mogao. Koral me je zamolila da sačekam ispred sobe; izašla je posle kratkog vremena i rekla da je ponovo zaspao te da nema smisla da ostanem duže. Otišao sam, sa suzama u očima i sa nezadovoljstvom što nisam mogao da se vratim u sobu, da ga poljubim i da mu prenesem pozdrave od bliskih prijatelja koji su znali za moju posetu. Ipak, morao sam da poštujem želju njegove žene i ćerke Nade (ili možda Desimirovu želju?), koja je bila prisutna; druga ćerka, Ana, nije bila tu, ali su sve na smenu dežurale i stalno bile pored njega tokom poslednjih dana.

Sledećeg dana Danas (subota-nedelja, 2-3. februar) je objavio, ispostaviće se, Desimirov poslednji tekst – njegov prikaz moje knjige o međuratnoj Jugoslaviji.

Pre tri godine, povodom Desimirovog 85. rođendana napisao sam donji tekst, koji je u skraćenoj verziji objavljen pod naslovom Humboltov papagaj u vikend broju Danasa od 5-6. marta 2005. Iako se Desimir odlično držao, bio sam svestan njegovih godina i pomislio da je bolje da nešto napišem dok je još živ; tada sam mislio da kada bude umro neću hteti da mu pišem nekrolog, pošto Desimir nikada nije govorio o smrti i nije voleo uobičajene, propratne rituale: sahrane, pomene, in memoriame… Kada je tekst objavljen, Desimir mi je telefonirao da me izgrdi što sam podsetio celu Srbiju koliko je star, ali sam osetio da mu je ipak bilo drago zbog teksta.

Danas, dan nakon njegove smrti, manje od dve nedelje pre njegovog 88. rođendana, nemam šta da dodam donjem tekstu. Očekujem, međutim, da će Desimir odozgo da me opet izgrdi što, eto, pišem o stvarima o kojima on nikada nije hteo da govori.

London, 8. februar 2008.

 

Moj tekst povodom 85. rođendana Desimira Tošića

 
Krajem 18. veka nemački prirodnjak Alexander von Humboldt je tragao za izvorom reke Orinoko. Kao gost jednog amazonskog plemena, koje je živelo u prašumama današnje Venecuele, Humbolt je dobio na poklon papagaja. Papagaj je izgovarao reči koje su se razlikovale od jezika kojim je govorilo pleme čiji je Humbolt bio gost. Ovo pleme je naime ne samo pobedilo u ratu sa susednim plemenom nego je i potpuno istrebilo svoje neprijatelje, a u ratnom plenu se našlo i nekoliko papagaja. Papagaji su dakle bili jedina živa bića koja su govorila jezikom istrebljenog plemena. Zabeleživši reči koje je čuo od papagaja, Humbolt je spasio od potpunog zaborava fragmente jezika, pa i kulture, nestalog plemena May-por-é.

U radu Desimira Tošića, našeg poznatog publiciste i javnog radnika koji ovog meseca puni 85. godina, može se na neki način prepoznati humboltovski nagon da od nestajanja u srpskom društvu spasi danas gotovo iščezle osobine kao što su javna debata, tolerancija, kritičko mišljenje u odnosu na prošlost i sadašnjost. Zahvaljujući Desimiru, kako on zahteva od prijatelja da ga oslovljavaju, naša javnost može da čuje glasove vremena koje je prethodilo poslednjim i pretposlednjim velikim sukobima među balkanskim plemenima, u kojima je izgubljeno mnogo života i mnogo toga drugog zauvek nestalo, uključujući i jedan jezik – srpsko-hrvatski. Tošićevi glasovi su realni; oni ne romantizuju i ne idealizuju prošlost, bilo socijalističku, međuratnu, ili pre-jugoslovensku, kako to danas mnogi čine.

Desimira sam upoznao 1997. godine, na početku doktorskih studija iz istorije međuratne Jugoslavije, po preporuci profesora Stevana Pavlovića, koji je smatrao (i smatra) da Tošić poznaje jugoslovensku istoriju bolje od mnogih profesionalnih istoričara. Iako međuratni period nama nije ni približno nepoznat kao amazonsko pleme May-por-é, ipak je reč o jednom nestalom svetu koji se ne može razumeti samo kroz izučavanje arhivske i druge dokumentarne građe. Desimir je samo delimično papagaj, jer je bio veoma mlad, iako politički već aktivan, kada je u kratkom aprilskom ratu 1941. godine nestala prva Jugoslavija. Njegovi papagaji su bili jugoslovenski emigranti, mnogi od njih nekadašnji članovi londonskih izbegličkih vlada koji su posle završetka rata ostali na zapadu. Više nego bilo ko drugi, to je bio Božidar-Boka Vlajić, jedan od prvaka Demokratske stranke Ljube Davidovića i Milana Grola, s kojim je Desimir gotovo svakodnevno razgovarao i blisko sarađivao u Našoj reči i Savezu Oslobođenje. Vlajić, koji nažalost nije napisao memoare niti je vodio dnevnik, bio je jedinstven među vodećim političarima u izbeglištvu kao neka vrsta “opozicije u emigraciji”. Njegova svedočanstva o nekima od ključnih događaja naše međuratne i ratne istorije sačuvana su pre svega zahvaljujući Desimiru Tošiću.

Vlajić i drugi jugoslovenski emigranti koji su ostali u Londonu posle 1945. su se redovno okupljali u restoranu Serpentine galerije, koja se nalazi u Hajd Parku. Serpentajn galeriju oni su u šali i pomalo samoironično nazivali Vrnjačka Banja, pošto ih je zgrada podsećala na arhitekturu međuratne Vrnjačke Banje, gde se nekada okupljala jugoslovenska politička elita. Za priču o Humboltu i amazonskim papagajima saznao sam upravo na jednoj izložbi u Serpentajn galeriji, u proleće 2000. godine, na kojoj mi je pažnju privukla postavka američke umetnice Rachel Berwick. Postavku je sačinjavalo nekoliko amazonskih papagaja koji su, kako je pisalo u objašnjenju, izgovarali reči jezika istrebljenog plemena May-por-é. Papagaji i Humbolt su dvesta godina ranije spasili od potpunog nestajanja jedan mali jezik, a zahvaljujući američkoj umetnici i, opet, papagajima, posetioci Serpentajn i pretpostavljam mnogih drugih galerija mogli su da čuju glasove davno nestalog vremena. Ne znam kada sam došao na pomisao da je Desimir u stvari na neki način kombinacija Humbolta, Berikove i amazonskih papagaja, ali mislim da je to bilo nedugo posle izložbe, ako ne već i na samoj izložbi.

Pre pet godina je objavljen Festschrift povodom Tošićevog osamdesetog rođendana i povodom 64 godina od kada se bavi javnim radom. U našem društvu se značajne godišnjice često proslavljaju neprimereno ili se pak uopšte ne obeležavaju. (Recimo 60-godišnjice oslobođenja Beograda i većeg dela Srbije se prošle jeseni gotovo niko nije setio, kako je primetio Draža Marković, Tošićev kolega iz gimnazijskih dana, u jednom tekstu objavljenom u Danasu). Naravno, 80. pa čak ni 85. rođendan (i 69 godina javnog rada!) Desimira Tošića nisu događaji od nacionalnog značaja koji bi trebalo da se javno proslavljaju. Međutim, Desimir zaista jeste jedinstvena i jedinstveno vredna pojava ne samo u Srbiji, nego i u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, i zaslužuje da ga se setimo na ovaj značajni rođendan.

Rođen u Beloj Palanci 19. februara 1920, posle osnovnog školovanja u Nišu upisuje beogradsku III gimnaziju i ističe se kao jedan od najboljih đaka generacije. Pred sami rat, kao student prava u Beogradu, postaje predsednik studentske organizacije Demokratske stranke. Tokom rata je hapšen kao jedan od vođa ilegalne organizacije Demokratske omladine i simpatizer Mihailovićevog pokreta, i provodi jedno vreme u logoru na Sajmištu i na prinudnom radu u Austriji. Po završetku rata, sa 25 godina, našao se u emigraciji, u veoma nezavidnom finansijskom i ličnom položaju. Ipak, nastavlja sa radom, okupljajući nekadašnje saradnike iz Demokratske omladine i druge mlađe ljude sličnih pogleda sa kojima će kasnije početi da izdaje mesečnik Našu reč i osnovati Savez Oslobođenje. Uz sve to, tokom prvih godina emigracije uspeva da napiše i dve knjige: Totalitarizam i ljudska prava (1948, na francuskom) i Srpski nacionalni problemi (1952, na srpsko-hrvatskom).

U emigraciji Desimir je sasvim neobična pojava: iako se bori protiv režima u zemlji, on nije anti-komunista i protiv je vraćanja na stanje od pre 1941. Kritikuje ne samo Titovu, nego i diktaturu kralja Aleksandra; sa podjednakim žarom osporava zvaničnu, komunističku interpretaciju događaja u Jugoslaviji u vreme Drugog svetskog rata i interpretacije koje se javljaju među anti-komunističkom emigracijom. Pomalo neobično za političke emigrante, ne samo srpske, Desimir i njegovi saradnici odbijaju desničarske i reakcionarne stavove, zalažući se za liberalne, čak i socijal-demokratske ideje. Tošić podržava Beograd u vreme sukoba sa Moskvom, interesuje se – kritički doduše – za ideju samoupravljanja (poznajem samo dve osobe koje su pročitale sve što je napisao Edvard Kardelj; jedna od njih je Desimir), a Naša reč odmah shvata značaj pobune Milovana Đilasa, uzimajući ga u odbranu, ne samo od napada koji su dolazili iz zemlje nego i iz emigracije. Isto će kasnije učiniti i u slučaju Mihajla Mihajlova i drugih jugoslovenskih i ne samo jugoslovenskih disidenata. Tošić odlično poznaje modernu istoriju, ali ga ne interesuju samo Srbija i Jugoslavija. Na primer, on prati francusku istoriografiju i povremeno piše prikaze najnovijih knjiga iz francuske istorije (koliko naših istoričara to čini?), a veoma dobro poznaje i britansku noviju istoriju i politiku. Više od pola veka se bavi ljudskim pravima i fenomenom nacionalizma, a njegove kritike političkih stavova pojedinih vodećih predstavnika SPC su kritike jednog dugogodišnjeg vernika, bez obzira što su često vrlo oštre. Desimir je čovek jasnih stavova i čvrstih moralnih i političkih principa koje nikada nije napustio. Njegovi tekstovi pisani u emigraciji su i danas aktuelni i po idejama napredni, što ne govori samo o Desimiru nego i o našem društvu. Desimir se, koliko mi je poznato, uglavnom izjašnjavao kao Srbin, ali se uvek zalagao za Jugoslaviju (danas javno priznaje da je jugonostalgičan). Igrao je važnu ulogu u radu jugoslovenskih i jugoslovenski-orijentisanih emigranata okupljenih oko Demokratske alternative, u kojoj su se nalazili i Vane Ivanović, Vlajić, Franjo Sekolec, Ilija Jukić, Miha Krek, Branko Pešelj, Adil Zulfikarpašić i dr.

Desimirov gotovo poluvekovni emigrantski život je bio vrlo skroman. Nezainteresovan za materijalnu dobit, čitavu svoju energiju je ulagao u Našu reč i u rad Oslobođenja. Verovatno mu to ne bi uspelo da nije bilo njegove žene, engleskinje Coral, koja je radeći kao nastavnica maltene izdržavala svog muža i usput držala dom i porodicu. Desimirovim mnogim dostignućima može se pripisati i to da je Koral naučila da kuva odličnu srpsku hranu (posebno sarme), dok on, naravno, jedva da ume da skuva kafu. Koral i danas pokazuje možda neobično razumevanje i toleranciju za rad njenog muža: već petnaest godina Desimir veći deo godine provodi u Beogradu, dok ona živi sama u predgrađu Oksforda. Da je ostao u Britaniji, umesto što se vratio u Jugoslaviju 1990, Desimir bi danas živeo relativno ugodno i bio bi pored žene, dve ćerke, zetova i unučadi. On je međutim izabrao da bude u Srbiji, gde živi verovatno još skromnije nego nekada u emigraciji.

Zašto se Desimir vratio i zašto nastavlja da živi u Srbiji? On je uvek govorio da se u emigraciji nalazio samo fizički, pošto nije imao drugog izbora. Čim je to postalo moguće, tražio je jugoslovenski pasoš i vratio se u zemlju. Tada počinje njegova nova, možda najplodnija faza rada: aktivan je u obnovljenoj Demokratskoj stranci (jedno vreme je bio savezni poslanik), zatim Demokratskom centru, sada ponovo u DS; objavljuje knjige, piše kolumne i novinske tekstove, daje intervjue, drži predavanja, posećuje tribine, čita i uči. Kada sam pre nekoliko godina bio njegov gost na Vidikovcu uverio sam se u Desimirovu neverovatnu radnu energiju. Njegov svaki dan počinje i završava se pisanjem i čitanjem, a u međuvremenu redovno odlazi u kancelariju stranke na Terazijama, gde često drema posle ručka na nekom neugodnom kauču, jer mu se ne isplati da se vraća na Vidikovac pošto predveče uglavnom ima neku obavezu u gradu. Kako mi je naš zajednički prijatelj Aleksa Đilas više puta rekao, Desimira pokreće njegova nesvesna misija da vaspitava (u najboljem, prosvetiteljskom smislu ove reči) svojim tekstovima i drugim javnim nastupima, ali i tokom neprestanih razgovora sa istomišljenicima i neistomišljenicima. Zaista, Desimir je često okružen mlađim ljudima, baš kao nekada Boka Vlajić, sa kojima uvek razgovara na ravnoj nozi. Njega problemi našeg društva pogađaju, ali se on, na njemu svojstven način, s njima hvata u koštac, odolevajući iskušenju da se vrati udobnijem (i verovatno dosadnijem) životu u Engleskoj. Može se reći da zbog Srbije Desimir odbija da ode u penziju.

Zbog toga, najmanje što možemo da učinimo na Tošićev 85. rođendan je da mu poželimo da ga odlično zdravlje, bistar um i oštar jezik služe još mnogo godina. A ako bismo počeli da slušamo i usvajamo njegove mudre savete, koje on stalno (kao Humboltov papagaj?) ponavlja, to bi bio zaista prikladan rođendanski dar.

 
Dr Dejan Djokic Lecturer in Modern and Contemporary History

Department of History

Goldsmiths College,

University of London

 
Peščanik.net, 07.02.2008.

Leave a Reply