Mini manjina – Vane Ivanović

Vane Ivanović je umro 4. aprila 1999. Nekoliko nedelja pred smrt nije bio pri svesti, pa nije ni znao da je 24. marta NATO započeo bombardovanje Srbije. To mi je rekao njegov mlađi sin Andrija kada mi je telefonirao da mi saopšti tužnu vest i zamoli da je prosledim njegovim jugoslovenskim prijateljima u Britaniji. Sećam se da je u tom trenutku J. bila pored mene i da me je bezuspešno tešila. Nisam mogao da zadržim suze. Kada sam se malo pribrao, telefonirao sam profesoru Stevanu Pavloviću, a zatim i ostalim zajedničkim prijateljima. Imao sam osećaj da je Vanetov odlazak značio mnogo više nego lični gubitak za porodicu i prijatelje, među kojima sam poslednjih godina njegovog života bio i ja. Baš u kontekstu strašnih događaja iz poslednje decenije prošlog veka – gubitak stotina hiljada života, miliona domova, stotine hiljada, ako ne i milioni fizički i mentalno osakaćenih ljudi, nestanak jedne zemlje, zajedničkog jezika, zajedničkih uspomena… – osećao sam da je Vanetov odlazak bio posebno težak gubitak.  J., Amerikanka, nije mogla da razume kako može jedan čovek, koji pritom nije bio predsednik ili bar vođa političke partije, nego emigrant, doduše dobrostojeći, toliko da znači za jedan narod. Nisam uspeo, a možda ni umeo, da joj objasnim. Već smo se bili raspravljali oko NATO bombardovanja: ona, Amerikanka, stidela se politike svoje zemlje i bila je gotovo stoprocentno na srpskoj strani. Ja sam pokušavao da razumem sve tri (dve?) strane u sukobu, ali sam se najviše stideo i najviše osuđivao zločine koje je činila srpska strana. Stalno sam se pitao šta bi Vane rekao i kako bi se držao. Bio sam uveren da sam postupao kao što bi i on: on bi osudio zločine srpske strane, sigurno ne bi podržavao albanski nacionalizam i akcije UČK, bio bi protiv daljeg cepanja jugoslovenskog prostora, i ne bi podržao zapadnu vojnu intervenciju protiv njegovih Jugoslovena. Jednom rečju, bio bi u ‘mini manjini’ (kako bi on rekao) i bilo bi mu užasno teško. Kao što je bilo i meni, profesoru Pavloviću, Desimiru Tošiću, Jasni Dragović, Dejanu Joviću i ostalim prijateljima s kojima sam tada bio u stalnom kontaktu.

Vaneta sam upoznao tri godine pre njegove smrti, zahvaljujući njegovom tadašnjem sekretaru Peri Lađeviću (i preporukama koje sam, pretpostavljam, iako nikada nisam pitao, dobio od prof. Pavlovića, Desimira Tošića i, moguće, Nenada Petrovića). Vane me je pozvao na ručak, nakon kog je odlučio da mi plati školarinu i deo životnih troškova tokom prve godine doktorskih studija na Londonskoj Školi za slovenske i istočnoevropske studije (SSEES). Sećam se da mi je na kraju ručka rekao da već neko vreme živi od ‘džeparca’ koji dobija od svog sina Bože Ivanovića, koji je preuzeo porodične poslove (i koji ga je nasledio kao generalni konzul Monaka), te da nema više svoje prihode. Želeo je da podrži što veći broj studenata iz različitih krajeva bivše Jugoslavije, pa je zato odlučio da svakom pomogne da započne studije (u mom slučaju postdiplomske studije), a da se posle sami snađemo. Rekao mi je i da ga ne interesuje kako ću taj novac da iskoristim, ali da zapamtim da je lakše potrošiti nego zaraditi. Znao sam da je prethodne godine pomogao mom kolegi i prijatelju iz Zagreba Dejanu Joviću da započne doktorat na LSE-u, a pomagao je i jednog mladog hrvatskog naučnika i, čini mi se, neku slovenačku umetnicu. Molio me je da ne pominjem njegovu pomoć jer to nije radio zbog reklame, te da nije potrebno da mu se zahvaljujem, ni privatno ni javno. Naravno, nisam ga poslušao, bar što se tiče privatnog zahvaljivanja, nego sam mu odmah kada sam se vratio kući napisao duže pismo u kom sam mu se zahvaljivao na način kako to samo Jugosloveni umeju i koji ga verovatno nije impresionirao, a možda ga je i nervirao.

Tokom narednih godina viđali smo se relativno redovno (za londonske prilike to znači jednom u 3-6 meseci, nekada i češće). Obično bismo se našli u podne u njegovoj kancelariji u ulici Cromwell Place u Kensingtonu, gde je dolazio gotovo svakog jutra, uredno obrijan, u odelu, ili sakou, i s kravatom. Košulja uvek perfektno opeglana, rukavi sa manžetnama¸a često je nosio i odgovarajući prsluk ispod sakoa. Ostajali bismo na ručku u nekom od obližnjih restorana do 16 časova, kada bi obično išao da spava. U početku sam bio dosta nervozan, ali me je opustio samim tim što je sam bio vrlo ljubazan i duhovit. Zbivao je šale i na račun svoje bolesti (imao je rak kostiju) i godina. Recimo, u jednom francuskom restoranu preporučio mi je fillet de boeuf za koji je pisalo da je uvezen iz Francuske; u to doba britanska govedina se izbegavala zbog bolesti ludih krava. Vane je rekao da u restoranu jede godinama i da ima poverenja u kuvara, a onda dodao: ‘Doduše, u mojim godinama i s mojom bolešću, ja mogu da priuštim sebi da im verujem, ali ne znam da li i Vi treba da učinite isto.’ Naravno, naručio sam isto što i on, goveđi file, koji je bio odlican i, kako je vreme pokazalo, zaista iz Francuske.

Pričao je uglavnom on, o istoriji Jugoslavije, o emigraciji, o zajedničkim prijateljima – Desimiru Tošiću, prof. Pavloviću, Aleksi Đilasu – o studiranju u Kembridžu, o životu u posleratnoj Britaniji. Bio je anglofil, a i pripadnik britanskog džet-seta (u pravom i najboljem smislu te reči; recimo, bio je član Marylebone Cricket Cluba), ali je, bar sa mnom, najviše razgovarao o jugoslovenskim temama, i to uvek na srpsko-hrvatskom, osim ako u društvu nije bio neko ko ne zna naš jezik, što se retko dešavalo. Od beogradskih prijatelja, pominjao je i Borku Pavićević, Nadeždu Gaće, Gordanu Sušu… Prilikom poseta Hrvatskoj družio se sa Ivanom Zvonimirom Čičkom, prof. Ivom Bancem, Danielom Ivinom. Cenio je i Stipu Šuvara i prof. Branka Horvata (kasnije sam saznao da je pomogao finansijski aktivnosti poslednje dvojice). Čičak i Banac nisu Jugosloveni, ali je Vane voleo da razgovara sa neistomišljenicima, a povezivala ih je pripadnost liberalno-demokratskoj ideologiji. Sa Šuvarom i Horvatom je delio jugoslovenski identitet. Imao sam utisak, a kasnije, kada sam upoznao Aleksu Đilasa, moj utisak je potvrđen kao istinit, da mu je Aleksa bio najbliži prijatelj od svih bivših Jugoslovena. Govorio je s posebnim poštovanjem o Aleksinom ocu Milovanu Đilasu i uopšte, cenio je disidente poput Mihajla Mihajlova recimo.

Vane mi je govorio i o svom detijnstvu, o jugoslovenstvu njegove porodice i bliskih porodičnih prijatelja. Sećao se kako je otac rekao Vanetu, bratu Vladimiru i sestri Daški da je on bio poslednji Hrvat u porodici, da je majka bila poslednja Srpkinja, a da su oni prvi Jugosloveni. Puno ime mu je bilo Ivan Stevan (hrvatsko i srpsko ime), a zvali su ga Vane po rođaku Stevanu Vanetu Živadinoviću, kasnije poznatom nadrealističkom umetniku Vanetu Boru. Do kraja života ostao je ubeđen da su Jugosloveni, pre svih Srbi i Hrvati, jedan narod. Krvavi raspad zemlje je po njemu bio samo dokaz da je Jugoslavija najbolje i najpragmatičnije, ako ne i jedino, rešenje, za ‘jugoslovensko pitanje’. Nije doduše bio optimista oko Kosova. Rekao mi je da se seća da kada je kao mladić bio u Trepči da je video vrlo malo Srba, odnosno da su Albanci bili već tada u većini. Ne znam šta je smatrao kao najbolje rešenje za Kosovo, ali sigurno nije podržavao srpsku zvaničnu politiku prema ovoj pokrajini, ni pre ni tokom sukoba koji su eskalirali 1998. godine. Kada smo se malo bolje upoznali, počeli smo razgovore na još jednu temu, omiljenu obojici: žene. (Konobarice, po godinama bliže meni, uglavnom su me ignorisale pored ovog visokog, lepog, elegantnog i šarmantnog 85-godišnjaka. Nažalost, Vanetov šarm se nije pokazao kao zarazan, ni ‘nasledan’, u mom slučaju). Počeo je da me poziva i na večere u njegov stan u Belgraviji, obično onda kada bi njegova žena June (Džun) izlazila da igra bridž s prijateljima. Laknulo mu je kada sam mu rekao da ne umem da igram bridž niti da sam zainteresovan da naučim. Bojao se da bi me Džun u suprotnom ‘preotela’.

Nikada o drugima nije loše govorio. Uglavnom nikada. Nije trpeo Fitzroya Macleana, Churchillovog izaslanika kod Titovih partizana, za koga je smatrao da je ne potpuno istinitim izveštajima značajno doprineo razvoju situacije u okupiranoj Jugoslaviji u korist Tita. Nije voleo ni Tita. Pored ideoloških razlika, nije mogao da podnese organizovani lov divljači u kom su životinje maltene dovođenje pred jugoslovenskog maršala za odstrel. Kao dugogodišnji podvodni ribolovac verovao je da je jedini moralno prihvatljivi način lova podvodni ribolov, gde se lovac nalazi u prirodnom okruženju životinje, bez dodatnih pomagala, poput maske za disanje i sl. Nije nikada ni jednu lošu reč rekao o mom fakultetu, iako sam znao da nije imao dobro mišljenje o ponekada nenaučnim stavovima nekih profesora koji su se bavili Jugoslavijom, a koji su uglavnom pisali u duhu zvanične britanske politike, koja je podržavala režim u Jugoslaviji. Nije imao dobro mišljenje ni o Titovim naslednicima, vođama bivših jugoslovenskih republika, a posebno je bio  protivan vladavinama Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića. Na Miloševića je bio dodatno kivan zato što je uzurpirao ime ‘Jugoslavija’ za srpsko-crnogorsku federaciju. Odbijao je da koristi ime ‘Savezna Republika Jugoslavija’. Kada je slao poštu u ovu zemlju, uvek bi je nazivao ‘Serbia-Montenegro’. Koliko znam, sve pošiljke su uredno stizale.

Tokom 1998. god. Pera Lađević, Dejan Jović i ja smo popisali njegove knjige koje su trebale da budu prebačene u Srbiju. Nakon prestanka jednopartijske vladavine Jugoslavijom, Vane je planirao da Jugoslovenima pokloni ličnu biblioteku od nekih 6000 knjiga (među kojima se nalaze i mnogi rariteti) i kolekciju slika i skulptura jugoslovenskih umetnika poput Meštrovića, Generalića, Lubarde, Peđe Milosavljevića i dr. U početku, biblioteku je nudio gradu Dubrovniku, ali pod uslovom da bude smeštena u ‘Vili Banac’, nekada u vlasništvu Bože Banca, čiji je zakoniti naslednik bio Vane. Vilu, kao i ostale nekretnine porodica Banac i Ivanović, nacionalizovao je prvo režim Ante Pavelića, zatim Titova vlada, a na kraju i Tuđmanove vlasti, pa je Vane u polu-šali govorio da su se trojica različitih diktatora ponašali prema njemu na isti način. Zahtev nije prihvaćen. Slično je prošao i njegov predlog da se biblioteka smesti u jednu zgradu u centru Zagreba, koja je nekada pripadala njegovoj porodici. Na kraju je odlučio da izgradi zgradu za biblioteku u Novom Sadu, pošto je njegova majka bila iz Vojvodine, a Novi Sad je smatrao jednim od poslednjih multietničkih sredina u bivšoj Jugoslaviji. Nažalost, smrt ga je sprečila u ostvarenju ove namere. Pošto se celog života borio za demokratiju, nije želeo da uspostavi diktaturu posle smrti, kako mi je više puta rekao, pa nije u testament uključio želju da se sagradi biblioteka u Novom Sadu. Jedino je uz testament napisao ‘pismo preporuke’ za svoje naslednike, u kom je izneo svoju želju, ali nije želeo da ih obavezuje. Porodica, nažalost, nije ispunila ovu njegovu želju, pa se sada knjige i privatna arhiva čuvaju u Univerzitetu Kingston pored Londona.

Pored popisivanja knjiga, zamolio me je i da mu pomognem u sređivanju ličnih hartija koje je čuvao u kancelariji. Hteo je da raščisti svoj sto, koji se nalazio u jednom ćošku ogromnog kancelarijskog prostora ‘Ivanović & Co.’ (uvek je insistirao da piše ‘ć’, a ne ‘c’), gde se takođe nalazio i konzulat Monaka. Pošto sam zbog obaveza na fakultetu mogao uglavnom uveče da dolazim, dao mi je ključeve od kancelarije. Jedne večeri sam pronašao dugačko, rukom pisano pismo, koje mu je napisala majka Milica posle Drugog svetskog rata. Majka mu je savetovala da nikada ne sme da zaboravi ko je i odakle je; da je on Jugosloven i da nije ništa bolji i drugačiji od ostalih Jugoslovena, ali da je imao više sreće od većine njih, odnosno da je bio bogatiji. Zato je morao, koliko god je mogao, da pomaže ostallim sunarodnicima, pre svega onima koji su se našli u emigraciji. To pismo mi je makar delimično objasnilo njegovu inicijativu da se osnuje Udruženje slobodnih građana Jugoslavije, odnosno da do pred samu smrt pomaže jugoslovenske studente; i ne samo studente. (Da ne bi bilo zabune: Lađevića, Jovića i mene je plaćao što smo popisivali knjige, i to vrlo izdašno, a insistirao je da ne mogu besplatno da mu sređujem hartije, iako sam ja bio spreman da to uradim bez ikakve nadoknade).

Poslednji put sam ručao s Ivanovićem krajem 1998. godine. Planirao sam put u Srbiju u januaru, on je imao nekih obaveza u februaru, pa smo se dogovorili da ponovo ručamo početkom marta. U međuvremenu smo se čuli nekoliko puta, a i posetio sam ga u bolnici gde je bio na pregledima. Već je godinama bolovao od raka kostiju i stanje se pogoršavalo. Dok je bio u bolnici rukom je napisao tekst o Desimiru Tošiću, za Tošićev festschrift i zamolio me je da ga otkucam i pošaljem profesoru Dušanu Puvačiću koji je uređivao knjigu. Mislim da je to bio poslednji tekst koji je napisao. Nekoliko dana pred dogovoreni sastanak pozvao sam ga na kućni telefon da potvrdim da dolazim u kancelariju, kao što smo se dogovorili. Odgovorio je Andrija, koji je došao iz Španije, gde živi, jer se Vanetovo stanje pogoršalo.  Rekao mi je da ćemo morati da odložimo ručak, a ja sam ga zamolio da ocu prenese moje najbolje želje za brz oporavak. Posle nekoliko nedelja Andrija mi je telefonirao da mi saopšti tužnu vest. Vane mu je dao spisak najbližih prijatelja koje treba obavestiti i ja sam bio na tom spisku. Osećao sam se kolosalno gordo, kako bi on rekao, iako sam pre svega bio vrlo tužan.

Nakon što sam obavestio zajedničke prijatelje i pošto sam se pribrao uz pomoć J., seo sam i napisao nekrolog koji sam ponudio londonskomIndependentu. Tekst je objavljen posle nekoliko dana. Profesor Stevan Pavlović je objavio nekrolog u Timesu, a jedan Vanetov britanski prijatelj u Daily Telegraphu. Čitao sam i dirljive tekstove o Ivanoviću objavljene u bivšoj Jugoslaviji, uglavnom u Beogradu i Srbiji, gde je dolazio često tokom 90-ih i gde je bio neka vrsta celebrity-ija srpske liberalno-demokratske intelektualne scene. Pitam se međutim koliko su ga Jugosloveni razumeli. Kako je prof. Pavlović jednom napisao, Vane je za Jugoslovene bio engleski lord, a za Britance ponešto ekscentrični emigrant iz istočne Evrope koji je živeo među njima. Vane je svakako sebe video pre svega kao Jugoslovena, pošto, kako je govorio, Jugoslavija nije bila teniski klub pa da bi mogao da promeni članstvo.

U svakom slučaju, nadam se da će ga se bar neki Jugosloveni – svih vrsta, nacija, ideologija, klasne pripadnosti, uključujući i one koji beže od samog pomena Jugoslavije – setiti na desetogodišnjicu njegove smrti. Ovim povodom, pored ovih kraćih sećanja napisanih ovih dana, preveo sam i nekrolog iz Independenta, koji možda nije poznat našoj čitalačkoj publici. Oni koji razumeju engleski mogu da pročitaju i original.

 

The Independent (London), petak 9. april 1999.
Nekrolog: Vane Ivanović
Dejan Đokić

 
Vane Ivanović je posvetio veći deo svog života ideji jugoslovenskog jedinstva. Poznati sportista 1930-ih godina, uspešni brodovlasnik, jedan od osnivača Evropskog pokreta i generalni konzul Kneževine Monako u Londonu, sebe je pre svega video kao demokratu i Jugoslovena u egzilu, čiji su stavovi pripadali ‘mini-manjini’ (kako je često govorio), kako u Jugoslaviji tako i u emigraciji.

Rođen je u Osijeku, u današnjoj Hrvatskoj, od oca Hrvata i majke Srpkinje. Otac Rikard Ivanović je bio jedan od osnivača Narodne napredne stranke (NNS) i poslanik u Saboru. Majka Milica je bila rođena sestra Dušana Popovića, vodećeg srpskog političara u Hrvatsko-srpskoj koaliciji, čija članica je bila i NNS. Svetozar Pribićević, takođe vodeći Srbin u Koaliciji, je bio kum na venčanju Rikarda i Milice, a Ivan Lorković, vođa NNS i vodeći Hrvat u Koaliciji, je krstio Vaneta.

Nakon razvoda njegovih roditelja, Vane se [sa majkom, bratom i sestrom] preselio u London početkom 1920-ih, gde je drugi muž njegove majke, Božo Banac, živeo i vodio poslove; između ostalog, Banac je bio vlasnik Jugoslavenskog Lloyda, najveće jugoslovenske brodovlasničke kompanije. Rođeni Dubrovčanin i ubeđeni Jugosloven, Banac je 1914. godine [po izbijanju Prvog svetskog rata] stavio čitavu svoju trgovačku flotu pod zastavu Srbije. Tokom rata je pomogao osnivanje i rad Jugoslovenskog odbora, koji su činili izbegli hrvatski, slovenački i srpski političari i intelektualci sa sedištem [od 1915.] u Londonu.

S obzirom da je njegova porodica učestvovala u stvaranju prve jugoslovenske države, proglašene [u Beogradu] 1. decembra 1918, Vane Ivanović je bio živi dokaz da Jugoslavija nije bila veštačka tvorevina koju su stvorile Velike sile na Konferenciji mira u Parizu 1919-20, kako se danas ponekad tvrdi. Porodična istorija je očigledno igrala ulogu pri formiranju Ivanovićevog jugoslovenskog identiteta, dok su život i školovanje u Britaniji (Westminster School i studije ekonomije na Peterhouse College Univerziteta u Cambridge-u) nesumnjivo doprineli njegovom nepokolebljivom anglofilstvu.

Ivanović je bio član jugoslovenskog tima na Olimpijadi u Berlinu 1936. godine, kao trkač u disciplinama 110m i 400m s preponama. Tokom tridesetih godina bio je apsolutni jugoslovenski šampion u obe discipline. U trci 110m s preponama stigao je do polufinala u Berlinu, a u disciplini 400m s preponama držao je jugoslovenski rekord punih 17 godina, od 1936. do 1953. godine.

Kada je izbio Drugi svetski rat, Ivanović je, u ime svog ostarelog i bolesnog očuha, stavio Britaniji na raspolaganje 10 brodova, od ukupno 22 broda u vlasništvu Jugoslavenskog Lloyda. Banac i Ivanović su tako bili prvi brodovlasnici iz jedne od tada neutralnih zemalja koji su stali na stranu Saveznika. Kada su Nemačka, Italija i njihovi spoljni i unutrašnji saveznici okupirali Jugoslaviju [u aprilu 1941.], Ivanović je okupio ostale jugoslovenske brodovlasnike i osnovao Jugoslovenski pomorski odbor. Glavni cilj Odbora je bio da spreči da jugoslovenska pomorska flota koja se nalazila u neutralnim vodama padne u ruke neprijatelju.

U leto 1943. Ivanović pristupa Jugoslovenskoj sekciji britanske Političko-vojne službe (Political Warfare Executive – PWE), pošto su brodovi Jugoslavenskog Lloyda bili potopljeni ili zarobljeni. U svojim memoarima (LX: Memoirs of a Jugoslav, 1977 – srpsko-hrvatski, dopunjeni prevod izašao je devedesetih godina prošlog veka pod naslovom Drugo zvono), koji bi trebalo da budu obavezno štivo za svakog studenta istorije Jugoslavije, Ivanović je objasnio zašto se nije vratio u okupiranu zemlju da se pridruži Titovom ili Mihailovićevom pokretu otpora: ‘Nisam imao nameru da zaboravim na neprijatelja i da uzmem učešće u bratoubilačkom ratu između mojih zemljaka, posebno jer se nisam u potpunosti slagao ni sa jednom od dve strane.’

Ostatak rata je proveo između Londona, Barija i Kaira, a 1945. je demobilisan kao major Britanske vojske. Zbog dolaska komunističke partije na vlast u Jugoslaviji, Ivanović je postao politički emigrant u Britaniji. Igrom ironije, ta ista zemlja, kojoj je Ivanović pritekao u pomoć 1939. godine, kada je Tito bio generalni sekretar male i ilegalne Komunističke partije Jugoslavije i lojalan Moskvi, tada savezniku nacističke Nemačke, značajno je pomogla uspostavljanje režima koji je Ivanovića proglasio za ‘narodnog neprijatelja’.

Posle rata Ivanović je nastavio uspešnu karijeru brodovlasnika, uprkos tome što je veći deo njegovih brodova bio uništen ili nacionalizovan od strane novih jugoslovenskih vlasti. Bio je osnivač i prvi predsednik Udruženja slobodnih građana Jugoslavije, dobrotvornog društva koje je uglavnom sam finansirao, koje je pružalo finansijsku pomoć jugoslovenskim emigrantima [poput Slobodana Jovanovića, Miloša Crnjanskog i dr.]. Vane je nastavio da pomaže izbegle Jugoslovene sve do smrti – tokom 1990-ih finansirao je studije jednom broju studenata koji su napustili zemlju zbog rata.

Vane Ivanović je bio jedan od osnivača Žan Moneovog Evropskog pokreta, predvodeći Jugoslovensku sekciju Evropskog pokreta duže od tri decenije. 1967. godine je postavljen za generalnog konzula Kneževine Monako u Londonu. Autor je nekoliko radova o podvodnom ribolovu, od kojih je ‘Savremeno podvodno ribolovstvo’ (Modern Spearfishing, 1975), danas klasična studija.

Međutim, Ivanović će najverovatnije ostati upamćen među istoričarima po njegovoj ulozi u onom delu jugoslovenske emigracije koja se zalagala za demokratiju kao alternativu tadašnjem režimu u Titovoj Jugoslaviji. ‘Demokratsku alternativu’, osnovanu 1963. godine, činili su, pored Ivanovića, poznati političari međuratne Jugoslavije uključujući Božidara Vlajića iz Demokratske stranke, Ilije Jukića i Branka Pešelja iz Hrvatske seljačke stranke, [Mihe Kreka iz Slovenske ljudske stranke], kao i nekolicina mlađih, jugoslovenski orijentisanih emigranata poput Desimira Tošića i Adila Zulfikarpašića.

Ivanović je bio spiritus movens i jedan od ključnih članova grupe. Konačni nacrt Demokratske alternative je objavljen 1982. godine, i u njemu se upozorava da Jugoslavija može da opstane jedino kao demokratska zajednica suverenih nacija, a da bi svako drugo rešenje gotovo sigurno vodilo u građanski rat. Ivanović je živeo dovoljno dugo da bude svedok tragičnog ispunjenja ovih reči. Srećom, nije bio pri svesti poslednjih nekoliko nedelja svog života, pa nije znao za najnoviji zaplet jugoslovenske tragedije. U isto vreme je tužno, ali i simbolično, da je Ivanović umro u trenutku kada poslednji ostaci njegove nekadašnje zemlje bivaju uništavani u još jednom građanskom ratu i od strane bombi NATO-a.

Njegova poslednja želja je bila da svoju veliku privatnu biblioteku i kolekciju slika i skulptura pokloni bivšim Jugoslovenima. Nažalost, ni Zagreb ni Beograd nisu bili preterano zainteresovani za ovaj de facto spomenik Ivanovićevom tolerantnom jugoslovenstvu. Jugoslavija kakvu je priželjkivao Ivanović se nikada nije ostvarila, ali nikada nije ni dobila pravu šansu. Svi oni koji su poznavali Vaneta biće veoma tužni zbog njegove smrti. Prijatelji će ga se sećati kao izuzetno šarmantne, velikodušne i tolerantne osobe i osetiće se počastvovanim što su ga poznavali i što su pripadali njegovoj ‘mini manjini’.

 
Ivan Stevan Ivanović, sportista, brodovlasnik, politički aktivista, diplomata, pisac i dobrotvor: rođen u Osijeku, Austro-Ugarska, 9. juna 1913; oženjen sa Džun Fišer (June Fisher), s kojom je imao dva sina i ćerku; umro u Londonu, 4. aprila 1999.

Dr Dejan Đokić je docent za modernu i savremenu istoriju na Goldsmiths College Univerziteta u Londonu. Autor je, između ostalih radova, knjige Elusive Compromise: A History of Interwar Yugoslavia (2007).

 
Peščanik.net, 04.04.2009.