Poštovana dr Trivan,

Pišem Vam povodom ukidanja, odnosno promene imena nagrade “Desimir Tošić”, koju je između 2008. i 2014. Službeni glasnik dodeljivao u dve kategorije, za najbolju knjigu iz oblasti publicistike i za najbolju kolumnu, feljton ili seriju tekstova u štampanim ili elektronskim medijima. Za ovu odluku sam saznao nedavno i možda mi se može oprostiti nepažnja pošto ne živim u Srbiji, ali s obzirom na nedostatak reakcija izgleda da je vest promakla mnogima u zemlji. Zbog toga sam odlučio da Vam se obratim javnim pismom, sa molbom da vratite originalno ime nagradi.

Dozvolite mi da se najpre ukratko predstavim: zovem se Dejan Đokić i predajem istoriju na Univerzitetu u Londonu, a između januara 2015. i septembra 2016. biću baziran na Univerzitetu Humboldt u Berlinu, kao stipendista Fondacije Humboldt. (Za vreme slobodnog studijskog boravka pišem Kratku istoriju Srbije za Cambridge University Press; u knjizi analiziram i savremenu istoriju Srbije, uključujući i najnovije političke i društvene događaje.) Mada srpskoj javnosti to nije nepoznato, možda bi trebalo dodati da sam bio blizak prijatelj pokojnog Tošića, i da mi je 2013. u Beogradu izašla knjiga Nesentimentalni idealisti: Desimir Tošić, Božidar Vlajić i uvodnici časopisa Naša reč (Pariz-London, 1948-1990), u zajedničkom izdanju Otkrovenja i Službenog glasnika.

Odluka da se nagrada ukine doneta je dok je na čelu Glasnika bio Vaš prethodnik, prof. dr. Radoš Ljušić. O ovome je 31. decembra prošle godine pisao Danas (u tekstu koji mi je tada promakao): “Držeći se načela štednje doneli smo odluku da od dve zadržimo jednu nagradu – za publicistiku. Na osnovu dogovora v.d. direktora JP Službeni glasnik i žirija za nagradu, Nadzorni odbor je doneo odluku da nagrada ubuduće nosi naziv “Glasnikova nagrada”, rečeno je Danasu u Službenom glasniku, gde nisu želeli dalje da komentarišu ovu odluku” (J. Tasić, “Bez priznanja za medije” zbog štednje”). U istom tekstu piše da je novčani deo nagrade smanjen sa 240.000 na 200.000 dinara. Odluka o ukidanju jedne od dve nagrade i o smanjenju novčane nagrade možda ima smisla u kontekstu pomenutih “načela štednje”, ali nije jasno kako se u iste uklapa uklanjanje Tošićevog imena iz imena (preživele) nagrade. Koliko sam mogao da pronađem na internetu, na neuverljivost obrazloženja je ukazao i Dragoljub Petrović, kolumnista Danasa, i prošlogodišnji – pokazalo se i poslednji – dobitnik ukinute nagrade. Razmišljao sam da pišem i profesoru Ljušiću – koga sam, uzgred, upoznao na promociji posthumno objavljene knjige Tošićevih članaka, u Pozorištu na Terazijama u septembru 2008. – ali glavna svrha mog reagovanja nije nužno da saznam razloge koji su naveli Vašeg prethodnika da donese ovakvu odluku, pa ni, po meni, podjednako poražavajuća tišina i navodna rezigniranost koji su propratili ukidanje nagrade “Desimir Tošić” u našoj javnosti. Glavni razlog zbog kog Vam se obraćam je da apelujem na Vas, kao sadašnjeg v.d. direktora SG, da vratite ime nagradi, pa makar zadržali samo jednu nagradu, za publicistiku, kojom se pokojni Tošić godinama bavio.

Moguće je da će se nekima učiniti da se radi o relativno trivijalnom pitanju. Srbija, i njeno okruženje, nalaze se u dubokoj ekonomskoj krizi; njena politička scena dugo godina, možda kao nikada u poslednjih nekoliko decenija, nije bila tako siromašna prisustvom istinske opozicije i kritičkog mišljenja. S druge strane, broj književnih nagrada koje se dodeljuju širom zemlje je toliki da im verovatno niko ne zna tačan broj i na prvi pogled nije mnogo važno što je ukinuta jedna od brojnih nagrada. Međutim, upravo je zbog situacije u kojoj se nalazi srpsko društvo izuzetno važno da se Glasnikovoj nagradi vrati Tošićevo ime. Nema mnogo ličnosti koje u modernoj Srbiji bolje simbolizuju principijelnu borbu za demokratiju, poštovanje ljudskih prava, slobodu govora i medija, javnu debatu i kritičko preispitivanje prošlosti od pokojnog Tošića. On je od početka svog političkog angažovanja, krajem tridesetih godina prošlog veka, pa sve do pred smrt, u februaru 2008, bio borac za demokratiju i učitelj demokratije – za vreme Drugog svetskog rata, kada ga je hapsio Gestapo, tokom četiri i po decenije u emigraciji, kada je zahvaljujući svojoj ogromnoj energiji okupljao najnaprednije Srbe i izdavao opozicioni časopis “Naša reč” (za koji su pisali vodeći istočnoevropski disidenti Milovan Đilas i Mihajlo Mihajlov), istovremeno sarađujući sa ostalim jugoslovenskim demokratama u emigraciji: Vanetom Ivanovićem, Ilijom Jukićem, Brankom Pešeljem, Ljubom Sircem, Adilom Zulfikarpašićem i drugima, pa sve do povratka u zemlju čim je to postalo moguće, 1990. godine. Dok su njegovi vršnjaci odlazili u penziju, Desimir tokom devedesetih nastavlja borbu za demokratiju u čini se još težim uslovima. On svakodnevno putuje gradskim prevozom sa Vidikovca na Terazije – prvo u prostorije Demokratske stranke, zatim u sedište Demokratskog centra profesora Mićunovića – i ne odbija nijedan poziv da da intervju ili da učestvuje na tribini ili promociji knjige, čak i u najudaljenijim krajevima Srbije. Bio je skroman, iskren, principijelan i politikom se nije bavio zbog materijalne koristi. Ako je bio nemilosrdan u kritici nacionalizma i ostalih boljki srpskog društva, sebe je još manje štedeo: neumorno je pisao, govorio, kritikovao, vaspitavao. Bio je andragog, tj. pedagog odraslih, kako je njegov dugogodišnji prijatelj Aleksa Đilas odlično primetio. Neko je jednom rekao da je Desimir Tošić bio savest Demokratske stranke. Mislim da je bio više od toga i da je predstavljao savest srpskog društva. Brisanjem njegovog imena iz imena ove nagrade bojim se da Glasnik doprinosi tome da Srbija ostane i bez ono malo savesti koja joj je preostala.

Vaša odluka da u Glasnik vratite nekadašnje urednike pokazuje da se ne libite da promenite odluke prethodnog rukovodstva koje smatrate pogrešnim, dok Vaša izjava, koju su preneli, između ostalih, Danas i Novi magazin, da je Vaša misija “da ova kuća ponovo postane kulturna i prosvetiteljska institucija”, ohrabruje. Upravo je Desimir posvetio svoj život jednoj svojevrsnoj prosvetiteljskoj misiji i između ostalog i zbog toga treba vratiti staro ime Glasnikovoj nagradi. Nestrpljivo iščekujući Vaš odgovor, srdačno Vas pozdravljam i želim Vam svaki uspeh u daljem radu.

Autor je profesor istorije na Univerzitetu u Londonu i stipendista Humbolt fondacije

Danas, 17.03.2015.

Peščanik.net, 18.03.2015.

DESIMIR TOŠIĆ NA PEŠČANIKU