Olimpijski sport i politika: Jugosloveni i Berlin 1936.

Olimpijske igre u Berlinu, izvor: V. Ivanović, LX: Memoirs of a Jugoslav (1977)

Olimpijske igre u Berlinu, izvor: V. Ivanović, LX: Memoirs of a Jugoslav (1977)

Ovde bih da ukažem na jedan primer ‘političke akcije’ jugoslovenskih sportista na Olimpijadi u Berlinu 1936 – akcije za koju danas malo ko zna. Berlinska Olimpijada je upamćena po pokušaju nacista da iskoriste najveći sportski događaj na svetu za promociju svoje ideologije, kao i po tome kako su američki crni sportisti – pre svih, ali ne jedino Jesse Owens – uništili nacistički mit o superiornosti nemačke ‘rase’. Manje je poznato da su jugoslovenski sportisti, kao i sportisti delegacija iz još nekoliko zemalja, odbili da pozdrave Hitlera nacističkim pozdravom na ceremoniji otvaranja Igara 1. avgusta. Još manje se zna da je za taj svojevrsni međunarodni bojkot Hitlera najzaslužniji bio jugoslovenski atletičar Ivan Stevan Ivanović (1913-1999). On se tada takmičio u trkama sa preponama. Devedesetih godina prošlog veka, Ivanović će biti rado viđen gost u liberalnim krugovima Beograda i bivše Jugoslavije, iako je prethodnih gotovo pola veka bio politički emigrant, nepoželjan i nepriznat u socijalističkoj Jugoslaviji. Poznatiji je pod imenom Vane Ivanović – uspešni poslovni čovek, diplomata, sportista i sportski pisac, filantrop i (londonski) politički emigrant koji se sa malom grupom mlađih demokrata i predratnih jugoslovenskih političara u egzilu zalagao za transformaciju Jugoslavije u demokratsku državu i njen ulazak u ujedinjenu Evropu, odnosno za sprečavanje rata i mirno rešenje krize početkom devedesetih godina, kada je ponovo počeo da dolazi u svoju zemlju.

Trenutna kontroverza oko izjave vaterpoliste Andrije Prlainovića, jednog od najboljih igrača jedne od najdominantnijih reprezentacija ikada (u ovom trenutku srpski vaterpolisti su olimpijski, svetski i evropski prvaci, kao i aktuelni pobednici Svetske lige), koji je rekao da uspeh sportista nije plod sistemskog ulaganja, nije dakle predmet ovog članka. O tome kako je na ovu korektnu i mirno izrečenu izjavu reagovao predsednik vlade, odnosno kako su, ili kako nisu, reagovali mediji, već je na ovim virtuelnim stranama pisao Dejan Ilić (ovde i ovde). Međutim, Prlainovićeva izjava i reakcije na nju tiču se, pored problema ulaganja u sport, i šireg, često olako pominjanog pitanja odnosa politike i sporta. Tek završena Olimpijada u Riju i epizoda sa Prlainovićem pružaju zgodan povod istoričaru da podseti na jedan zaboravljeni, ali neuporedivo važniji i dalekosežniji politički čin jugoslovenskih olimpijaca pre tačno osamdeset godina.

U olimpijskom selu u Berlinu – gde su 1936. bili smešteni svi osim nemačkih sportista – prikazivani su propagandni filmovi o kulturi i prirodnim lepotama Nemačke, i naišli su na dobar prijem. Međutim, prilikom projekcije filma o nemačkoj vojnoj sili, dvojica jugoslovenskih atletičara, Jovan Mikić (poznatiji kao kasniji partizanski junak Spartak) i Vane Ivanović, glasno su protestovali protiv prikazivanja – Mikić na nemačkom a Ivanović na engleskom. Pridružili su im se i ostali sportisti, pa je projekcija filma prekinuta. To je bila uvertira za ono što će se uskoro dogoditi.

Za ceremoniju otvaranja bilo je planirano da prvo izađu grčki sportisti i olimpijskim pozdravom, koji je bio gotovo identičan nacističkom, pozdrave Hitlera; za njima bi abecednim redom sledile reprezentacije ostalih zemalja. Vane Ivanović je sa nekoliko kolega obavestio rukovodstvo jugoslovenske delegacije da naši sportisti ne žele da podizanjem ruke uvis salutiraju Hitleru. Posle uzaludnog pokušaja vođstva delegacije da objasni da se radi o olimpijskom pozdravu, odnosno pozdravu mnogo starijem od nacističkog, Ivanović je, kao neko ko govori najviše jezika među jugoslovenskim sportistima, izabran da poseti delegacije drugih zemalja i sazna njihov stav o tom pitanju. Zajedno sa svojim dobrim prijateljem, argentinskim atletičarem Juanom Lavenasom, Vane je obišao druge sportiste, ali ne da ispita njihovo raspoloženje, nego, kako je kasnije napisao u memoarima, da ih ubedi da ne pozdrave Hitlera i naciste podizanjem ruke uvis.1

U tome je bio delimično uspešan: timovi iz Britanske imperije su se složili da ne treba pozdraviti Hitlera jer bi pozdrav izgledao kao da mu daju podršku. Francuska delegacija, međutim, nije htela da izaziva probleme između dve zemlje pa su njeni sportisti morali da Hitlera pozdrave podignutom rukom. U izveštaju beogradske Politike sa ceremonije otvaranja piše da je publika zbog toga oduševljeno aplaudirala Francuzima.2 Iako su vođe čehoslovačke delegacije saopštile Ivanoviću i Lavenasu da će njihovi sportisti da pozdrave olimpijskim pozdravom, to su učinili samo prva četvorica u defileu, dok su ostali čehoslovački sportisti mirno prošli ispred Firera. Belgijanci, Danci, Poljaci, Šveđani i Peruanci su takođe bojkotovali naciste. Grci, koji su prodefilovali prvi, pozdravili su Hitlera olimpijskim pozdravom i dobili aplauz, ali su prave ovacije dobili Bugari, Mađari, Estonci, Letonci, Turci i Japanci, koji su svi podizali ruke. Posle japanskih sportista na stadion su izašli jugoslovenski reprezentativci, koji su jedino spuštanjem zastave, kako se to čini u vojsci, izrazili poštovanje domaćinu Olimpijade.

Italijani su, očekivano, pozdravili prisutne fašističkim pozdravom na oduševljenje oko 100.000 gledalaca na Berlinskom olimpijskom stadionu, a neki italijanski sportisti su nosili i crne košulje, uniformu italijanskih fašista. Kada su se pojavili predstavnici Lihtenštajna i Luksemburga, koji su takođe pozdravili Hitlera podignutim rukama, publika je počela da skandira: ‘Zig! Hajl!’ Najgromoglasniji aplauz bio je međutim rezervisan za austrijske sportiste, koji su, po dopisnicima Politike, sve vreme defilea držali podignute ruke, a neki su uzvikivali: ‘Zig! Hajl!’ Manje od dve godine kasnije, u martu 1938, mnogi Austrijanci će na sličan način oduševljeno pozdraviti pripajanje svoje zemlje Nemačkoj. Defile na otvaranju Olimpijskih igara u Berlinu praktično je najavio koje strane će zemlje učesnice zauzeti u Drugom svetskom ratu.

Kakve su bile reakcije u Jugoslaviji na odluku jugoslovenskih sportista da ne pozdrave Hitlera nacističkim pozdravom? Nikakve, ako je suditi po izveštaju u Politici. U tekstu pisanom upadljivo neutralnim tonom, jedino se primećuje da su prisutne reprezentacije pozdravile vođu Trećeg rajha na različite načine, te da je preporuka (međunarodnog) Olimpijskog odbora bila da svaka delegacija pozdravi onako kakav je običaj u njihovoj zemlji kako bi se izbegla politizacija sporta. Po svemu sudeći izostala je i reakcija tadašnjeg predsednika vlade i ministra inostranih poslova Jugoslavije Milana Stojadinovića, koga su pristalice pozdravljale dizanjem ruke i uzvicima ‘Vođa!’; tokom Stojadinovićevog mandata (1935-1939), Jugoslavija će se u pitanjima spoljne politike i ekonomske trgovine okrenuti ka Italiji i Nemačkoj, dok je u unutrašnjoj politici ostala diktatura, uprkos izvesnoj relakasaciji i uvođenju kvazidemokratije posle atentata na kralja Aleksandra 1934 (u režiji makedonskih i hrvatskih revolucionara-terorista koje je sponzorisala Musolinijeva Italija).3

Vane Ivanović se nije plasirao u finale disciplina u kojima se takmičio (kao ni Mikić Spartak), iako je postavio jugoslovenski rekord u disciplini 400 metara s preponama, koji je kasnije oboren tek 1953. godine. Posle Drugog svetskog rata Ivanović je postao politički emigrant; sportski rezultati koje je postigao ostali su zapisani, ali je njegovo ime bilo izbrisano. (Kada je njegov rekord iz Berlina srušen, Ivanović je čestitao novom rekorderu, koji je odgovorio da bi sigurno trčao brže samo kada bi imao bolje patike. Vane mu je poslao par najmodernijih patika u Jugoslaviju.)

Ni briljantni američki atletičar Jesse Owens, sa kojim se Ivanović sprijateljio u Berlinu i s kojim je nastavio da održava kontakt, godinama nije u svojoj zemlji, opterećenoj rasnom segregacijom, dobio priznanje kakvo je zasluživao i kakvo bi sigurno dobio neki beli sportista da je kojim slučajem osvojio 4 zlatne medalje. Uspeh Owensa i ostalih crnih sportista obično baca u drugi plan sramnu odluku američke delegacije da u poslednjem trenutku ostavi među rezervama atletičare jevrejskog porekla zbog pritiska zemlje domaćina (kako se može videti u filmu o Owensu ‘Race’, koji se odnedavno prikazuje u bioskopima).

Kada je početkom septembra 1939. invazijom Nemačke na Poljsku izbio Drugi svetski rat, Jugoslavija je bila neutralna. Vane Ivanović, koji je polako preuzimao poslove porodične kompanije ‘Jugoslavenski Lojd’ od svog očuha Bože Banca, odmah je stavio na raspolaganje Britaniji polovinu trgovčke flote JL-a, čije sedište je bilo u Londonu. Ovaj potez je izazvao protest jugoslovenskog poslanika, kome je Vane odbrusio da on i njegova vlada mogu da budu neutralni, ali da Vane i Banac nisu. Kada je jugoslovenska vlada potpisala pristupanje Trojnom paktu nacističke Nemačke, fašističke Italije i imperijalnog Japana 25. marta 1941, Ivanović je odmah Britaniji ustupio ostatak flote. (Slično je postupio Božo Banac po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine kada je, iako državljanin Habzburške monarhije, zatražio srpsko državljanstvo i stavio se u službu Srbije i pokreta za jugoslovensko ujedinjenje.) Posle vojnog udara koji je, kao reakciju na pristupanje zemlje Trojnom paktu, izvela grupa srpskih oficira jugoslovenske vojske 27. marta 1941, i kraha Jugoslavije u kratkom aprilskom ratu protiv Nemačke, Italije i njihovih saveznika na granicama i unutar granica zemlje, Ivanović je odigrao ključnu ulogu u sprečavanju preuzimanja jugoslovenskih trgovačkih brodova u neutralnim vodama od strane Sila osovine i njihovih saveznika.

Pored toga što ova priča o Vanetu Ivanoviću može da bude zanimljiva čitaocima, možda će podstaći i nešto drugačiji pristup još jednoj aktuelnoj temi u Srbiji: pitanju otpora fašizmu. Relevantne debate – ako se uopšte mogu tako nazvati – isključivo se vezuju za period 1941-1945. i za jedan ili dva pokreta, Titovih partizana i Mihailovićevih četnika. Gde u tim narativima smestiti osobe poput Ivanovića? On nije pripadao ni partizanima ni četnicima, dok su mu ustaše nacionalizovale svu imovinu u zemlji (isto će učiniti i jugoslovenske vlasti posle 1945, odnosno nove hrvatske vlasti posle 1991, kako je Vane znao da primeti sa mešavinom ironije i humora). Tokom Drugog svetskog rata Ivanović je bio član britanske Political Warfare Executive, koja je bila zadužena za propagandni rat. Kako je kasnije pisao i govorio, nije imao želju da uzme učešće u bratoubilačkom ratu u zemlji, tim pre jer se nije slagao ni sa jednom stranom.

Ipak, Ivanović je ideološki bio bliži i gajio je simpatije prema izbegloj jugoslovenskoj vladi u Londonu; posle rata je finansijski pomagao nekadašnje ministre, među njima i prof. Slobodana Jovanovića, kao što je tokom rata ’90-ih pomagao jugoslovenske studente u Britaniji (uključujući i autora ovog teksta). Bio je oštar kritičar Titovog režima, zalagao se za istinske reforme u Jugoslaviji, za demokratsku alternativu diktaturi maršala Tita (ali isto tako i kralja Aleksandra), podržavao disidente Milovana Đilasa i Mihajla Mihajlova, i blisko saradjivao sa ljudima poput Desimira Tošića i Alekse Đilasa. Vane nije bio ni partizan, ni četnik; bio je i Hrvat i Srbin, odnosno bio je Jugosloven. Jugosloven koji je 1936. pružio važan, makar i simbolički, otpor nacizmu i fašizmu. Mada se zalagao da se sport i politika ne mešaju, 1936. u Berlinu je očigledno pokazao da postoje trenuci kada sportisti ne smeju da budu samo nemi posmatrači.

Berlin, 26. avgust 2016.

P.S. Ideju da napišem ovaj tekst dobio sam na koncertu Daniela Barenboima i West-Eastern Divan orkestra, održanog 13. avgusta u berlinskoj Waldbühne, koja se nalazi odmah pored Olimpijskog stadiona. Dok sam slušao Wagnera u izvođenju izraelskih i palestinskih muzičara samo nekoliko desetina metara od mesta na kom su pre tačno 80 godina sedeli Hitler i ostali vodeći nacisti, a Jesse Owens osvojio 4 zlatne medalje, na stadionu na kom su se na ceremoniji otvaranja zemlje učesnice određivale prema nacizmu u predvečerje Drugog svetskog rata, pomislio sam da ne postoji bolji spomenik pobede nad fašizmom. Pobede kojoj je na svoj način doprineo i moj dragi prijatelj Vane Ivanović.

Autor je stipendista Humboldt fondacije, a inače predaje istoriju na Goldsmiths College-u Univerziteta u Londonu.

Peščanik, 26.08.2016.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić: A od predsednika vlade – šargarepa!

Aleksandar Bošković – Olimpijada i bekstvo od stvarnosti

Nadežda Milenković – Neka igre počnu!

Dejan Ilić – Izliv stvarnosti u javnost

TEMA – JUGOSLAVIJA

________________

  1. Vane Ivanović, LX: Memoirs of a Jugoslav, London: Weidenfeld & Nicolson, 1977, 153-62, 190-93. Devedesetih godina prošlog veka objavljeno je i srpsko-hrvatsko izdanje memoara pod naslovom Drugo zvono. Knjigu je u Beogradu objavila kuća Stubovi kulture, a u Zagrebu sam autor, pošto nijedna hrvatska izdavačka kuća navodno nije u to vreme bila spremna da objavi memoare jednog Jugoslovena.
  2. Živojin Vukadinović, Bora Jovanović, ‘Pretsednik Rajha g. Hitler otvorio je juče XI Olimpijadu u prisustvu svih reprezentacija i ogromne mase sveta’, Politika, 2. avgust 1936.
  3. Tvrdnju o izostanku reakcije premijera Stojadinovića, odnosno tadašnjih jugoslovenskih vlasti, treba uzeti sa izvesnom rezervom. Pre pisanja ovog teksta nisam imao vremena da detaljnije istražujem ovo pitanje. Svojevremeno sam, tokom doktorskih i postdoktorskih studija, istraživao u arhivama dokumenta Milana Stojadinovića i kneza Pavla, tadašnjeg prvog regenta Jugoslavije, ali se ne sećam da sam video bilo šta vezano za ovu temu. Istina, tada se njom nisam bavio, pa je moguće da su relevantni dokumenti promakli mojoj pažnji.