Ako hoćemo biti fair, ne smemo pljeskati na pogreške naših protivnika, nego samo možemo, ali ne pretjerano, pljeskati kad je naš učinio nešto dobro. To je jedan od tih sržnih pogleda na fair play. A to se, razume se, razvija na cijeli život.

Vane Ivanović, učesnik Olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine (citat iz filma Vane Ivanović, Jugoslaven bez Jugoslavije, režija Lazar Stojanović, 1999)

 
Gledao sam polufinalni meč Olimpijskog turnira u tenisu između Novaka Đokovića i Andyja Murraya, i napustio Centralni teren na Wimbledonu s osećajem teškog poraza. Ne, ne mislim na Novakov poraz – suvišno je reći da me je taj poraz razočarao – nego na ponašanje većine naših navijača u čijoj blizini sam sedeo. Neuroza, negativna energija, ubeđenost da je protivnik inferioran, čak i suprotne seksualne orijentacije od ‘našeg Novaka’, mržnja prema Murrayu i ‘Englezima’ (pod kojima se podrazumevaju svi Britanci), je bila toliko jaka da sam se jedva uzdržavao da se ne posvađam sa nekoliko naših navijača, a namerno sam glasnije i češće pozdravljao Murrayeve uspešne poteze nego što bih to inače činio. Englezi/’Englezi’ su u međuvremenu navijali za Murraya, ali uglavnom fer, bez dobacivanja, uz nekoliko izuzetaka, kada je Nole servirao; aplaudirali su obojici igrača – svom doduše neuporedivo glasnije – kada bi osvojili poen.

Britanci su bili očigledno napeti i nervozni, ali istovremeno i duhoviti i pozitivni; naši uglavnom ljuti, na ivici nervnog sloma i verovatno ispunjeni očekivanjem da bi se Novak svojom pobedom protiv ‘Engleza’, i to na njihovom terenu, osvetio za sve naše poraze u poslednjih 20-ak godina. Otuda valjda i skandiranje ‘Srbija’, iako je u pitanju individualni sport. Nisam čuo Britance da navijaju za svoju zemlju, nego za svog igrača, iako je nekoliko njih u šali odgovorilo sa kratkotrajnim povicima ‘Team GB’ na često skandiranje Srbiji. Takva količina psovki i prostakluka na račun Murraya i njegove ni krive ni dužne majke, te na račun sudija, verovatno se može čuti samo na nekoj fudbalskoj utakmici. Nije da opravdavam takvo ponašanje na fudbalskim tribinama, ali ovde se ipak radilo o tenisu, sportu sasvim drugačije kulture ponašanja, kako igrača, tako i publike.

Navijači koje pomenuh nisu bili neki polupismeni fudbalski huligani, nego na prvi pogled sasvim pristojni, i sudeći po garderobi, relativno imućni Srbi svih doba starosti i oba pola, koji verovatno nisu prvi put prisustvovali teniskom meču. Odmah sam ih prepoznao. To je isti profil onih nadmenih, arogantnih, bahatih i isfrustriranih ljudi s kojima često letim avionom do/iz Beograda, a koji ne poštuju ni osnovna pravila ponašanja u avionu, pa na primer uključuju mobilne telefone i odvezuju sigurnosne pojaseve čim avion dodirne tlo, uprkos brojnim upozorenjima da to ne čine. Retko se smeju, ozbiljni su i uglavnom neraspoloženi, agresivni i spremni na svađu, pa i tuču – kao što se desilo nedavno na jednom Jatovom letu iz Majorke.

Dan nakon tenisa sam gledao streljaštvo, i osim što me je Ivana Maksimović oduševila svojim velikim uspehom, ovaj put sam zaista uživao u atmosferi na tribinama. Doduše, nisam sedeo među našima, kojih maltene nije ni bilo, nego pored Nemaca i Amerikanaca, koji su takođe navijali za svoje sunarodnjakinje, ali sportski i s poštovanjem prema protivnicama, koje su često nagrađivali aplauzom. Ivana je recimo dobila burni aplauz kada je u jednoj rundi u finalu ostvarila najbolji rezultat od svih takmičarki. Jedan stariji nemački bračni par pored kojih sam sedeo, a čija sunarodnjakinja nije osvojila medalju iako je navodno bila među favoritima, mi je čestitao na Ivaninoj srebrnoj medalji kao da sam ja zaslužan za nju. (Priznajem da sam im se prethodno ‘pohvalio’ da je Ivanin otac Goran iz mog rodnog grada i da je u Seulu osvojio zlato.)

Gledao sam i kvalifikacije i finale ženskih takmičarki u streljačkoj disciplini trap i sedeo među Italijanima, Slovacima, Australijancima, Francuzima, Britancima… besprekorno ponašanje, sportsko navijanje, odlična atmosfera, tenzija u vazduhu jer se odlučuje o medaljama, ali ni ‘n’ od one naše neuroze i negativnosti koju sam osetio na Wimbledonu. Kada je francuska takmičarka primala bronzanu medalju, njeni navijači su zapevali ‘Marseljezu’, ali su prekinuli s pevanjem kada je dodeljivana srebrna medalja slovačkoj takmičarki, za šta su bili nagrađeni aplauzom od Slovaka. Kada je nekoliko minuta kasnije sjajna Italijanka Jessica Rossi primala zlato, nakon što je u kvalifikacijama oborila svetski i olimpijski rekord, ceo stadion je ustao na noge da je pozdravi. Italijanski navijači su onda zapevali ‘Fratelli d’Italia’ i na kraju dobili aplauz od Francuza, pa su svi zajedno počeli da pevaju ‘Seven Nation Army’ od White Stripes, nezvaničnu himnu italijanskih navijača. U tim trenucima sam bio gord što sam pripadnik ljudskog roda, a emocije su mi ionako bile jake posle Ivaninog uspeha i nakon što joj je posle oca i trenera, prva pritrčala da čestita Snježana Pejčić iz Hrvatske, kojoj je za dlaku izmakla bronza, ali koja se Ivaninom uspehu radovala kao da je njen. Srce mi je bilo puno, kao i oči – suzama.

U sasvim drugačijoj atmosferi na Wimbledonu sam u jednom trenutku pomislio na neke moje srpske poznanike koji navijaju protiv Đokovića i skoro i ja pao u iskušenje da uradim isto. Međutim, to bi bilo pogrešno, iz više razloga. Sam Đoković je igrao veoma dobro i hrabro, mada ne i najbolje što može, i jednostavno je tog dana izgubio od, u tom trenutku, boljeg igrača. Zatim, Nole je pokazao i na ovom, kao i na prethodnim mečevima, da je izuzetno fer i da zna da aplaudira dobrom potezu rivala. Na kraju meča je sportski priznao poraz, kako je to pokazao iskren i topao zagrljaj između njega i Murraya. Mada sebe vidi, a pre svega je tako viđen od drugih, kao srpskog patriotu, Novak je u stvari sušta suprotnost većini svojih sunarodnika: vredan, nasmejan, duhovit, skroman, uspehe u sportu je postigao pre svega teškim radom, poštuje protivnike i odličan je u tome čime se bavi, zbog čega je popularan i poštovan u svetu tenisa, ali i šire.

Iako mnogi veruju da je ceo svet protiv Srba, upravo primeri Novaka Đokovića i Ivane Maksimović pokazuju da bi nas svet mnogo više cenio kada bismo bili malo više kao oni; razume se, ne može svako da bude među najboljima u svetu u onome čime se bavi, ali malo više upornog rada i posvećenosti poslu, više vedrine, skromnosti i sportskog duha bi sigurno popravili imidž Srbije bolje nego bilo koji ‘brend’ koji već godinama (uglavnom neuspešno) pokušavamo da plasiramo u svetu. Zato ne samo da ne treba navijati protiv Novaka, nego ga treba svim srcem podržavati, ali na sportski način, bez vređanja i omalovažavanja protivnika, i učiniti sve da on bude idol mladim ljudima, upravo zbog gore navedenih osobina. Drugim rečima, bilo bi pogrešno navijati protiv ‘svog’ igrača/tima zbog ostalih navijača s kojima se deli navijačka (u ovom slučaju i nacionalna) pripadnost.

Iako se takmiči u sportu koji je neuporedivo manje popularan (i plaćen) od tenisa, Ivana Maksimović pripada tom istom soju mladih, uspešnih, pozitivnih Srba. Koliko sam mogao da vidim iz intervjua koje je dala posle osvojene medalje, radi se o skromnoj, vrlo simpatičnoj i lepo vaspitanoj devojci, čiji otac je takođe bio takav kao sportista i sada kao trener, i koja bi uz Novaka i druge uspešne mlade ljude trebalo da daje primer kako se može postići uspeh bez ‘veza’ i ‘mućki’, ali uz težak i pošten rad. Ako bi se to makar i delimično ostvarilo, ove Olimpijske igre i ne bi bile tako neuspešne za Srbiju, i pored relativnih sportskih neuspeha. Jer, zaista je najvažnije učestvovati – a pobede i medalje će već doći.

U Londonu, jedanaestog dana 30. Olimpijade moderne ere

 
Peščanik.net, 07.08.2012.