Zločin u skupštini

Osamdeset godina od ubistva hrvatskih poslanika u Beogradu

Razmirice, svađe i teške reči, koje su obeležile rad Narodne skupštine u Beogradu prvih meseci 1928, kulminirale su teškim zločinom koji se dogodio 20. juna te godine. Poslanik Narodne radikalne stranke Puniša Račić odgovorio je na verbalne uvrede pucnjima iz pištolja. Na licu mesta je ubio Pavla Radića i Đuru Basaričeka, a ranio je Stjepana Radića, vođu Hrvatske seljačke stranke (HSS), Ivana Granđu i Ivana Pernara. Sva petorica su bili poslanici HSS.

Meci su promašili Svetozara Pribićevića, vođu stranke hrvatskih Srba SDS (Samostalne demokratske stranke). Nikada nećemo saznati kako bi ovaj događaj bio zapamćen da je među poginulima bio i jedan Srbin.

Narodni poslanici HSS i SDS – Hrvati, Srbi i deklarisani Jugosloveni – napustili su skupštinu i vratili se u Zagreb. Radić je odmah operisan u Beogradu i vozom prebačen u hrvatski glavni grad, gde su ga dočekale desetine hiljada ljudi. Odmah posle ranjavanja, u bolnici su hrvatskog vođu posetili kralj Aleksandar i vodeći srpski političari. Radić je tom prilikom navodno izjavio da sada preostaju samo kralj i narod. Ovu izjavu su različite strane različito tumačile, a sam kralj i njegove pristalice iskoristili su je kada je Aleksandar nekih šest meseci kasnije uveo diktaturu.

Ubica Račić je uhapšen i osuđen na 20 godina zatvorske kazne.1

Odmah posle tragedije, Radić i Pribićević, kao i njihova partijska vođstva, apeluju na svoje pristalice da poštuju mir i red, ali i izjavljuju da „prečani“ više neće dolaziti u Beograd. Ne odbacuju, međutim, Jugoslaviju, nego traže njeno preuređivanje u (kon)federaciju. Radić se u jednom intervjuu novinama zalaže za personalnu uniju Srbije i Hrvatske pod dinastijom Karađorđevića. Vođa HSS, koji je bolovao od dijabetesa, umire 8. avgusta, od komplikacija posle operacije, u kojoj mu je izvađen metak iz stomaka.

Poluslep i nežnog zdravlja, Radić je bio najuspešniji hrvatski političar toga doba, narodni tribun i nekrunisani kralj hrvatskih seljaka. Hrvatski nacionalista, koji se borio protiv rimokatoličkog klerikalizma i bio poznat po tome što je pisao i ćirilicom, Radić je bio projugoslovenski orijentisan. Pacifista koji nije birao reči kada je napadao političke protivnike, nikada nije pozivao na fizičku borbu i nasilje. Zatvaran od strane Pribićevića i Pašića, sa obojicom je kasnije sarađivao. Kralju Aleksandru je pevao ode prilikom njegove posete Zagrebu 1925, na proslavi hiljadugodišnjice stvaranja države hrvatskog kralja Tomislava (po kome je Aleksandar nazvao svog drugog sina, rođenog u januaru 1928), iako je samo godinu dana ranije još uvek zagovarao republiku i odbijao da prizna ustav i monarhiju.

Nepredvidiv, hirovit i plahovit, emotivan i popularan kao niko pre njega u Hrvatskoj, Radić je često menjao politiku, ali nije gubio podršku u svom narodu. Možda zbog toga što mu se nikada nije mogla zameriti nedoslednost u borbi za prava Hrvata i hrvatskih seljaka.

***

Račićevi meci zadali su smrtonosne rane ne samo hrvatskim poslanicima, nego i mladim i krhkim demokratskim institucijama Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Postojala je ozbiljna opasnost od građanskog rata i raspada države, samo deset godina posle ujedinjenja. Kralj Aleksandar je jedno vreme čak razmatrao mogućnost „amputacije“ Hrvatske od ostatka zemlje.

Stvarna opasnost od produbljivanja krize Aleksandru je dala povod da uvede ličnu diktaturu. On je od samog ujedinjenja pokazivao autokratske tendencije i direktno se mešao u politiku postavljajući i rušeći vlade. Šestog januara 1929, na Badnje veče po julijanskom kalendaru, Aleksandar je raspustio skupštinu, ukinuo političke stranke i objavio da je došlo vreme da se uklone posrednici između kralja i naroda.

Jugoslavija će ostati diktatura sve do njenog konačnog raspada 1991.

Ubistvo Stjepana Radića i njegovih partijskih drugova dugoročno se odrazilo na srpsko-hrvatske odnose. Na neki način, i atentat na kralja Aleksandra prilikom državne posete Francuskoj oktobra 1934. – čin koji je izveo pripadnik makedonske VMRO, ali u organizaciji ustaša – biće doživljen kao „osveta“ ekstremnih hrvatskih nacionalista za skupštinsku tragediju, a njihov sledbenik Radić nije bio. I danas u Hrvatskoj postoji sklonost da se ustaški zločini pravdaju međuratnom dominacijom Srba, koju najbolje ilustruje ubistvo Radića.

***

Radić je umro dve godine nakon ostarelog Nikole Pašića, jedinog srpskog političara koji je u svom narodu imao tako masovnu podršku kao što ju je imao Radić u svom (ili Anton Korošec među Slovencima ili Mehmed Spaho među bosanskim muslimanima). Dve godine posle ubistva kralja Aleksandra, u izbeglištvu u Pragu, u kojem se našao zbog kritike Aleksandrove diktature, umire i Svetozar Pribićević.

Do kraja druge međuratne decenije umiru gotovo svi vodeći jugoslovenski političari: Pižon Jovanović, Mehmed Spaho (1939), Ljuba Davidović i Anton Korošec (1940). Milan Stojadinović, predsednik vlade 1935–39, praktično je politički mrtav od kada ga je početkom 1939. smenio knez Pavle.2

Dakle, ne samo da je diktatura kralja Aleksandra doprinela odumiranju demokratskih institucija, nego ni mnogi vodeći jugoslovenski političari nisu dočekali u životu uspostavljanje jedne drugačije diktature na kraju Drugog svetskog rata, kojoj su možda mogli da se odupru.

Tragedija u beogradskoj skupštini juna 1928. ipak nije imala katastrofalne posledice kao što bi se moglo reći kada se ovaj događaj posmatra iz današnje perspektive – posle jugoslovenskih ratova iz 90-ih. Bili su izbegnuti masovno nasilje i građanski rat; srpska javnost i vodeće ličnosti, s jugoslovenskim kraljem na čelu, osudili su Račićev zločin (mada je Račićeva zatvorska kazna bila preblaga); Radića i njegove poginule i ranjene drugove iskreno su žalili mnogi Srbi i ostali Jugosloveni.

Iako se srpsko-hrvatski razdor neminovno produbio, on nije svodiv samo na srpsko-hrvatski sukob: Račić je pucao i u Srbina Pribićevića, a hrvatski Srbi okupljeni oko njega ujedinili su se s Hrvatima u opoziciji prema Beogradu. Radićeva sahrana, kojoj je prisustvovalo oko 200.000 ljudi, bila je dostojanstvena i protekla je bez nemira, mada i bez prisustva kralja Aleksandra i beogradskih političara. Oni su bili zamoljeni da ne dolaze u Zagreb, kako bi se izbegli eventualni incidenti. Samo je vojna delegacija položila venac na Radićev grob u ime kralja, podsećajući da vođu Hrvata žale i u Srbiji.

***

Kao što je nedavno preminuli Desimir Tošić pisao još 1953. godine (vidi Prilog 2), važno je da se u Srbiji pamti skupštinska tragedija. Čini mi se da je to posebno važno danas, posle pojavljivanja plakata na kojima se slavi Puniša Račić, a Borisu Tadiću i Božidaru Đeliću preti sudbinom Stjepana Radića. Članovi Familije srbskih navijača, koji su potpisnici ovih plakata, događaje od pre osamdeset godina razumeju koliko i hrvatski fudbaleri, koji posle utakmica u svlačionici slušaju Thompsona.

Pamćenje i osuda zločina u skupštini važni su pre svega zato što bez njih neće biti stvarnog pomirenja Srba i Hrvata. Srpsko-hrvatski odnosi opet su napeti – posle hrvatskog priznavanja nezavisnog Kosova i povlačenja srpskog ambasadora iz Zagreba, posle nedavnih izjava Vuka Jeremića i verbalnog sukoba Milorada Dodika i Stjepana Mesića, posle podnošenja tužbe Zagreba Međunarodnom sudu pravde u Hagu, kojom se SRJ tereti za genocid u Hrvatskoj.

Bilo je znamenitih Srba koji su proteklih decenija osuđivali ovaj zločin i pisali o Stjepanu Radiću i HSS s razumevanjem i simpatijama. Kao dodatke ovom članku izabrao sam delove tekstova Dragoljuba Jovanovića (1895–1977), jednog od vođa srpskog Saveza zemljoradnika, koji je lično poznavao Stjepana Radića i vodeće Hrvate koji su stradali u skupštini, i Desimira Tošića (1920–2008), koji je razumeo dinamiku srpsko-hrvatskih odnosa u međuratnom periodu bolje neko iko drugi i koga ne treba posebno predstavljati današnjoj srpskoj javnosti.

Nakon bratoubilačkih ratova iz 40-ih i 90-ih godina prošlog veka, posle Jasenovca i posle Vukovara, Sarajeva, Srebrenice, Krajine i Kosova, ubistvo Radića može se učiniti kao mala epizoda u našoj krvavoj istoriji. Srbi, Hrvati i ostali bivši Jugosloveni jednog će, nadamo se skorog dana opet živeti zajedno: jedni pored drugih, ali i jedni sa drugima, na Balkanu i u Evropi. Ali bez ozbiljnog preispitivanja i izučavanja njihove zajedničke, jugoslovenske prošlosti, čiji je sastavni deo i fatalna sednica u Narodnoj skupštini od pre osamdeset godina, biće im teže da ostvare ove ideale, kojima danas, makar na papiru, svi teže.

Prilog 1

Dragoljub Jovanović o Stjepanu Radiću, Đuri Basaričeku i Pavlu Radiću (iz knjigeLjudi, ljudi. Medaljoni 56 umrlih savremenika, Beograd: Autor, 1973, str. 321–324, 329–335, 339–340).

Stjepan Radić (1871–1928)

’Izgledalo mi je neskromno i nezgodno da svoj prvi odlazak u Zagreb, u septembru 1924, kad se održavao prvi Kongres pravnika, iskoristim da upoznam najznamenitijeg Hrvata, ali su mi to lako omogućili Keršovanijevi3 Zagrebčani, prijatelji. Ne verujem da je Radić tada ma šta znao o meni, osim da sam bio docent beogradskog Pravnog fakulteta, da sam predavao agrarnu politiku i dao, u Parizu, tezu iz sociologije. Znao sam i da je on učio u Parizu, u Školi političkih nauka, gde sam takođe pratio neke tečajeve.

Malo sam se lecnuo kad sam na njegovim vratima – u Prpićevoj palati na Zrinjevcu, koja je bila kupljena za Seljački dom pomoću naknadno primljenih dnevnica narodnih poslanika, koji su apstinirali do proleća 1924, a došli u parlament da obore homogenu radikalsku vladu – video tablicu sa „Dr Stjepan Radić“. On nije imao doktorat, mada je njegov diplomski rad predstavljao više nego što je bilo potrebno za zagrebački ili neki nemački ili švajcarski doktorat. Pitao sam se: šta je to trebalo jednom Radiću? Tu titulu nije stavljao ni u novinama ni na svojim knjigama, a bio je stekao veliko ime koje ga je dovoljno obeležavalo. O njemu je mnogo kazivalo već popularno i rečito „Stipica“.

Trenutak za taj susret je bio neobično povoljan. Predsednik vlade je bio Ljuba Davidović, šef demokrata, a ministar unutrašnjih dela Nastas Petrović, radikal iz krila Stojana Protića,4 kojima su većinu obezbeđivali Radićevi poslanici. Nekoliko meseci putovao je Radić po Evropi – kao nekada Eugen Kvaternik.5 Bio je u Beču, vekovnoj uzdanici Hrvata, u Londonu, gde su laburisti bili prvi put na vlasti, u Moskvi, gde je, pored Komunističke, postojala i Seljačka internacionala. Ne znam kakve je rezultate Radić očekivao od toga putovanja, ali znam da su mu svuda savetovali da ide u Beograd i da se pridruži opoziciji ili vladi, ali da više ne apstinira. […] Kasnije smo uvideli da nagli zaokret odgovara Radićevom temperamentu. Ipak je, u leto 1924, zaprepastio svoje doglavnike kad je rekao: „Idemo u Beograd da oborimo Pašićevu vladu.6 Dovešćemo ministre koji će zavisiti od naših glasova u skupštini.“ To je tada odgovaralo i kralju Aleksandru: mogao je da ucenjuje radikale i oduzme im monopol na vladavinu. […] Mene je zanimalo šta je glavno Radiću i njegovoj stranci. Ona se tada zvala Hrvatska republikanska seljačka stranka, dok je pri osnivanju, 1905, bila Hrvatska pučka seljačka.

Znao sam da je rečju „pučka“ hteo da odvoji seljake od klerikalaca, a da je sada sa „republikom“ suzbijao komuniste i njihovu ideju o revoluciji. Znajući da Radić voli simbole, pitao sam ga šta je u „firmi“ njihove stranke glavno – hrvatstvo, republika ili seljaštvo. Da bi se izvukao, stari majstor je najpre tvrdio da je „sve glavno“. Ja sam se poslužio profesorskim cepidlačenjem: nikad nije sve podjednako važno, jer se jedno ili drugo ispušta kad prilike zahtevaju. Naveo sam primer svojih drugova koji su prelazili Albaniju: premoreni i gladni, najpre su iz svojih torbica bacali knjige, zatim municiju, a od hleba se nikada nisu odvajali. Šta je njihov „hleb“? Radić se nasmejao: „Baš ste Vi neki vrag!“ A onda je, sasvim ozbiljno, rekao da bi se, ako nešto budu morali da žrtvuju, najpre odrekli republike, jer je to forma. Kad sam navaljivao dalje, priznao je da im jehrvatstvo okvir, ali oni žele da ga prošire. „Seljaštvo nećemo nikad napustiti, jer je to naša suština, naša bit.“ Za mene su to bila kapitalna saznanja, bitna i za samu državu. […] Radića sam video poslednji put u avgustu 1927, kad je bila u punom jeku izborna borba pred 11. septembar.7 Napustio je zasedanje Oblasne skupštine da bi „konferisao“ sa mnom. […] Radićev san je bio da prodre u Srbiju, da se prikaže srbijanskim seljacima, koje je cenio kao politički najzrelije. Kad je postao ministar prosvete, otišao je do Jajinaca, da otvori jednu domaćičku školu, ali dalje nije mogao. Zlotvori su ga na smrt ranili 20. juna 1928, skoro u dan pet godina nakon mučeničke pogibije Aleksandra Stamboliskog.8 U broju Rada kojim smo ožalili smrt Pavla Radića i Đure Basaričeka, ja sam ih nazvao „žrtvama zemljoradništva i jugoslovenstva“. Predao sam taj broj hrvatskom narodnom poslaniku Klariću, ali ne znam da li je došao do ruku Radiću i voćstvu u Zagrebu. Uveren sam da bi Radić odobrio moje shvatanje o njegovoj ličnosti i političkoj liniji. Druge dve velike žrtve, Pavle i Đuro, bili su nama po mnogo čemu bliži od samog Radića.’

Đuro Basariček (1884–1928)

’Važio je kao sociolog Hrvatske seljačke stranke. Bio je doktor prava, ali ostao seljak do kraja života. Seljak najbolje vrste – onaj koji nastavlja da mnogo radi i štedi i onda kad ima dosta da jede i da pije. Po rođenju je bio Zagorac, ali je u nauci i u životu naučio dve stvari koje su dosta tuđe samim Zagorcima: prvo, da odatle mora da se seli veliki broj ljudi; drugo, da je njima teže nego ikome kad napuste rodni kraj, pa i selo gde su ponikli. Za svoj životni zadatak je uzeo da organizuje preseljavanje Zagoraca, makar u Slavoniju, kad neće u Baranju i Bačku. Pravilno je sudio da je veće udaljavanje za Zagorce ne samo bolno, nego skoro nemoguće. U šali je govorio da oni ne mogu da žive onde gde „ni ptičeki ne popevaju kak u našim goricama“. […] Imao je Basariček još jednu životnu misao: to je bila saradnja Hrvata sa Srbima, očekujući dan kad će se raditi i sa Bugarima. On je u praksi sprovodio ono što su braća Radići uneli u program Pučke seljačke stranke već 1904.9 Zato ga je Radić zadržao one večeri za razgovor sa beogradskim docentom. Basariček je mislio, – u tome smeliji od samog Radića – da su Srbi nužna korektura i dopuna za Hrvate kao pojedince i kao narod. Poznavao je istoriju Srbije i njen državni i politički razvoj kao malo ko među Hrvatima, kao što je Stojan Protić bio izuzetak u poznavanju Hrvata među Srbijancima.

Srbi su, znao je, imali drukčiju istoriju; nisu prošli, ili su vrlo rano izišli iz feudalizma i klerikalizma; prkosili su moćnima više nego što su lukavili sa njima; napadali su više nego što su se branili; imali su, i još razvili, dinamičan temperament. Ponavljao je da su hrvatski gradovi bili stariji i prepuni stranaca, dok Srbija skoro nije imala gradova ili su bili skorašnji, postali od seljaka došlih iz neposredne seljačke okoline. Najzad, Srbi, tačnije srpski seljaci, sami su stvorili svoju državu, preko sto godina upravljali njome, upoznali dobre i rđave strane ove seljaku uvek neprijateljske ustanove, one države čiji naziv je Radić objašnjavao kao „držati nekoga za vrat“.

Još bolje je Basariček znao da je hrvatska sudbina bila sasvim drukčija od srpske i jasno je sagledao njene plodove. Zaključio je da će saradnja između Srba i Hrvata biti u početku, i dosta dugo, teška, ali u rezultatu blagotvorna za jedne i za druge. Za Hrvate će, verovao je, biti korisnija, jer imaju ono što je zajedničko svima zapadnim narodima, kod kojih Srbi mogu da nađu ono što im treba od civilizacije. Ali ono što imaju Srbi nema skoro nijedan narod u Evropi. Tumačeći prisno misao svojih učitelja, Antuna i Stjepana, braće Radića, Đuro Basariček je zaključivao da je za Hrvate prava sreća što za susede imaju dinamične Srbe, narod energičan, samouveren i za svakakav život sposoban.

Stjepan Radić se preda mnom ljutio što Srbi tvrde da ih Hrvati neće i da im ništa ne priznaju: „Ta uzeli smo vaš narodni govor za svoj književni jezik! Šta hoćete više?“ Stipica mi je pričao kako je pred svojim seljacima veličao bosanske i hercegovačke Srbe koji su pred vešalima klicali: „Živela Srbija, živeo kralj Petar!“ […] Sam Basariček se naročito bavio Svetozarom Markovićem10 i onim revolucionarnim poslom koji je taj mladi čovek obavio. Zaključio je da hrvatski seljački pokret treba da obavi sličan posao među Hrvatima. Znao je šta je u tom smislu već uradio Miroslav Krleža,11 ali nije hteo da njemu jednom ostavi svu brigu da se bori protiv frankovluka, austrijanštine i popovštine,12 niti da monopol na revoluciju i republiku imaju komunisti. […] I taj i takve širine čovek, taj veliki Južno-Sloven i prijatelj Srba, bio je ubijen usred Beograda. Naivan kao dete, poleteo je ka govornici sa koje je pucao Puniša Račić, da bi ga zaustavio, uveren da neće u njega, s kojim je često razgovarao, siguran da će ga poslušati. Đura nije pošao da se bori sa Punišom, nego da ga stišava, da moli, da preklinje: „Za Boga miloga!…“ Vasojević iz Slatine13 je u Đuru hladno pucao, dok je Pavla dočekao osvetnički: „Tebe sam tražio!“ Ako se u toku tamnovanja u Zabeli Punišina savest ikada probudila, morao je da pati bar zbog onog dobronamernog, bezazlenog i u svakom pogledu nevinog sina sela.’

Pavle Radić (1880–1928)

’Od svih hrvatskih prvaka koji su prošli Beogradom, Pavle je bio najpoznatiji i najomiljeniji. Prvo zato što se sa ženom i osmoro dece naselio u prestonici, zatim što je imao blagu slovensku fizionomiju i ulivao verovanje da će reč držati više nego glavni Radić. Kad je Puniša Račić počeo da puca, Pavle je u susret revolveru poneo samo svoju mršavu glavu sa plavom bradicom. Kad ga je dočekao ubilački, Puniša je postupio po logici svih koji hoće da obezglave jedan pokret: pre samog vođe, ubiti onoga koji bi mogao da ga nasledi. […] Kako je njemu, kao i svima radićevcima, bilo hitno da reše svoje nacionalno pitanje, Pavle se lakše sporazumevao sa poštenim radikalima, ukoliko ih je bilo, nego sa desnim zemljoradnicima14 i sa demokratima. Kod jednih mu je smetala klasnost, kod drugih jugoslovenstvo. Radikali su bili Srbi, nisu ništa tražili među Hrvatima, i nisu imali nikakve ideologije, a bilo ih je dosta kod Srba. Čak su dugo verovali da oni predstavljaju srpski narod.

Kao da je predosećao da će radićevci uskoro postati ono što su već bili radikali, stranka voljna i sposobna da vlada, on je vapio za kontaktima sa radikalima, želeći, razume se, da ih bude što više sa idejama Stojana Protića. Kad je ovaj rano umro, prigrlili su Nastasa Petrovića, možda i zato što su znali da Nastas nije bio daleko od Dvora, s kojim im se sporazum činio jedino vrednim.’

Prilog 2

Desimir Tošić, ’Dvadesetpet godina od smrti Stjepana Radića’, Naša reč, br. 47, 1953. (Tekst je objavljen i u Tošićevoj knjizi O ljudima. Eseji, zapisi, sećanja. Beograd: Nova, 2000, str. 83–88)

’Danas, posle dvadeset i pet godina od smrti Stjepana Radića, treba naročito mlada srpska generacija da se podseti na ovaj značajan događaj ne samo za srpski narod nego i za hrvatsko-srpske odnose, na događaj koji je imao sudbonosne posledice za državnu zajednicu Jugoslaviju. […] Stjepan Radić je ne samo najveći čovek novije hrvatske istorije, nego je u isto vreme i značajan čovek u hrvatsko-srpskim odnosima. Ne treba kriti da je Radić u svome životu i radu išao zajedno sa Srbima, ali da je išao i protiv Srba. Pa ipak, nikada Radić nije išao protiv Srba u ratničkom zanosu.

U omladinskoj epohi, do osnivanja svoje stranke 1905, Radić je išao sa Srbima. To je bilo vreme kada je hrvatska omladina, pod uticajem češkog realizma i Masarika15, ublažila oštrine Starčevićevog16 pravaštva, liberalizovala Štrosmajerovo17 jugoslovenstvo i tražila puteve hrvatsko-srpskog zbliženja. Radić je bio na tom putu. Međutim, kada je 1905. godine načinjen plan o istorijskoj saradnji Hrvata i Srba u okviru ondašnje Hrvatsko-srpske koalicije, Radić je omanuo i ostao sam.

Ne treba zatajiti: on, najpre, nije verovao u pad Habsburške monarhije i nije nalazio dovoljno oportunosti u politici saradnje sa Peštom i istorijskoj borbi protiv Beča. […] Pad Habsburške monarhije nagonio je Radića na promenu stava prema Srbima, na vraćanje na njegovu omladinsku epohu. Sazreli Radić nije mogao to ni lako da savlada. Danas bi se moglo postaviti pitanje: nije li tu bilo i ličnih razloga koji su Radiću onemogućavali brzi i potpuni prilaz baš Srbiji i srpstvu uopšte?! Stjepan Radić je već marta 1918. u Pragu izjavio na jednom skupu da „su Hrvati posvema spremni da prihvate ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom na temelju pune i stvarne ravnopravnosti, bilo u smislu hrvatske državne samostalnosti, bilo, što je još bolje, u duhu naše slavenske seljačke politike“.

23. novembra iste godine, Radić predlaže posebnu formulaciju Ujedinjenja – nasuprot Hrvatsko-srpskoj koaliciji: „Etnografski jedinstveni, historiskim, kulturnim i političkim razvojem na tri plemena podijeljeni – narod Slovenaca, Hrvata i Srba – stvara na temelju narodnog jedinstva i narodno-plemenske ravnopravnosti, zajedničku saveznu državu na cijelom svom etnografski neprekinutom području“. Koji bi danas uravnoteženi Srbin mogao da odbaci ovu idealnu federalističku formulu? I zašto je ondašnji vodeći sloj hrvatske inteligencije ustao protiv ove realističke Radićeve formulacije? […] Posle svih ličnih i partijskih kriza, Radić se 1925. godine odlučuje na saradnju sa Srbima. To je bio put vraćanja srećnoj omladinskoj epohi saradnje Hrvata i Srba, onih najprogresivnijih, između 1890. i 1905. godine. 27. marta 1925. godine, siroti Pavle, bratanac Stjepanov, ne sluteći datum od 20. juna 1928. godine kaže: „…Mi nikako ne osjećamo svoj položaj u Beogradu onakav isti kakav je bio naš položaj u Pešti, jer mi smo ovdje kod kuće, među svojima!“

Stjepan Radić želi 1927. godine da obrazuje „Narodnu seljačku stranku“ koja bi obuhvatila HSS i u isti mah pristalice seljačke ideje van Hrvatske – što će na srpskoj strani učiniti „Narodnom seljačkom strankom“, dvanaest godina docnije,18 dr Dragoljub Jovanović, inače podržavalac Radića u srpskim seljačkim masama.

Za hrvatsko-srpske odnose treba navesti osnovnu Radićevu misao koju je objavio pre skoro pedeset godina: „Svoj odnošaj prema Srbima prosuđujemo dakle prije svega s narodnog gledišta, a ne s političkog ili državnopravnog, a jedino ovakovo zdravo shvatanje danas je još živo i jako samo u hrvatskom seljaštvu, koliko se i njega nije primila tuđinska nauka, da su Srbi naši najveći neprijatelji“.

Otuda se Radiću može verovati u trenutku kada je govorio: „Sporazum je naša politika, a nije naša taktika“.

Ovakvog Stjepana Radića ubili su pre dvadeset i pet godina. Što se našao jedan ubica među narodnim poslanicima onoga vremena, to još nije nikakvo čudo. Ali što ni Radikalna stranka, čiji je član bio ubica, ni Demokratska stranka nisu našle za shodno da reaguju 20-og juna 1928. godine, to mlađoj generaciji nije ni danas baš sasvim jasno.

Sasvim je bilo razumljivo što je sa hrvatske strane, dobronamerne i zlonamerne, dolazilo ne samo do pitanja nego i do reakcije, što se optuživao srpski narod, što su se vršile analogije između junskog zločina i drugih političkih ubistava u srpskoj istoriji. Što je najteže, Radićevo ubistvo postaje za izvesne elemente prauzrok ako ne ustaških pokolja, a ono one mlitave reakcije na ustaške zločine i dan-danas!

Sa srpske strane, najredovnije se prećutkuje ovaj zločin. Nesvesni žele da ga pravdaju „vređanjima“ od strane hrvatskih poslanika u Narodnoj skupštini. Ovom prilikom treba se setiti da smo, posle Radićevih putovanja 1923–24. godine po inostranstvu, vapijali da Stjepan i drugovi dođu u Narodnu skupštinu da se dogovorimo o zajedničkoj državi! Pa kada su Stjepan i drugovi došli, onda su u našoj Skupštini odjeknuli pucnji koji su ubili Stjepana Radića i njegova prva dva druga, sinovca Pavla i dr Basaričeka, obojica poznati po svojim simpatijama za Srbe i odani ideji Jugoslavije.

Ono što je za nas, savremene Srbe i Hrvate, danas još uvek najvažnije, to je Radićev stav posle zločina od 20. juna. On je, već daleko pre ubistva u skupštini, na početku našeg veka proročki bio rekao: „Valja birati: ili k onima koji strijeljaju ili među one koje će strijeljati. Trećeg puta nema. Mi već izabrasmo“. U doba savremenog fanatizma i duha osvete na hrvatskoj i srpskoj strani, pa zatim na ideološkim stranama komunizma i antikomunizma, stav Radićev posle smrti sinovca mu Pavla i druga mu Basaričeka, a pred sopstvenu smrt, zvuči danas ne samo kao hrišćanski poziv nego i kao jedna poruka: „Poslije 20. juna – piše Radić 7. jula 1928. godine, dakle posle više od dve nedelje od zločina, u listu Narodni val – počinje novo razdoblje za politički život naroda hrvatskoga, a s njim, ako Bog da, nerazdruživo duhovno ujedinjenje naših Srba i Slovenaca, a po shvatanju samog seljačkog naroda u Srbiji i svih skupa nerazdruživo ujedinjenih u velikoj narodnoj i državnoj celini“. „Ostao je apostol vere i mira“, veli njegov biograf Milan Marjanović.19

Njegova poruka stoji nasuprot apostolima histerije i osvete na hrvatsko-srpskim stranama! Događaji posle njegove smrti, nažalost, prevazišli su Radićeve ideje i principe, pa i samog Radića. […] Stjepan Radić, sa svima svojim vrlinama i manama, predstavlja gubitak ne samo za hrvatske seljačke mase nego i za Jugoslaviju. Mi sa svoje strane, kao mlađa generacija, treba jasno i potpuno da ogradimo sebe i svoj narod od nesrećnog zločina počinjenog 20. juna 1928. godine u Narodnoj skupštini prema Stjepanu Radiću i drugovima.’

Dejan Đokić je autor knjige Elusive Compromise: A History of Interwar Yugoslavia [Nedostižni kompromis: Istorija međuratne Jugoslavije], London & New York, 2007.

Peščanik.net, 15.06.2008.

TEMA – JUGOSLAVIJA

________________

  1. Tužilaštvo je zahtevalo smrtnu kaznu. Račić je osuđen na smrt i streljan – za isti zločin – oktobra 1944, od strane novih, komunističkih vlasti. (Sve beleške u ovom tekstu su moje.)
  2. Anton Korošec (1872–1940), političar i katolički sveštenik, vođa Slovenske ljudske stranke, najveće slovenačke stranke. Bio je jedini predsednik vlade u međuratnom periodu koji nije bio Srbin (mandat je dobio posle skupštinske tragedije) i jedini vođa jedne stranke koji je prišao režimu posle uspostavljanja šestojanuarske diktature.

    Mehmed Spaho (1883–1939), vođa Jugoslovenske muslimanske organizacije, ubedljivo najveće bošnjačke partije u međuratnim godinama, ministar u više vlada.

    Ljubomir Davidović (1863–1940), predsednik Demokratske stranke, predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1919–20, 1924) i jedan od vođa opozicije tridesetih godina prošlog veka.

    Milan Stojadinović (1888–1961), radikalski prvak, predsednik vlade i ministar inostranih poslova Jugoslavije (1935–39). U leto 1935. osnovao Jugoslovensku radikalnu zajednicu spajanjem prorežimskog krila radikala, Koroščeve SLS i Spahove JMO.

  3. Otokar Keršovani (1902–1941), zagrebački novinar. Kao člana Komunističke partije Jugoslavije hapsile su ga jugoslovenske vlasti i dočekao rat u zatvoru. Streljale ga ustaše jula 1941.
  4. Stojan Protić (1857–1923), prvi predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918–19, 1920). Zalagao se za regionalne autonomije, ali njegov predlog Ustava nije izglasan u Privremenoj skupštini 1921. godine.
  5. Eugen Kvaternik (1825–1871), hrvatski nacionalistički političar koji je zajedno sa Antom Starčevićem osnovao Hrvatsku stranku prava 1860. godine. Organizovao je tzv. „Rakovički ustanak“ protiv Habzburške monarhije, koji su vlasti lako ugušile i kojom prilikom je Kvaternik ubijen.
  6. Nikola Pašić (1845–1926), osnivač i vođa Narodne radikalne stranke i predsednik srpskih i jugoslovenskih vlada u više mandata.
  7. Misli na parlamentarne izbore od septembra 1927, koji su, kako će vreme pokazati, bili poslednji demokratski, opštejugoslovenski izbori u istoriji Jugoslavije. Najveći broj poslaničkih mesta na izborima su osvojili radikali (112 od ukupno 313), zatim su sledili HSS sa 61, pa Demokratska stranka Ljube Davidovića sa 59 poslanika. Jovanovićevi zemljoradnici su osvojili 9 poslaničkih mesta.
  8. Aleksandar Stamboliski (1879–1923) bio je vođa bugarskih zemljoradnika i predsednik vlade u Sofiji, koji je ubijen posle vojnog puča juna 1923. godine.
  9. Misli na Stjepana i Antuna Radića, koji je umro 1919. godine.
  10. Svetozar Marković (1847–1876), srpski političar i politički mislilac, jedan od prvih socijalista na Balkanu.
  11. Miroslav Krleža (1893–1981), jedan od najznačajnijih hrvatskih i jugoslovenskih pisaca, politički angažovan na levici.
  12. „Frankovluk“: ekstremni hrvatski nacionalizam, inspirisan Josipom Frankom (1844–1911), vođom Čiste stranke prava, koja je iznikla iz Starčevićeve Stranke prava. „Frankovci“ su kasnije osnovali Ustašku organizaciju. „Austrijanština“: Jovanović verovatno misli na one Hrvate koji su zagovarali ili se nadali restauraciji Habzburga. „Popovluk“: HSS je bila, posebno dvadesetih godina prošlog veka, antiklerikalna stranka. Tek je Radićev naslednik na čelu stranke Vladko Maček (1879–1964) uspostavio nešto bolje odnose sa Katoličkom crkvom u Hrvatskoj, iako se HSS ni tridesetih godina ne može smatrati klerikalnom strankom.
  13. Račić je bio iz crnogorskog plemena Vasojevića. Jovanović verovatno misli na selo Slatina na Kosovu, odakle je Račić bio poreklom.
  14. Savez zemljoradnika, čiji je vođa bio Jovan Jovanović Pižon (1869–1939), imao je dve frakcije: „leve zemljoradnike“ Dragoljuba Jovanovića i „desne zemljoradnike“ Milana Gavrilovića (1882–1976). Gavrilović je takođe imao bliske odnose sa vođama HSS, koji je tridesetih godina prošlog veka igrao značajnu ulogu u saradnji beogradske i zagrebačke opozicije.
  15. Tomaš Garig Masarik (1850–1937) bio je vođa čehoslovačkog nacionalnog pokreta i prvi predsednik Čehoslovačke (1918–1935). Srednje prezime Garig uzeo je prilikom venčanja sa Amerikankom Šarlotom (Charlotte Garrigue).
  16. Ante Starčević (1823–1896), osnivač Hrvatske stranke prava. Zagovarao je tezu o hrvatskom državnom pravu, a Srbe je smatrao pokatoličenim Hrvatima i/ili narodom koji je rasno inferioran u odnosu na Hrvate. Međutim, u mladosti je bio pripadnik protojugoslovenskog Ilirskog pokreta, a pred kraj života je podržao krilo stranke koje se zalagalo za saradnju sa Srbima.
  17. Josip Juraj Štrosmajer (1815–1905), biskup đakovački, pobornik jugoslovenske ideje i osnivač, zajedno sa Franjom Račkim, Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti 1867. u Zagrebu.
  18. U stvari 13 godina docnije, pošto je svoju stranku Jovanović osnovao februara 1940. godine.
  19. Milan Marjanović, Stjepan Radić, Beograd: Jugoistok, 1937.