Hladno jesenje nedeljno popodne, red za ulaznice od kase, preko pokrivenog hodnika, nepokrivenih stepenica, pa sve do parkića ispred pozoršta i bioskopa u istoj zgradi, obeleženoj socrealističkom skulpturom majke koja vodi sina (valjda u školu)… a kiša pada. Davao se film koji sam već gledala u Atini i jako se zabavljala, jer se dobrim delom dešava u Grčkoj (Samo za tvoje oči, 1981), izašla je već i parodija u Mad-u, pa ipak smo otišli u „Avalu“ da ga još jednom gledamo. Pri završetku, pre standardnog zatvaranja u mali prostor (ovog puta kabina na jahti, sa noćnim kupanjem) junaka sa najizdržljivijom junakinjom i šampanjcem, izrečene su tada duhovite, a zapravo negacijske proročke reči o tome šta je detant: „vi ga nemate, mi ga nemamo, i to je detant“, kaže Džejms Bond, u obliku Rodžera Mura, i baca ATAC sistem (kao, za komuniciranje atomskih podmornica i satelita) sa jedne od stena Meteora u provaliju, da ga ne bi dobili ni Sovjeti ni oni drugi, njegovi. Detant se tada ozbiljno zagovarao, a znali smo da su u principu Amerikanci krali od Engleza originale takvih aparata, dok su Sovjeti od razbijenih delova pravili malo grublje kopije. Filmovi o Džejmsu Bondu kasnili su (kod nas) po dve-tri godine. Svet se spremao za promenu, najgoru zapadnu kombinaciju Regan-Tačerica trebalo je da sretne konačno nešto dobro sa sovjetske strane. Skoro smo preživeli 1984, bila je zimska Olimpijada u Sarajevu, umro je Andropov, godina je obećavala. Stvari su se odvile drugačije, dobili su najgori na obe strane, ostali su izgubili uglavnom sve, posvuda. ATAC iz filmske imaginacije zamenili su AWAX-i, sa vrlo sličnim funkcijama, a samo koju godinu docnije pisala sam na desetokilaškom portabl Amstradu, vrlo sličnom ATAC-u.

Da uopšte počnem gledati besmislice o Džejmsu Bondu, naveo me je upravo odnedavno pokojni Rodžer Mur. Ne mnogo izrazit glumac, ne baš muškarčina, zapravo skoro neizrazit, ovaj Džejms Bond delovao je kao parodija prethodnih; dodao je svojoj eleganciji (vrhunski krojači) i dobrom kretanju nešto malo ironije i distance, za ostalo su se pobrinuli mnogi filmski radnici, i publika je dobila neobično zabavan produkt, koji je „dekonstruisao“ postojeću seriju filmova. Sve što je ranije bilo nepodnošljivo, kolonijalna i mačo nadutost, blokovska podela, čak i rasizam, suvišno nasilje, ideološka cenzura, sve se to promenilo; ruske špijunke postale su glamurozne super-žene, među junakinjama su se pojavile vrhunske fizičarke, hrabre ekološkinje, osvetoljubive ratnice, Sovjeti su ponekad bili pametniji od engleskih visokih službenika, zlobnici su se mogli popraviti, kao div sa čeličnim zubima, koga promeni ljubav. Jedino se nacistima u novim oblicima ništa nije opraštalo. Uz to, aparati Q-a postajali su savršeno luckasti. Konačno me je kupio Moonraker, u kojem je jedna od najuspešnijih, ako ne i zaista najuspešnija terapijska scena na filmu uopšte: publika obilazi venecijanski muzej stakla, pri čemu vodičica objašnjava dragocenost svakog komada, a iste večeri Džejmsa Bonda utera u muzej standardni dalekoistočni borac sa svim mogućnim veštinama. U tuči koja sledi, razbije se sve što je dragoceno u muzeju, a i ostalo, uključujući i vitraž na satu nad venecijanskom kafanom, kroz koji dalekoistočni borac na kraju izleti. Ta scena savršeno oslobađa, relaksira i miri – mišićno opuštanje i oksigeniranje garantovano je urlanjem od smeha. Gledala sam film kad god sam na njega naletela, pre svega zbog ove scene: sad su stvari lakše, ima ga na internetu. Dobrih terapija danas na internetu ima bezbroj, pa ipak ova scena još uvek deluje veoma dobro.

Docnije sam po navici gledala ove filmove, koji su posle epohe Rodžera Mura i neodgovornog optimizma osamdesetih postali ozbiljniji, kao i njihovi junaci, od ranjivog i malo neuračunljivog Timoti Daltona preko osećajnog Pirsa Brosnana, sve do Danijela Krejga sa licem neurotične iguane: gegova i ironije bilo je sve manje, filmovi više nisu bili komedije – sem omaški, od kojih je najbolja put u „Montenegro“ brzim i luksuznim vozom IC-TGV tipa, kao i kazino na dotičnoj destinaciji. Taj se kazino zove Casino Royale, baš kao i sjajni spoof filmova o Džejmsu Bondu iz 1967, u kojem Vudi Alen štuca kroz polovinu filma, jer je progutao atomsku bombu, da bi na kraju eksplodirao u kazinu i poslao sve, zajedno sa Dejvidom Nivenom (Ser Džejms Bond) u nebo. Oba filma pravljena su po istoimenom romanu Jana Fleminga, koji je prava za roman prodao; prva filmska ekipa se očito mnogo bolje zabavljala, a bogme i publika.

Najneozbiljniji Bond i njegovo doba, zajedno sa snovima o detantu i veselim kasnim sedamdesetim i ranim osamdesetim, mogao bi biti predmet zanimljivog istorijsko-antropološkog istraživanja, posebno što se tiče lokalnih recepcija. Kao omaž Rodžeru Muru pomenula bih film koji je i on sam najviše voleo, i stavljao ga ispred Bonda: to je ffolkes (1980, sa malim slovom, poznat i kao Otmica na Severnom moru), u kojem naročito zločesti Antoni Perkins zauzima naftnu platformu. Britanska tajna služba angažuje već penzionisanog stručnjaka za pomorski terorizam, mizoginog Folksa, koji u svom škotskom zamku živi sam, okružen mačkama, pije molt viski kao mleko i veze goblene sa motivom… mačaka. Na kraju uspešne akcije dobija nagradu od britanskog premijera – tri mačeta sa ženskim imenima. Folks napušta prijem u svoju čast da bi svojim novim macama dao mleko. U mačjem raju sigurno ima mesta za Rodžera Mura.

Peščanik.net, 30.05.2017.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.