Godina je počela gore nego što se mogla zamisliti – no kolektivna mašta već davno šepa za čudovišno maštovitom realnošću: nastavak genocida u Gazi sa dodatkom na Zapadnoj obali, isforsirana smrtonosna glad, sve skoro isto kao i pre primirja, desetine žrtava na mestima za zabavu, i konačno rat koji je delom podržao i finansirao komitet Nobelove nagrade za mir… a moglo bi biti i gore! Bivši predsednik dao je izjavu kako više nema pravila, samo nasilje, u globalnim okvirima: savršeno je u pravu, sa malom napomenom da je model ispitao lokalno, te da govori iz ličnog iskustva.
Gde da se nađe dobra vest? U životinjskom svetu je nema, jer je tu kobna ljudska ruka, među asteroidima je haos asusual. Kako bi bilo naći nešto neživo na domaćoj planeti, recimo minerale? Ako izuzmemo ožalošćenog bivšeg predsednika, jer se tamo neki bune što piju narandžastu vodu umesto da su svi puni para i delimično mrtvi od prodaje minerala, ostaje još nešto, što je čudesno povezano sa mojim nećakom Duškom, Dušanom Simićem – dijamanti. Reč je o grupi osvešćenih naučnika i stručnjaka (moj nećak je gemolog i radi u New Yorku), o kojima je Jason Kohn 2022. napravio izvrsno ocenjen dokumentarac Nothing lasts forever – i u kojem nastupa moj nećak. Reč je o borbi te grupe protiv dijamantskog kartela – uglavnom DeBeers – koji održava mit o dijamantima i njihovoj nezamislivoj dragocenosti sa odgovarajućim cenama: pravi dijamanti, posebno za Amerikanke, označavaju obećanje o pravoj bračnoj vezi, i šta ako verenica dobije laboratorijski i industrijski dijamant za prebijenu paru umesto dijamanta koji košta koliko jedna ili više godina udobnog bračnog života? DeBeers održavaju ovaj priglupi i mizogini mit, a uzgred su uspeli da zabrane prikazivanje filma u Americi, odnedavno su ga smaknuli i sa Netflixa, Amazonu vala ne plaćam ništa sem knjiga, ako tražene baš nema nigde drugde. Nije lako, ali se istinski isplati pogledati film i videti kako se kapital služi lažima da bi održao krvavo ropstvo, zapošljavanje dece u rudnicima i mnoge druge vidove kriminala povezanih sa kopanjem i obradom dijamanata.
A istina je odvratno jednostavna: stručnjaci ne mogu da nađu razliku između prirodno nastalog i laboratorijski izrađenog dijamanta. Sa napretkom tehnologije smanjeno je vreme potrebno za nastanak dijamanta, i ništa više. Rudnici i profit savršeno su nepotrebni, svako može da sebi, izabranici ili svojoj mački za ogrlicu kupi dijamantčugu jednaku onima iz engleske kraljevske krune po ceni od (nekoliko) burgera sa krompirićima i koka-kolom. Da i ne govorimo o upotrebi dijamanata u industriji, gde srećom DeBeerovci ne mogu da umešaju svoje krvave ruke. I ko će se u tome bolje snaći od Kineza, koji proizvode dijamante na tone, pa tone prodaju u Indiji, a restlove po svetu. Trenutno su u fazi da prodaju imitacije laboratorijskih dijamanata po ceni od recimo 4900 komada za 0,68 evra.
U svetlosti tih podataka – film donosi neuporedivo više i tačnije – možemo se samo zgražati nad neizmerno širokim područjima ljudske gluposti i pokvarenosti, i diviti se grupi pravih junaka, koji se trude da sruše bar jednu skupu i opasnu laž. No u ovom slučaju, simbolička vrednost otkrića nauke i tehnologije veoma je velika. Tiče se klase, bezobzirnosti bogataša, halapljivosti kapitala, manipulacije javnog mnjenja, ukratko svetskog poretka. Zato, sestre, okitite se broševima od 15cm sa džinovskim rubinima i smaragdima, prstenjem sa dijamantom od 50 grama, sve na Temu za ne više od 4 evra – ako vam je do toga. A bogme i ako nije, hajde da izgazimo standarde, modu, botoksarke koje gledaju svoje Rolexe i miluju svoje tašne od 38.000 evra, gađajte ih u glavu dijamantom od pola kile!
Kapitalizam još uvek ne samo da koristi stare, nego i izmišlja nove manipulativne mitove. Mnogi od njih danas služe kao potpora osnovnom principu eksploatacije i nasilja, jer psihološki gaze i tlače siromašne; pokušavaju da ih uvere u superiornost bogataša, da otpor nema smisla, da je klasni poredak upisan u gene, što je još gore od onoga da dolazi od boga. Kako bogataši vole da se pokazuju, vidi se da su većinom potpuni kreteni, pa se onda gubi i kriterijum ljudskog dostojanstva i ponosa siromašnih. Oni sami više ne veruju u svoje sposobnosti, jer one izvesno ne znače ništa i ne vode poboljšanju života. Nego imitiraj ti tupave tipove i piši im, možda te doleti njihova slučajna dobrota…
Dijamanti su dakle delić klasne borbe. Moj nećak me je uputio u drugačije razmišljanje, i naravno da nije odgovoran za moje: takvu ulogu treba da u nužnim društvenim promenama imaju stručnjaci, naučnici, misleći i obaška celokupna kultura – da nas upućuju u drugačije razmišljanje. Istina je širenje granica znanja, uvek na domaku ruke koja hoće i glave koja uči.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
