Sve to oko Zakona o zabrani diskriminacije i sva buka i bes u javnosti – mora se priznati – lukavo je smišljeno. I još lukavije podmetnuto i laičkoj i dobrom delu crkvene javnosti. Ne bojimo se reći da u tome ima ingenioznosti – zbunili su se čak i oprezniji crkveni komentatori: danima se podmeću autentično lažna pitanja o tome imaju li pravo crkve i verske zajednice da se izjašnjavaju o problemima u društvu i državi – imaju naravno. To je prva probna dimna zavesa, kako u borbi za vlast inače biva. Smislili su lukavo u nekom Zakonu o crkvama i verskim zajednicama da postoje nekakve „tradicionalne crkve“, a da su stotine drugih negde skrajnute ili su drugog reda. Iz njih se sada žale da su diskriminisani. Ali ove tradicionalne to vezuju mačku za rep, jer su obezbedile svoje mesto na državnim jaslama. Tu nije kraj, jer je navučena i druga dimna zavesa: sve crkve i verske organizacije su javno pristale da u ovoj državi jedna od njih – a to je SPC – bude najtradicionalnija. Baš tako. I sada oko ovog zakona SPC trpi udarce dobrog dela javnosti, a posebno od strane nevladinih organizacija.

To da su neke crkve tradicionalne, a neke nisu ne postoji nigde u svetu niti je u nauci poznato. To ne poznaje ni Ustav Srbije. I to ratoborni episkopi stavljaju na rep onom mačku iz uzrečice srpske. Vlada se prepala, a sa njom i država kada im je telefonirao Episkop bački preosvećeni Irinej. Stoje zbunjeni, jer ne znaju šta će sa svojim Ustavom, nad kojim su se zakleli državni velikodostojnici na čelu sa ustavnim poglavarem sekularne Republike B. Tadićem. Vlada se prepala, a crkve demonstriraju svoju političku moć. Nije to od juče. Ali tu sledi prava i najgušća dimna zavesa, jer bitka nije okončana. Isti je mobilni zazvonio i oko statuta Vojvodine i oko čega sve ne. Vlada je saginjala glavu, a načelnik žandarmerije je u tren oka bio pod opasačem. Iza dimne zavese mitronosne glave viču da spasavaju javni moral, jer se ne sme dozvoliti da Srbin promeni veru, a iz SPC se hvale kako grupe poznatih Nemaca, pa i Japanaca, prelaze na pravoslavlje i slobodno biraju da veruju po liturgijskom obrascu SPC. Kada je to postalo providno, potegli su homoseksualce kao marginalnu grupu koja postoji od pamtiveka u ljudskoj vrsti. To je već trik. I to politički i lukav – u pomenutom zakonu niko nikome ne dozvoljava da stupa u vezu sa osobom istoga pola – to se ovde uopšte ne tretira. Niti je Crkva obavezna da takvu vezu blagosilja. A da homoseksualnosti ima i u crkvama o tome svi dosta znamo – stotine sveštenih lica se raščinjava u toku godine diljem sveta. Uopšte se o tome i ne radi. Iza zavese se krije volja za moć u politici. Neki prvak DSS to i ne krije – zove se S.Samardžić – i jasno kaže: „ Crkva mora biti deo sistema odlučivanja“. Doslovce tako. Iza dimne zavese skriva se protivljenje samom duhu zakona koji sankcioniše diskriminaciju i nasilje na bilo kojoj osnovi, pa i na verskoj. A nasilja ima. U Kragujevcu su krajem marta pravoslavci tukli pravoslavce koji se bore za drugačiji način služenja – da nije bilo policije, svega bi bilo.

Zakon samo reguliše da se ni preme kome, kako god bio verski ili „seksualno“ orijentisan, ne sme primenjivati nasilje. A u programima – recimo „Srpskih rasonalista“ i drugih – bukvalno stoji da Cigane, te Jevreje i „pedere“ treba bukvalno iskoreniti i uništiti – i ne samo da piše, već to gledamo na ulicama.

Neće moćnici crkveni i partijski oligarsi sam duh evropskog zakona – oni hoće političku moć i novac.

Ali pustimo Evropu – svuda u svetu postoje zakoni protiv diskriminacije – i nama je u Srbiji takav zakon zaista nasušno potreban u momentu kada se diskriminacija obilno „izliva“ na ulice. Zakon u vezi s kojim se Vlada Srbije sprema da kapitulira samo ne dozvoljava diskriminaciju. Ostalo se i ne pominje. I kada se ova dimna zavesa nekako razgrne, sve je jasno – partijski velikodostojnici su Crkvi dali toliku vlast da sada i sami ne znaju šta će. To što piše u Ustavu republike – to su tri člana primerno dobra i mudra – do te mere je relativizovano, da se niko više i ne seća šta tamo piše. Jer u Ustavu se ne pominje ni jedna crkva, niti bilo koja verska organizacija. No i onaj ko nije čitao Clausewitza zna čemu služe dimne zavese, odnosno da je njihova funkcija dvostruka: ili se iza njih skrivamo kako bismo odstupili i povukli se, ili se pak skrivamo spremajući se za još žešći napad. Sve nam se čini da je u vezi sa ovim zakonom sada reč o drugom. Pravićemo se da ne znamo šta je domen kanonskog prava – a to piše u Ustavu SPC – a šta pak domen javnog državnog javnog prava, u vezi s čim je Ustav Srbije sasvim jasan i primerno dobar i moderan.

Ove političke „igrice“ nisu nimalo bezazlene i sada je važno da država ne odstupi.

Ostalo se čak i iza guste dimne zavese preosvećenog episkopa bačkog sasvim jasno vidi: radi se o tome čija će biti imovina prekrasne Fruške gore – čija duhovna latifundija – i u čijim će rukama biti moć donošenja zakona, njihove primene ili abrogacije. To je svuda u svetu u ingerenciji zakonodavnog tela države. Što se Crkve tiče, i po njenom Ustavu je tako – samo se to skriva iza ovakvih dimnih zavesa.

Toliko u još jednom uzaludnom eseju u ovim Zapisima iz palanke.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 14.03.2009.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)