Počeli smo da se gušimo od klaustrofobije; ako je zbog minus 10 ili 15 bilo logično da danima sedimo zatočeni u kućama, zašto ne izlazimo napolje poslednjih dana, od kada je otoplilo? Nemamo zbog čega. Sve je i dalje zatvoreno – škole, preduzeća, državne institucije, pošte, banke… više se ne zna da li zbog snega, Dana državnosti koji niko ne slavi ili zbog toga što državu najmanje koštamo i ugrožavamo kada smo u dobrovoljnom kućnom pritvoru. A tek nailaze dani kada ne treba izlaziti iz kuća: zbog zapušenih šahtova ulice će plivati u vodi, ledenice će vrebati sa svake zgrade, a i treba sa šerpama i loncima dežurati u stanovima kada počnu da prokišnjavaju krovovi i fasade, delo neimarskih ruku naših građevinara, građevinskih inspekcija i javnih stambenih preduzeća.
Posle nekoliko dana širenja panike, usledila su anestezirajuća saopštenja: ledolomci su spremni, vojska je spremna, Srbija vode su spremne, beogradska kanalizacija je spremna, EPS i Kolubara su na adrenalinu. Da ipak nisu svi orni za rad, potvrđuje vest da je vlada opštinama morala da naredi da upotrebe svu raspoloživu mehanizaciju za čišćenje snega. Na pitanje zašto, i pored danima zatrpanih ulica i kuća, opštine ne koriste mehanizaciju koja im je na raspolaganju, odgovorila je sama vlada, koja tek treba da donese odluku da se odobri novac za kupovinu goriva za sve te mašine koje je zaplenila privatnim firmama proglašavajući vanredno stanje. Dakle, vlada je znala da proglasi vanrednu situaciju da bi besplatno dobila sve te bagere i kamione, onda je obećala da će za njih platiti naftu i benzin, ali to izgleda nije učinila. Bilo je ono – dođem ti. Kako država nikome ništa ne plaća, posebno ne građevinskim firmama i putarima od kojih je zbog snega konfiskovala mašine, ovi su izgleda rešili da stave rampu na svoj vozni park. I tako, i pored otopljavanja i prestanka snežnih padavina, stotine hiljada ljudi i dalje sedi zatočeno u svojim kućama i sokacima.
Indikativno je da niko ne komentariše i ne pravi dramu zbog 22 ljudska života koja je, kako glase novinski naslovi, odnela zima.
Taj broj, 22 (za sada), namerno se utapa u broj žrtava u celoj Evropi, tačnije u Istočnoj Evropi – i niko se ne uzbuđuje jer, zaboga, u Ukrajini je umrlo više od 100 ljudi. Ali tamo je bilo minus 30. U Poljskoj je umrlo 80 ljudi, ali ta zemlja ima 40 miliona stanovnika; da ne pominjem da je najviše ljudi životom platilo ove hladnoće upravo u zemljama zbog kojih na zapadu kontinenta postoji tzv. otrežnjenje istokom – Rumuniji, Bugarskoj, Ukrajini, Rusiji, Balkanu. Nije zanemarljiva ni činjenica da je broj žrtava kod naših suseda, Hrvata, Crnogoraca i Bosanaca, nekoliko puta manji, bez obzira na opskurne likove kao što su gradonačelnik Splita Kerum, koji krivi svoje sugrađane zato što su se masovno lomili na poledici, ili zagrebački šef kriznog štaba koji traži da mu se kupi “tenkić“; bez obzira što Crnogorci moraju da zovu u pomoć NATO, pa im Slovenci i Grci šalju po jedan helikopter, i što su tek pre neki dan počeli masovno da kupuju lopate, a neki njima čak i da se služe.
Dakle, kada ćemo i da li ćemo porazgovarati o tome zašto je toliko ljudi stradalo, u kojim delovima zemlje, zašto baš u njima, kakav je bio socijalni status tih ljudi, itd. Jedan od odgovora dala je poslednja žrtva, umrla od zime u svojoj kući, u opštini u kojoj od 10.000 stanovnika, 20 odsto ljudi živi od socijalne pomoći.
Naravno da je ovo pitanje retoričko; niko neće o tome razgovarati ili tražiti objašnjenje dalje od onog: naišlo zlo neko vreme, uzelo dvadeset dvoje ljudi i odnelo ih bogu na istinu.
Da se zima da uhapsiti ili da se za njom makar može raspisati poternica, bilo bi lako; Ivica Dačić bi se u ovu borbu prsa u prsa sa snežnim pahuljicama uhvatio; ovako, političke poene skuplja na drugim temama. U intervjuu Večernjim novostima, on objašnjava kako ga Amerikanci i Evropljani u strahu stalno zapitkuju – da li je to što sa Rusima pravite u Nišu začetak vojne baze – a on im odgovara – a šta vi nudite? Šta bi sa tim Centrom za vanredne situacije, zar on i Sergej Šojgu od 2009. do danas nisu nekoliko puta potpisivali sporazum o izgradnji centra koji treba da pomogne u ovakvim slučajevima? Na niški aerodrom sletao je i Iljušin sa milionima tona opreme, bila je i neka vežba sa ruskim helikopterima kojima su se divili lokalni novinari. Ako to u Nišu nije začetak vojne baze, nego stvarno centar za vanredne situacije, koliko ledenih doba mora da prođe da on i Šojgu preseku vrpcu? Šojgu, dobitnik ordena svetog Save, zauzet je ovih dana drugom vrstom vanredne situacije; eno ga u Podgorici gde traži od crnogorske vlade da njeni građani, na jedan ili drugi način, plate stotine miliona evra gubitaka Aluminijumskog kombinata, čiji je jedan od vlasnika Oleg Deripaska. Šojgu je po snegu doleteo u Podgoricu da zaštiti svog oligarha, a ostaje da se vidi ko će da zaštiti Crnogorce, od ovog Rusa i pogrešne politike njihove vlade.
Pomoći nema od nepostojećeg srpsko-ruskog centra za vanredne situacije, ali nema je ni od onih kojima je u opisu posla da pomažu ljudima kada su u nevolji. Šta je radio srpski Crveni krst, osim što je drugog dana zakukao kod međunarodnog Crvenog krsta za pomoć od 100.000 evra. Ako Crveni krst nema ili u svojoj državi ne može da nađe 100.000 evra, treba da crkne, da se ugasi, da ne pričamo o tome kako se proslavio tokom ratova, a znam ponešto o tome, jer sam godinama obilazila kolektivne kampove po Srbiji i videla njegov učinak.
Ulicama Beograda i većih gradova, po ovoj hladnoći lutaju stotine dečaka i devojčica proseći, majke im obilaze zgrade pokušavajući da od svojih sugrađana izmole neko ćebe, kapu ili jaknu. Gde je u ovoj vanrednoj situaciji bila SPC, zašto dveri svojih crkava nije otvorila, i makar ovih nekoliko dana grejala i hranila svu ovu decu, kao i one starce i starice koji nemaju novca ni za ogrev, ni za hranu, a nemaju ni hrabrosti da izađu na poledicu. Gde je bila crkva da privije na svoje majčinsko srce sve one Rome koji crkavaju po kartonskim naseljima, a čije smrti i bolesti niko ne broji. To odsustvo saosećanja prema ljudima, vladike su pokazivale svih onih godina rata. SPC se nije proslavila karitativnim radom; bila je tu da obodri braću kada je trebalo ratovati, sada je tu da u ime Hrista ratuje sa homoseksualcima, političarima koji joj nisu po volji, kao što su to ovih dana Nenad Čanak i Čedomir Jovanović – ali da pokaže samilost prema siromašnima i nemoćnima, pogotovo ako nisu pravoslavne vere, to nije u opisu njenog posla i karaktera.
Umesto da jedva dočekaju spajanje zime i Dana državnosti i zatvore svoja vrata, zašto makar neke državne institucije nisu pozvale ljude koji ne mogu sami da prežive zimu, da se na nekoliko dana ogreju i njihovim lepim hodnicima. Javne biblioteke širom Amerike postale su utočište od hladnoće beskućnicima; u biblioteci San Franciska svakoga dana borave stotine beskućnika. To je prva biblioteka u SAD koja je, umesto da ih izbacuje, kao Đilas pijance iz gradskog prevoza ili Rome iz divljih naselja, za potrebe tih ljudi zaposlila socijalnog radnika.
Nama su srcu bliža drugačija poređenja – pa šta ako prokišnjavaju škole, bolnice i pozorišta – sneg je ovih dana oštetio i rimski Koloseum. 2000 godina Koloseum je odolevao raznim vremenskim nepogodama i glupostima rimskih i italijanskih vladara. Pre dva milenijuma je projektovan tako da 50.000 posetilaca u slučaju požara može da se evakuiše za 10 minuta, imao je čak i pokretni krov od platna, ali već godinama ne može da počne restauracija ovog kulturnog spomenika, iako je 25 miliona evra obezbedio neki italijanski milijarder – jer se sude udruženja restauratora, udruženja potrošača, sindikati i gradska uprava. Tako to ide u zemlji čiju demokratiju i pravni poredak decenijama usavršava čovek kao što je Silvio Berluskoni. Korupcija, Rubi, ekonomska i politička kriza i rušenje delova Koloseuma od malo većeg snega – imaju veze.
Predsednik Tadić je pre neki dan svečano proglasio pobedu nad zimom, rekao je da je Srbija izdržala, jer smo mi “napravljeni od čvrstog materijala“. Žrtve nije pominjao, one bi umanjile veličinu njegove pobede nad zimom, a to nije korisno u vreme predizborne kampanje. Zato je predsednik Srbije svoju humanost pokušao politički da unovči na Kosovu. Ponudio je da Srbija stipendira devojčicu koja je jedina od jedanaestočlane kosovske porodice preživela lavinu. Stigao mu je šamar koji se i mogao očekivati – nije potrebno, dovoljna nam je pomoć naše države. Tadićevoj vladi stigao je šamar i od braće sa severa Kosova. Uprkos protivljenju Beograda, za dva dana i jednu noć u četiri opštine na severu Kosova, Srbi su izglasali još jedno NE priznanju kosovskih institucija. Taj referendum nije sproveden ni zbog međunarodne zajednice, ni zbog četvorogodišnjice kosovske nezavisnosti, nego zbog srpske vlade. To referendumsko NE upućeno je Tadiću i znači samo jedno – ne priznajemo tvoju vlast, ti si u Mitrovici persona non grata. Dok lukavi predsednik opštine severne Kosovske Mitrovice tvrdi da će rezultati referenduma olakšati poziciju srpskog pregovaračkog tima, šef tog tima taj referendum opisuje kao – nelegalan, neustavan, bespotreban i besmislen. SAO Mitrovica je ovim referendumom potvrdila svoju nezavisnost i od Kosova i od Srbije; njome vladaju stranke koje su pozdravile ovaj referendum – Šešeljevi radikali, Nikolićevi radikali, Koštuničini radikali, i njima bliski delova DB-a, kriminalnih krugova i SPC čiji poglavar stalno poziva njene građane da, ako zatreba, budu spremni da proliju krv. Za sada krv nije potrebna, dovoljna je referendumska olovka. Beograd i dalje nudi razne modele, irski, hongkongški, model dve Nemačke. Na to, kada je ne mrzi, uzvraća Evropa preko svojih predstavnika kao što je Piter Fejt, i nudi, na primer, katalonski model autonomije – može zdravstvo, može obrazovanje, kultura, ali granice i Jarinje ne dolaze u obzir. Ovaj referendum severno-kosovskih Srba neće biti ni prvi ni poslednji; to će se završiti kao referendumi u onih stotinak sela i varoši u Kataloniji. Meštani iz tog kraja Španije, kada se završi turistička sezona, svake godine organizuju referendum i proglašavaju nezavisnost Katalonije. Referendum je postao deo katalonskog folklora i turističke ponude: imaš La Sagrada Familiu, imaš more, paelju, tapas, pantomimičare na La Rambli i – referendum.
U poslednja 2-3 meseca, crkva i država su podelile toliko odlikovanja da više nisam u stanju to da pratim: orden svetog Save (nekoliko stepeni), orden kralja Dragutina, Milutina, carice Milice, svih 9 Jugovića, Belog anđela, sivih sokolova… a dobili su ih svi po spisku: Putin, Konuzin, Medvedev, Lužkov, Šojgu, Filaret, Dačić, Bajatović i naravno Novak Đoković. Posle prekjučerašnjeg dodeljivanja Karađorđeve zvezde, taj momak i zvanično dobija status božanstva, kao fudbaler Čelzija Didier Drogba u svojoj rodnoj Obali slonovače. Tadić i njegovi ceremonijal-majstori su pre dve godine obnovili ovaj orden koji je prestao da se dodeljuje 1945. godine. Dok je postojao, dobijali su ga samo slavne vojskovođe: vojvoda Stepa Stepanović, Živojin Mišić, a evo sada je naš novi vojvoda postao Nole. Da je Anđelina Džoli samo malo bila nežnija prema srpskoj vojsci, i ona bi dobila Karađorđevu zvezdu, doduše drugog stepena; predsedniku bi bilo milo da se slika sa njom i metne je u album sa sličicama.
U ovoj turi dodele znamenja, još je značajnije to ŠTA ova demokratska vlast i njen poglavar smatraju da treba odlikovati, kome se treba dodvoravati. A odlikovano je sve što nosi uniformu ili ima pištolj: BIA – za natprosečno, uzorno i časno izvršavanje zadataka, V uprava BIA za nešto, Žandarmerija za nešto, policija, sektor za vanredne situacije, a laureat je i Akcioni tim za saradnju sa Haškim sudom, koji je celu deceniju tražio, a nije nalazio Karadžića i Mladića i Hadžića. Taj dream-team je odlikovan za unapređenje pravne države. Laureati su u skupštini bili počastvovani i prisustvom Milorada Dodika, komandanta 37. motorizovane brigade Ljubiše Dikovića i sličnih srpskih veličina. Posebo me je zaintrigiralo to što je nekada postojala i Karađorđeva zvezda sa dijamantima, koja je dodeljena samo dva puta: Nikolaju II Romanovu, i to mi je manje-više jasno, bili smo saveznici, mrzeo je komuniste, voleo crkvu, Rus je, ali zašto dijamanti Mehmedu V, i ko je uopšte taj sultan… Ne znam šta je Srbima lepo uradio, ali znam da je u Prvom svetskom ratu bio nemački saveznik i da je pod njegovim barjakom izvršen genocid nad Jermenima.
I najzad, medalja Miloš Obilić posthumno je dodeljena Srđanu Aleksiću koji je, kako se kaže u obrazloženju, kao Srbin iz Trebinja uzeo u zaštitu komšiju Bošnjaka, koga je napala – grupa nasilnika. Kojih nasilnika? Navijača FK Trebinje, lokalnih pijanaca ili možda pripadnika Vojske Republike Srpske. Kako to da jedino ubice u ovom obrazloženju nemaju nacionalno obeležje, kao da se ne zna da je Srđan Aleksić ubijen kundacima pušaka.
Da li jednu stvar mogu da urade kako treba, da ne manipulišu mrtvima, makar jednom. Ne mogu. Ne možeš da odlikuješ Srđana Aleksića, a da u isti mah dozvoliš da ti, navodno, pobegne iz zemlje komandant tih trebinjskih ubica, Božidar Vučurević, i da uz tebe, dok dodeljuješ odlikovanje mrtvom Srđanu Aleksiću, stoji Milorad Dodik koji Vučurevića smatra herojem koga po svaku cenu treba zaštititi od suđenja.
Pa se posle pitaj zbog čega je sve više ljudi u ovoj zemlji obolelo od beznađa i očaja, zbog čega svakoga jutra moraju da se bore sa željom da ne ustanu iz kreveta i ne izađu iz kuće. Gledala sam Đokovića dok je primao orden, na neki čudan način me je dirnula njegova nežnost dok je pominjao Srbiju, svoj narod i te stvari. Objašnjenje za tu ljubav stiglo je već sutradan; umesto ordena Svetog Save i Karađorđeve zvezde, nosio je šal i kapu FK Milan, bio je na utakmici i navijao za svoj omiljeni klub. On ne živi ovde, on ne radi ovde, ne zarađuje novac ovde; dođe kad treba da se popne na terasu gradske skupštine i zapeva, dođe da dobije neki orden, plac u Beogradu ili Kragujevcu, i ode.
Nemam drugo objašnjenje za one koji obožavaju svoju državu, a da nisu profesionalni patrioti, nego da su oboleli od stokholmskog sindroma. To zbližavanje žrtve i zlostavljača nije novina u srpskoj političkoj kulturi i istoriji. Postoji i Londonski sindrom: talac se ne miri sa situacijom, buni se i na kraju bude eliminisan. Taj sindrom se u Srbiji nije zapatio. Ako stvarno postoji Diogenov sindrom, onda se on kao zaraza širi Srbijom; to je ono kada si izolovan, zapušten, očajan i najbolje se osećaš kad se zavučeš u neku rupu ili bure. I kada bi ti kojim slučajem došao vladar, kao što je Diogenu došao Aleksandar Veliki, i pitao, dobro, šta ti u stvari hoćeš, odgovorio bi ono što i Diogen – ništa, samo da mi se makneš sa sunca.
Iz najave za emisiju 17.02.2012.
Peščanik.net, 17.02.2012.
