Diskriminisana država

Fotografija sa protesta #MameSuZakon

Foto: #MameSuZakon

Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Đorđević je ponovo zablistao punim sjajem. Ovog puta nije čitao poeziju o sirotim ženama koje vole bogataše, ali je ostao tematski dosledan. Komentarišući protest Mame su zakon protiv Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, kao i zahteve za njegovu hitnu izmenu, Đorđević je zaključio da bi usvajanjem protestnih zahteva zakon „postao diskriminatorski“. Ministar je dodao da je država pri donošenju zakona posebno vodila računa da on ne bude diskriminatorski. I uprkos svemu tome – velike li nepravde – ta ista država i on kao resorni ministar su optuženi da su sistematski radili na osiromašenju porodica i ugrožavanju njihove egzistencije. Odnosno, da su se fokusirali na uštedu u državnom budžetu uskraćivanjem uslova za dostojanstven život dece. I sve to u godini borbe za povećanje nataliteta.

Podsetimo, optužbe na račun ministarstva, Vlade koja je predložila sporan zakon, kao i vladajuće skupštinske većine koja ga je usvojila po hitnom postupku, upućene su jer je zakon mnoge žene lišio prava na naknadu zarade tokom porodiljskog i odsustva radi nege deteta (zbog činjenice da nisu radile 18 meseci u kontinuitetu); nekima je tokom odsustva primanja ograničio na nekoliko stotina ili nekoliko hiljada dinara; dok je roditelje dece sa invaliditetom primorao da biraju između svog posla i dodatnih primanja za potrebe dece. Zakon neravnopravno (odnosno – diskriminatorski) tretira žene iz različitih zanimanja (preduzetnice, poljoprivrednice) kojima određuje posebne uslove za ostvarivanje prava; smanjivanjem prihoda neravnopravno tretira i žene koje imaju natprosečna primanja. Takođe onemogućava „povezivanje“ potrebnog staža kombinacijom rada u radnom odnosu i van njega, čime ostvarivanje prava na naknadu zarade tokom odsustva za mnoge ostaje samo pusta želja.

Dakle, slovima i brojem se može dokazati da je vlast umanjila, ukinula ili ograničila prava roditelja i to na osnovu proizvoljnih i nelegitimnih kriterijuma – ali ministar uprkos tome tvrdi da bi baš ispravka ovakvih propusta predstavljala uskraćivanje prava, odnosno diskriminaciju. Ovakva nebuloza se teško može objasniti neznanjem i nezainteresovanošću ministra – mada nam se time do sada više puta pohvalio. Pre će biti da je u pitanju već ranije viđen pokušaj da se određeni pojmovi potpuno isprazne od stvarnog značenja i da im se prida neko sasvim novo. Po mogućstvu politički prihvatljivo. Ovom projektu odlično doprinose kontrolisani mediji putem kojih se novo značenje uspostavlja, bez mogućnosti intervencije stručnjaka ili prosto zdravog razuma.

Možemo pokušati da reč „diskriminacija“ koristimo u novom đorđevićevskom duhu. Recimo da je sasvim prihvatljivo da ministar ili predsednica vlade u skorijoj budućnosti kažu: „Prvo smo uskratili imovinska i socijalna prava penzionerima. Zatim smo shvatili da bi neuskraćivanje prava drugim kategorijama stanovništva predstavljalo diskriminaciju, pa smo odlučili da uskratimo prava i zaposlenima, majkama, deci i socijalno ugroženima“. Novo značenje već počinje da dobija smisao. Na njemu se može i dalje raditi. Predstavnici vlasti, recimo tužilaštva, mogu reći: „Ne možemo krivično goniti učinioce krivičnih dela u Savamali. Rešavanje slučaja bespravnog rušenja privatne imovine, vezivanja i organičavanja kretanja građana bi bila diskriminacija prema svim drugim slučajevima koje ne možemo ili nećemo da rešimo“. Ili: „Ne možemo da razrešimo dužnosti direktora javnog preduzeća, neznalicu i štetočinu, jer bi to bila diskriminacija prema svim drugim neznalicama i štetočinama na javnim funkcijama“. Verovatno naslućujute budućnost termina „diskriminacija“, koji više neće označavati uskraćivanje prava građanima od strane organa javne vlasti, već uskraćivanje prava organima javne vlasti da rade sa građanima šta god požele, kad god požele i koliko god dugo im se prohte.

Dorđević se tu nije zaustavio već je apelovao: ne terajte nas da menjamo zakon, pomoći ćemo koliko možemo. Neodgovornost kad tad dođe na naplatu, ne terajte nas da idemo u faul, kaže ministar. I još jedan termin dobija svoj novi oblik. Neodgovorni su građani koji traže svoja prava, a ne država koja ih sistematski ugrožava. Nasuprot tome, odgovorna je država koja će „pomoći“. Ona dakle nema nikakve obaveze, ali je ipak dovoljno samosvesna da iz milosrđa pomogne građanima da prežive. Naravno i bez sumnje, u tom preživljavanju prednost imaju članovi SNS-a.

Kao kulminaciju ministar je ponudio mudrost: ko uplaćuje više (misleći na doprinose u budžet) dobija više, ko uplaćuje manje dobija manje. Ne mari Đorđević za međunarodne standarde, ne mari za Ustav Srbije koji garantuje posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta. Ne mari što ova posebna zaštita nije uslovljena nikakvim doprinosima, političkom podrškom ili dopadanjem ministra. Ona pripada svim porodicama, svim majkama i roditeljima, svoj deci koja se nađu na teritoriji Srbije, nezavisno od svih drugih okolnosti. Ili bi makar tako moralo biti.

Za Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom sve majke su iste, kaže ministar. Valjda je hteo da kaže da su za zakon sve majke podjednako nebitne. Možemo lagodno uzvratiti konstatacijom da su i za nas građane svi ministri u Vladi isti. Oni su nevaspitane neznalice, društveni talog koji neprestano laže, manipuliše podacima i pojmovima, ne bi li napunio svoje džepove i sačuvao nezaslužene privilegije. Nasuprot njih stoje nezadovoljni građani, u konkretnom slučaju roditelji – već proglašeni opozicijom koju predvode lopovi i ološ, kojima je jedini cilj da sruše Aleksandra Vučića.

Koliko su ovi „lopovi i ološ“ jaki i uporni ostaje da se proveri već 11. oktobra u Nišu, kada je zakazan novi protest Mame su zakon protiv Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom.

Peščanik.net, 06.10.2018.

Srodni link: Sofija Mandić: Protest – Mame su zakon