Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Ponovo se A. Vučić uhvatio za posustalu ideju o pokretu za narod i državu. Ta zamisao je jezički protivrečna, a pritom neostvariva i neodrživa. Već dva puta je bio opsednut velikim saborom tobožnjeg naroda, koji će on lično negde povesti i pokrenuti izvršnom komandom. Najgori i jedini tumač te vrste trčanja unatrag, Miloš Vučević, objasnio je u slikama kako bi putovanje izgledalo: A. Vučić je lokomotiva te masovne seobe naroda, a SNS će podržati mašinu iz prvog vagona.

Ostalo je nepoznato ko bi se sve utovario u ostale vagone, no izgleda da nije bilo dovoljno zaludnih pustolova koji bi slepo krenuli prema ovdašnjem Kasandrinom mostu.

Lanjski Vidovdan bio je određen kao datum za novu istoriju države i njenog tvorca, ali se na vreme odustalo, pošto je neko video da nema gde da se ide. Čitava stvar, pokret, lokomotiva, putnici, pa i patrljci države, stigli su pred zid iza koga nema ničega. Umesto pokreta za državu, vozovođa je pokrao izbore u bezočnom razbojničkom poduhvatu. A zatim je usledila prostačka agresija na sve koji su to primetili.

Uhvaćen u tom nepočinstvu koje je neoprostivo i za one koji su bili skloni da praštaju sve, A. Vučić se konačno našao u škripcu. U procepu je deo njega koji najviše boli, pa se misli da je sa svim svojim svojstvima u stanju da se i iz ovoga ipak nekako izvuče. Na primer, kompromisom: pristaće na ponavljanje izbora u Beogradu, a umesto međunarodne istrage zločinačkog poduhvata, ovi iz Evrope će mu reči: Obećaj da nećeš više!

Naravno da neću, zar meni ne verujete?

Ima, međutim sve manje prostora i vremena za poverenje u čoveka koga još niko nije zatekao u istini. Verovatno zna da iz velikih nedela konačno ne može da izađe čitav. Vidno je načet, ali ima tamo dovoljno mesta za dodatna oštećenja. A to možda znači da je gotov. Ako misli da takav rasplet nije moguć, onda je stvarno gotov. Kad-tad, to se mora dogoditi, trulo deblo se ruši i samo od sebe.

Da nije tako, ne bi mu ponovo došla do uma potpuno mrtva ideja o narodu i državi za čije je (obnavljanje, osnivanje, postojanje?!!) potreban masovni pokret kao perpetuum mobile, mehanizam koji se opire svakom kretanju.

Taj pokret ma koliki bio i ma šta njegov osnivač naumio, u stanju je da načini još veću štetu od postojeće. Država je satrta i oduzete su joj funkcije a građane u mrtvom društvu zamenjuje fiktivni narod na čijem je čelu sablasna lokomotiva. Pokret za narod i državu je fantazmagorija o dovršenoj diktaturi sa svim sadržajima za srpski svet: jedan narod, jedan vođa, jedna volja. Dobri pastir stada i dreser čopora.

No sve je manje izgleda da bi iko osim privedenih i zabludelih krenuo za tom voljom, budući da je Mesija uhvaćen u opasnim zločinima. Sa takvim samarom na leđima teško je opstati beskrajno dugo, čak i u Srbiji. Privedeni bi se razbežali kao što više puta već jesu. Vladar ne sme da rizikuje potpuni slom u neodređenom danu osnivanja ničega.

Ako je bilo šta planirao – a izgleda da nije, jer je lični proglas stigao kao iznuđeni mitomanski eksces – morao bi da požuri. Zabluda o tome da će biti upamćen kao tvorac velike države, može da traje još samo malo. Iako bi mogla da bude razvejana odmah, samo ako se javno kaže onaj deo istine koji okončava njegovu razornu misiju. Andreas Šider, član Evropskog parlamenta tu istinu nije potpuno otkrio, ali je najavio njeno otkrivanje: „Predsednik Srbije se sada ponaša haotično, jer je nezadovoljan zbog toga što će EU objaviti ono što je uradio. Bojim se da tu ima mnogo stvari koje se kriju ispod površine, za koje Vučić ne želi da budu otkrivene.“

Šider je ozbiljan kritičar A. Vučića, ali svakako zna mnogo više od onoga što je rekao. Zašto jednostavno ne kaže sve? On se boji „da tu ima mnogo stvari…“ Šider nam govori da upravo EU čuva Vučića od konačnog sunovrata, pri čemu bi on ponovo postao ono što zaista jeste: niko i ništa.

Zabluda o upotrebnoj vrednosti čoveka-jegulje i vođe velike kriminalne grupe u Srbiji „dok ne završi neke poslove“, okončava se teškim bunilom. Paktovi između Vučića i EU, koji još postoje kao čuvari njegove sudbine, sada su samo deo prljave i mračne biografije.

Bežanje od toga u veliku iluziju više nije moguće. Narod se proredio a država okraćala. Niko više ne želi da ga vidi, gde da beži?

Peščanik.net, 16.02.2024.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)

Author: Ljubodrag Stojadinović

Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.